SKICE ZA BIOGRAFIJU

ZA KOGA OVO PIŠEM I ZAŠTO

Pre nego što sam pristupio pisanju kolebao sam se da li to uopšte da radim. Koga to može da interesuje? Sigurno ne neki širi krug čitalaca. Medjutim ponekad sam rezmišljao o tome kakvu li to sliku o meni i mojoj generaciji stvaraju moji unuci, a možda i deca. Stalno im se govori o nekom krvavom vremenu terora i komunistima kao o otelotvorenju zla. Kao da smo u srednjem veku – u vremenu inkvizicije. Samo što se ne uzvikuje ''apage satanas'' i ne spaljuju na lomači knjige, ljudi i svi ostaci jedne započete i u razvoju zaustavljene civilizacije. Zar nisu čist Makartizam pozivi na lustraciju pa i na obračun sa svim učesnicima u ranijem javnom životu?

Zašto nema dela i članaka koji sa naučnom pedantnošću razobličavaju taj ''strašni'' period, njegovu ideologiju, političke doktrine i promašaje? Zašto se ne pojavljuju dela koja bi kritički analizirala prethodni period i utvrđivala njegove pozitivne i negativne osobine i domašaje? Kako je bilo moguće da je čitav narod bio do te mere zaglupljen da ne vidi svakodnevne zločine vlasti, kršenje demokratije, slobode ličnosti i otsustvo perspektive ''režima''? Da li je sve bilo tako crno, kakvim ga prikazuju konjunkturni političari, ili je za veliku većinu naroda postojalo neprekidno kretanje napred u ekonomiji i društvenom životu ? Čime je izazvana očita stagnacija u promenama u ekonomiji i u razvoju samoupravnih i demokratskih institucija, da li utopiskim karakterom društva u razvoju ili pak preovladavanjem ideologije potrošaćkog društva ? Njeno odbacivanje à priori svega što ne nosi neposednu korist ''za mene'' lično sukcesivno je prihvatala većina stanovništva, pod uticajem zapadne propagande, filmova i literature a i želje i mišljenja da se u društvo blagostanja može skočiti bez velikog rada a uz pomoć stranog kapitala. To se odigravalo u uslovima sve veće sterilnosti Saveza komunista, odnosno njegovog idejnog i političkog uticaja na ljude. Ne treba zanemariti ni poguban uticaj višegodišnjih sankcija kao i stalno preteće vojne varijante ''demokratskog'' nametanja društvenog uređenja i sloboda ličnosti.Nikada ne treba biti zadovoljan postignutim stepenom razvoja, ali se moramo čuvati iluzija da se rušenjem novonastalih institucija i povratkom na liberalni kapitalizam, sa karakteristikama prvobitne akumulacije, mogu stvoriti društveno napredniji odnosi u državama tranzicije. Ekonomska efikasnost da ali uz uslov eksproprijacije ekonomske uloge radnih ljudi, rezultata njihovih višegodišnjih aktivnosti i likvidacije njihove upravljačke uloge u svim porama društvenog života. Eksproprijacije i likvidacije dosada istoriski nepoznatih razmera.

Privatizacija nije ništa drugo nego eksproprijacija ogromne, decenijama stvarane društvene imovine u korist novih vlasnika, domaćih i stranih kapitalista.

U čije ime i za čiji račun? Nije li u pitanju klasična kontrarevolucija? Nisu li sve promene učinjene u društvenoj sferi protivustavne? Nije li sve to bilo moguće jer radnička klasa i socijalističke društvene institucije nisu bile ni spremne, ni sposobne a ni valjano vođene da se suprotstave nasilnim promenama bez nasilja? Nije li to bio poraz organizaciono nesposobnih i na spavanju uhvaćenih levih društvenih snaga i ideologija uljuljkanih u predstave o pravednosti borbe i istoriskoj misiji,a nesposobnih, da se treba distancirati od pojava tiranije i uzurpacije vlasti, od narastanja kriminala i od predugih jalovih nastojanja da se očuva Jugoslavija kakvu većina u zemlji nije htela?

Obični ljudi, kojima sam i ja pripadao, nisu posle rata stajali po strani već su se uključili u izgradnju zemlje. Gradili su fabrike, puteve, pruge, centrale, dalekovode, škole, univerzitete, ambulante, bolnice, poljoprivredne kombinate, dovodili struju u najudaljenije krajeve teritorije, pravili stadione, sportske hale, pozorišta, bioskope, izgrađivali radio i televiziske stanice i repetitore, gradili mnoge privredne objekte u inostranstvu. Stvarali nova radna mesta i uslove za zapošljavanje nove radne snage. Sa optimizmom i poverenjem gledali u budućnost svoju, svoje dece i unuka. Za pedesetak godina od ekonomski zaostale i društveno nepravedne zemlje, kakva je bila Jugoslavija uoči Drugog svetskog rata, naporima najvećeg broja stanovnika stvorena je srednje razvijena zemlja sa socijalističkim ali i demokratskim institucijama koje su preuzimane iz arsenala pozitivnih tekovina prethodnih socijalistićkih i demokratskih društvenih revolucija. (Francuske, Nemačke, Ruske). Nedostataka i mana bilo je u nedovoljnoj ekonomskoj efikasnosti privrede i u njenoj tehnološkoj zaostalosti, U vođenju države preko institucija u kojima još nije na trajan način rešeno usklađivanje pojedinačnih, grupnih i lokalnih interesa sa interesima celine, odnosno društva i države, u društvu koje još nije bilo našlo formulu samoprevazilaženja, odnosno samoobnavljanja na vlastitoj socijalistiškoj samoupravnoj osnovi.

A koja se država ili asocijacija država može pohvaliti da je sve regulisala na najbolji način? Nisu li prisutni slučajevi da o pitanjima n.pr. rata odlučuju danas izvršni organi vlasti a ne i parlamenti, ili pak Ujedinjene nacije? Napad na Jugoslaviju, na Irak, pretnje Iranu, Severnoj Koreji. Pod plaštom borbe protiv izrade oružja za masovno uništavanje osvajaju se druga po veličini u svetu nalazišta kvalitetne nafte. itd. itd.

Da se vratim osnovnoj niti ovih kazivanja!

Postao sam elektro-inženjer, komunista ali ne i politićki profesionalac.

Zašto elektro-inženjer? Zato što je u vreme moga sazrevanja postojala ideja da bez elektrifikacije zemlje nije moguća izgradnja naprednog i bogatijeg društva. Smatrao sam da je mladim školovanim ljudima mesto u prvim borbenim redovima za sprovođenje elektrifikacije. Zato sam odbacio moju prvobitnu orijentaciju da budem lekar.

Zašto komunista? U višim razredima gimnazije stalno su me proganjala pitanja o smislu čovekovog postojanja na zemji i o besmislu koji je svakodnevno mogao da se vidi na dohvat ruke. Dublji smisao života nisu mi mogli na zadovoljavajući način objasniti u porodici, uprkos visokom obrazovnom i intelektualnom nivou mojih roditelja i rodbine. Nikako nisam mogao da shvatim da je svet tvorevina svemogućeg i pravednog Boga i istovremeno poprište neviđenih zločina, pljački, genocida koji su u istoriji prolazili bez ikakve božje kazne pa i bez otpora hrišćanskih crkava. I škola nije mogla da da odgovore na ova pitanja. Naučili smo mnogo o svetu i prirodi ali ne i o smislu života. Učili smo religijske mitove Starog i Novog zaveta, istoriju starog, srednjeg i novog veka, posebno nacionalnu, ali se sve svodilo na učenje činjenica i to gledano ne uvek iz objektivnog ugla.

U porodici sam bio patrijarhalno vaspitavan. Pravoslavac, pobožan ali ne i bigotan, Srbin ali i Jugosloven. Zadojen hrišćanskim moralom, ali bez širih pogleda na smisao ljudskog postojanja na zemlji. Rađaš se da bi umro, Zašto?

Tek u dodiru sa političkim komesarima u Armiji počeli su da mi se otkrivaju vidici. Počeo sam da razumevam korene istoriskih pojava i njihove uzroke, posledice i motorne snage. Video sam da u osnovi mnogih sukoba i ratovau prošlosti stoji ekonomska korist koju su iz njih hteli da izvuku njihovi akteri, a ne neke visoke ideje ili borba za pravdu. Video sam da su se vodili višegodišnji krvavi ratovi medju mnogim zemljama u ime hrišćanske vere a protiv neke druge hrišćanske vere, ili pak protiv ''nevernika''. Realni interesi običnog čoveka ili naroda, sem izuzetno u slučaju odbrambenih ratova, nisu bili od posebnog značaja.za vladajuće krugove zaraćenih strana. Strahote Drugog svetskog rata, sve do početka poraza Nemačke, Italije i Japana bile su surova ilustracija sile, bezakonja i besmisla svetskog poretka koji bi se na njma zasnivao. Pojave vezane za međusobnu borbu partizana i četnika bile su dodatna ilustracija teškog probijanja realnih nacionalnih i cocijalnih interesa u uslovima ratom inspirisanih i rasplamsalih društvenih podela. Činilo mi se da komunisti imaju prave odgovore na sva pitanja i dileme koji su me mučili, nasuprot drugoj strani, koja se oslanjala delimično ili potpuno na vojnu silu okupatora i na tradiciju, bez ikakvih obrazloženja.

Tokom mojih studija na fakultetima došlo je do otrežnjavajućeg sukoba unutar svetskog radničkog pokreta. Pod vidom borbe protiv ideoloških i političkih grešaka i zastranjivanja rukovodstva KPJ po raznim pitanjima, vođena je hajka protiv čitave zemlje i na nju vršen svestrani i koordinirani ideološki, vojni, ekonomski i diplomatski pritisak sa ciljem likvidacije ''jeresi'' i ''jeretika''. Pale su u vodu iluzije o zdravom jedinstvu medju komunističkim partijama i socijalističkim zemljama. Među njih se uvukla isključiva politika hegemonije SSSR-a. U tome sukobu, čiji je ishod u početku izgledao neizvestan, ja sam stao u odbranu KPJ, odnosno izvornih principa svetskog radničkog pokreta kao i nezavisnosti i suvereniteta zemlje, bez straha od mogućih posledica.

Ta borba bila je u centru svih aktivnosti na fakultetu i univerzitetu u kojima sam kao član Komiteta SK Elektrotehničkog fakulteta ili prosto kao član SKJ učestvovao sve do završetka studija i odlaska na gradilište HE Zvornik.

Gradilište HE Zvornik, a potom i gradilišta Bajine Bašte i Đerdapa bila su velika životna škola za mene. Ne samo zbog sticanja novih stručnih znanja i iskustava, već u prvom redu zbog upoznavanja uslova života i rada ljudi najrazličitijih struka, poreklom iz najrazličitijih sredina i klasa. Ono što sam takoreći odmah po dolasku na prvo gradilište uočio to je bilo činjenica da na gradilištima nisu mogli da opstanu slabići a i ljudi lošeg karaktera. Njih je nekako tempo poslova, radni i životni uslovi pa i nemogućnost da se pusti da se rešavanje pojedinih problema razvlači terao sa gradilišta, a one koji su na njima trajno opstajali upućivalo na pošten rad, saradnju i solidarnost. Drugarstva i prijateljstva bila su trajna i čvrsta. Vrednost i patriotizam dokazivali su se doprinosom rezultatima zajedničkog rada a ne patetičnim zakletvama. Najlepše trenutke drugovanja i prijateljevanja, bez koristoljublja i računica, najlepše primere međusobnog poštovanja doživeo sam sa brojnim radnicima, tehničarima i inženjerima na gradilištima, a posebno u nekim kritičnim situacijama, kojima su izgradnje hidroelektrana obilovale. Nikome tamo nije smetalo što je neko bio komunista a neko nije, što je neko bio na Golom otoku ili što je bio mobilisan u četnicima. Bitno je bilo samo da li je bio pravi čovek, čestit i pošten i dobar radnik.

Imao sam sreću da sam posle dolaska u ZEPS u Beogradu takođe u najvećem broju slučajeva sarađivao sa ljudima visokih stručnih i ljudskih vrednosti od kojih sam mogao dosta da naučim, a znam da su mnogi od njih mogli i od mene dosta da nauče. Mislim da nikome nije smetalo što sam bio komunista, jer sam čitav radni vek proveo na odgovornim poslovima i radnim mestima u elektroprivredi Srbije i Jugoslavije stičući ugled radom i rezultatima a ne time što su mi ga radna mesta ili politička pripadnost dizala.

Zašto baš socijalizam i komunistička partija? Mislim da sam dužan da to bliže objasnim svojim unucima, koji su navikli da se u javnosti danas govori o komunistima kao ''komunjarama'', nekoj vrsti funjara. To smatram velikom uvredom i nepravdom koja se nanosi vrlo velikom broju čestitih, hrabrih i nekoristoljubivih ljudi, koji su čitav svoj život posvećivali borbi za opšte dobro. Tačno je da je taj tip ljudi i boraca brojčano vremenom izumirao ali su oni ispisali mnoge od najsjajnijih stranica istorije ovog naroda i ove zemlje i ne bi imali da se stide bilo ćega. Njihovi naslednici i sledbenici snose krivicu što nisu bili sposobni da očuvaju tekovine izvršenih društvenih promena i ekonomskog razvoja. A nisu bili sposobni jer su suviše dugo bili na vlasti koju nisu sami stvorili i jer ih je ''zapljusnula zapadnjačka reka'' po rečima velikog pesnika Milana Rakića. Pored toga bili su ograničeni nepokolebljivim predubeđenjem da su toliko jaki, da ih nijedna druga partija na izborima ne može pobediti. A to se upravo pokazalo kao iluzija. Dobro je što su bez upotrebe sile prihvatili poraz na izborima Za ozbiljniju idejnu i političku borbu nisu bili ni spremni a ni sposobni.

Pokušaću da odgovorim na pitanje zašto sam baš izabrao socijalističko opredeljenje i Komunističku partiju prihvatio kao vodeću društvenu snagu.

Prvo što moram da kažem je da na mene u to vreme nije bila vršena nikakva prinuda i da je moj izbor društvene opcije bio rezultat potpuno slobodnog opredeljenja. S druge strane ja nisam mogao da pronađem neku alternativu. Zašto n. pr. nisam prihvatio ideologiju četništva?

Danas je moderno da se pokušavaju da izjednače ratne zasluge četnika i partizana i da se grčevito traže dokazi da su i partizani sarađivali sa Nemcima a sve to u nameri da bi se relativizirale opšte poznate činjenice o direktnoj saradnji sa Nemcima najvećeg dela četničkih formacija.Činjenica je da posle 1941 godine Nemci u Srbiji nisu dirali četnike, koji su se slobodno organizovali i kretali po najvećem delu njene teritorije. Činjenica je da su četnici zajedno sa Nemcima učestvovali u više ofanziva uperenih na likvidaciju većih partizanskih jedinica i pokoravanje oslobođenih teritorija pod partizanskom upravom. U leto 1944, pred oslobađanjem Beograda, mogao se usred Beograda i usred bela dana videti veći broj naoružanih do zuba bradonja, kako se šećka gradom pred očima Nemaca. Pred kraj leta 1944 Ljubodragu je poslato t. zv. slovo ''Z'', što je značilo da su ga četnici osudili na klanje i to zato što je Ratibor otišao u Partizane aprila meseca te godine. Osuda nije izvršena jer su se četnici u to vreme spremali da zajedno sa Nemcima što pre pobegnu put Nemačke da bi izbegli osvetu za brojne Srbe civile koje su ratnih godina četnici poklali zbog simpatija koje su ovi iskazivali za NOB ili zbog pomaganja partizanima.

Ljotićevci, fašisti, su bili od prvih dana okupacije direktni pomagači okupatora u uspostavljanju okupacionog režima i vršenju terora nad stanovništvom.

Nedićevci su za račun Nemaca vršili '' pacifikaciju'' Srbije umirujući narod da se ne bori protiv okupatora, istovremeno vodeći živu propagandu protiv partizana i Saveznika.

Rukovodioci mnogih stranaka pobegli su pred okupacijom u inostranstvo i time doprineli paralizi političkog uticaja svojih partija na okupiranoj teritoriji.

Jedino je KPJ ostala u zemlji i organizovala borbu naroda protiv okupatora.Njeni članovi i članovi SKOJ-a (Sveza komunističke omladine Jugoslavije) bili su u prvim redovima borbe protiv okupatora i u toj borbi davali primer hrabrosti i junaštva omladini i drugim borcima u partizanskim jedinicama. I ginuli za svoja shvatanja i opredeljenja.

Osim toga partija je politički delovala u masama usmeravajući ih da po završetku rata obezbede da se otklone t. zv. ''tri trula stuba'' države Jugoslavije: nacionalna neravnopravnost, političko bespravlje, socijalne nepravde i ekonomsko izrabljivanje najširih slojeva stanovništva. A to su i ključne tačke političkog programa socijalistički orijentisanih snaga. Time je izvršen prirodan spoj između Narodno-oslobodilačkog rata i socijalne revolucije.

KPJ je još nudila viziju komunizma, kao konačne etape društvenog razvoja: bogato društvo bez klasa i klasne borbe, društvo slobodnih ljudi, koji će raditi prema potrebama društva a koristiti prirodna bogatstva i proizvode svog i tuđeg rada prema lićnim potrebama. Da li je to bila utopija ili nije konačno će pokazati budući razvoj društva. U vreme formiranja mladih ljudi,posle krvavog rata i pustošenja i žrtava koje je izazvao, ovo je bio politički program koji je zasluživao da bude shvaćen kao smisao ljudskog postojanja na Zemlji i kao vizija vredna najvećih žrtava i zalaganja. Nadam se da sam rečenim objasnio zašto sam prihvatio socijalističko opredeljenje i postao komunista.

Kao što sam već negde rekao, kao dete sanjao sam da postanem lekar, neki poznati hirurg. Odmah posle završetka rata vodeće snage u društvu proklamovale su da je posle obnove opustošene zemlje najpreča stvar njena izgradnja. U izgrađenoj zemlji svi će bolje živeti pa će društveni standard rasti a time smanjiti veliki broj oboljenja koja su pre svega posledica lošeg materijalnog položaja stanovništva. Prema tome bolje je bolesti sprečiti nego lečiti, pa zato hajdemo u inženjere-graditelje!

Zašto sam izabrao elektroprivredu? Kao stipendista Saveznog ministarstva teške industrije bio sam obuhvaćen planskom raspodelom kadrova na ključne objekte Prvog petogodišnjeg plana. Pošto je izgradnja hidroelektrana spadala u prioritete ja sam se opredelio da po završetku studija odem na rad na gradilište HE Zvornik, sa perspektivom da trajno ostanem u elektroprivredi. Tako sam i učinio, iako je neposredno pred kraj mojih studija prestala obaveza zapošljavanja kadrova na osnovu planske raspodele. Jedino je ostala obaveza urednog vraćanja studentskih kredita. Ipak sam otišao na gradilište HE Zvornik sa idejom da ću na gradilištu HE moći da se upoznam sa problematikom projektovanja HE, izborom parametara glavne opreme i izborom optimalnih tehničkih rešenja i isporucilaca opreme, problemima izgradnje, montaže i puštanja u pogon elektrane, kao i problemima eksploatacije i održavanja HE.

Pokazalo se da sam imao dobru orijentaciju i da sam mogao sa uspehom da rešavam probleme tokom izgradnje hidroelektrana i njihove eksploatacije. O tome govore moji kasniji angažmani na izgradnjama HE Bajina Bašta i HE Đerdap I.

Tokom rada nisam imao ambicije da budem direktor preduzeća već da se bavim složenom tehničkom problematikom pre svega u fazi izgradnje elektroenergetskih objekata, kao elemenata elektroenergetskog sistema. Nudjeno mi je da budem direktor HE Zvornik, HE Bajina Bašta, HE Đerdap I a i generalni direktor ZEP-a ali ja to nisam prihvatao, mislio sam da bi me to ozbiljno odvuklo od tehničke problematike a, s druge strane, imalo je ljudi kojima bi više ležalo da budu direktori. Ovako učinjen izbor omogućavao mi je da najveći deo slobodnog vremena provedem u rešavanju iskrslih problema u izgradnji i eksploataciji elektrana, u proučavanju stručne literature na našem i na stranim jezicima, trudeći se da se unapred pripremim za rešavanje brojnih problema na koje su i drugi nailazili. Mislim da sam time mnogo više koristio, nego da sam se ograničio na upravljanje ljudima i opštim poslovima u preduzećima.

U ovako definisanom pravcu aktivnosti od velike pomoći bili su mi strani jezici od kojih sam dobro poznavao nemački, francuski i češki, služio se ruskim i razumevao engleske tehničke tekstove. Žao mi je što nisam bio dobro naučio engleski-u moje vreme on se nije predavao u školama.

Jednoga trenutka bio sam pozvan kod gospođe Dane Švabić koja je bila kadrovik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije. Pitala me da li bi, izmedju ostalog bio spreman da prihvatim neku funkciju u državnoj upravi. Ja sam odlučno odbacio takvu mogućnost jer mi funkcija, koja je sa sobom povlačila pisanje informacija i predloga i sprovodjenje zakona i zaključaka, nije odgovarala. Ona je praktično isključivala stvaralaštvo a, s druge strane, od čoveka tražila angažovanje često svih 24 časa dnevno na pisanju zakasnelih informacija i izveštaja. Mislim da me je ona dobro shvatila pa kasnije nisam bio predmet bilo kakvih kadrovskih kombinacija izvan ZEP-a.

Zašto se nisam opredelio da budem profesionalac u politici, iako sam imao dosta štofa za to zanimanje (visoko obrazovanje, moć slobodnog rasuđivanja i opredeljivanja, relativno dobro poznavanje ideologije i dobro poznavanje politike Partije, ugled među ljudima, lakoću izražavanja, itd.). Jednostavno to me nije privlačilo. U Armiji sam bio politički komesar baterije pa sam dosta vremena i aktivnosti potrošio da mladim ljudima ulivam poverenje u ispravnost i opravdanost borbe za novu Jugoslaviju, da im objašnjavam istoriju na bazi istorisko-materijalističkog prilaza, da ih animiram da budu borci za novo državno uređenje kada se budu vratili u svoj kraj, itd. Ipak sam na vreme osetio da mi umesto upravljanja ljudima više leži upravljanje stvarima i procesima proizvodnje. Poziv inženjera je upravo odgovarao pomenutom izboru pravca aktivnosti.

Moj omiljeni junak iz knjiga i u velikoj meri uzor za ponašanje u društvu bio je Rostand-ov Cyrano de Bergerac.Imponovali su mi njegovo intelektualno poštenje, borbenost, hrabrost i drskost i oslanjanje u društvu isključivo na vlastita dela a ne na prijateljske veze sa moćnicima. Možda bi bilo mnogo jasnije ako bih citirao deo teksta iz drugog čina, Siranovog dijaloga sa Le Bret-om:

          ''Lepo, do čega ti stalo?
           Da kraj zaštitnika, ko bršljan po kori,
           Ližući je, sebi čvrst oslon da stvori,
           Penjem se lukavstvom, ne snagom?...

          Ne, hvala! Ali da pesmom se zagrevam,
          Da sam nezavisan, da usamljen snevam,
          Da mi glas treperi i da okom živim
          Stupam svud, smejem se i šešir nakrivim,
          Pa za ubojicu il' pesnika važim,
          Bez brige za slavu put na mesec tražim!
          Samo što napišeš neka bude tvoje,
          Da smeš sebi reći: eto, dete moje,
          Sve te stvari, cveće, voće, lišće s grane,
          U tvome su vrtu tvojom rukom brane!
          Ako bi, slučajno, uspeh bio veći,
          Ne moraš Cezaru za to hvalu reći,
          Nego samom sebi! Rečju, nećeš biti
          Parazitski bršljan, niti ćeš se viti
          Kao bor visoko; možda mnogo niže,
          Ali sam, tvoja će snaga da te diže!''

Lik Siranovog prijatelja Le Bret-a, utilitarnog konformiste, nikada me nije privlačio.

Mojoj prirodi uvek je više odgovaralo da budem propovednik i misionar a ne policajac. Možda su na to uticali geni, deda mi je bio viđeni prota i društveni radnik a otac po svojoj prirodi propovednik. Međutim, sigurno je da je dobrim delom na to uticalo što sam na ulasku u život odraslih bio politički komesar a ne pripadnik kontraobaveštajne službe, a poštovanje Sirana bilo je, pored toga,odbrambeni štit protiv ove opcije.

Rad na terenu punih 18 godina praktično me je maksimalno okupirao na rešavanju problema vezanih za izgradnju, koji su bili iz različitih oblasti, pa nisam, u uslovima gradilišta,bio u stanju da se duže vremena bavim jednim te istim pitanjem. S druge strane široki spektar pitanja na koja sam morao da pronalazim odgovore zahtevao je od mene da ulazim u suštinu problema i da brzo nalazim odgovore, što nije moglo biti u skladu sa nekim mirnim naučničkim radom. Zato sam se svesno opredelio ka dijagnostici i jasnom sagledavanju suštine problema, sâm nalazio rešenja, a ako to nisam bio u stanju da uradim tražio sam pomoć od drugova u institutima i na fakultetima.Stekao sam, mislim, solidno politehničko obrazovanje.

Ponekad sam se pitao kojem psihološkom tipu čoveka (po Jungu) pripadam. Mislim da spadam u ova tri psihološka tipa: intuitivni kao osnovni, misaoni i osetni tip.

Intuitivni tip: Voli da se igra sa idejama i teorijama; ima dobar pregled celine ali zanemaruje detalje. Kreativan je i ima živu maštu. Zna ono što će proći.
Na radu: Izvanredan je u projektima na dugi rok, u kreativnim napisima, inovacijama, inženjerskim idejama.

Misaoni tip: Daje prednost logičkom tretmanu problema; jak je u analizi ali ne zna da konkretizuje rešenja; radi metodično; skeptićan je prema projektima koji nemaju solidne i racionalne argumente.
Na radu: Zna da rukuje brojevima, ima dara za istraživanje, analitičke sisteme, računovodstvo i finansisku problematiku.

Osetni tip: Zna da izvršava i često je nestrpljiv u fazi programiranja. Oseća zadovoljstvo u vršenju rutinskih poslova. Ima mnogo zdravog razuma i praktičnog duha. Strastven je radnik. Stalno daje dokaze energičnosti i koncentracije.
Na radu: Zna da lansira projekte, da stvori posao, da pregovara, da pomiri i da konkretizuje ideje.


                                                                                                                TATINA ISTORIJA

Ljubodrag. Sin poč. Avrama i Aleksije. Rođen kao predzadnji sin u brojnoj porodici braće i sestara. Otac bio prota u Velikom Šiljegovcu i viđeni javni radnik i političar. Bio poslanik u Skupštini Srbije u vreme Obrenovića. Nosilac brojnih odlikovanja Sv. Save raznih stepena, Takovskog krsta i Ordena za hrabrost.

Ljubodrag je studirao-učio Bogosloviju u Beogradu u vreme napete situacije zbog austriske aneksije Bosne i Hercegovine. Učestvovao u aktivnostima omladine. Sa odličnim završio Bogosloviju pa ga je otac nagradio putovanjem u Dubrovnik. Dubrovnik je u to vreme bio jedan od centara anti-austrougarskih demonstracija i simpatija prema Srbiji. Aktivno se bavio gimnastikom sve dok nije dobio srčane tegobe.

Po završenoj bogosloviji zaposlio se u crkvi u Velikom Šiljegovcu.Oženio se Savkom iz porodice Minića iz Aleksandrovca i sa njom dobio sina Ratibora i kćer, kojoj ne znam ime. Obadve su umrle u epidemiji tifusa ili boginja 1915 godine. Učestvovao u balkanskim ratovima kao vojni sveštenik. Doživeo velike gubitke u našoj vojsci i bio svedok i učesnik brojnih tragičnih scena usled pogibije sinova, koje je on sahranjivao a čiji su roditelji, ne znajući za pogibiju dece, dolazili u jedinicu na položaju i donosili hranu, odeću i obuću za njih. Učestvovao u prvom svetskom ratu. Zarobljen od Nemaca 1915. na Kosovu i deportovan u logor Heinrichsgrünn u Čehoslovačkoj.

Kao vojni sveštenik u logoru sahranjivao hiljade vojnika i oficira koji su umirali zbog izgladnjivanja i bolesti. Uživao je veliki ugled medju zarobljenicima ali i kod uprava logora. Naučio je dobro nemački i češki.

Godine 1917. u Srbiji, u Toplici, izbila je ''Toplička buna''. Bugari su je u krvi ugušili. U raciji je uhapšen i zatvoren Ljubodragov otac Avram i uz zverska mučenja ubijen i bačen u Moravu. U trenutku njegove smrti Ljubodrag priča da je osetio očevo milovanje. O trenutku i datumu pogibije Ljubodrag je tek naknadno saznao iz pisma.

Iz zarobljeništva vratio se u Veliki Šiljegovac, gde se zaposlio kao sveštenik.

Očeva braća i sestre razvejani su bili po celoj Srbiji, tako da ih nisam sve ni upoznao. Neke od njih i njihovu decu ipak sam upoznao,uprkos tome što su živeli u Brusu, Kruševcu, Kragujevcu, Kraljevom Selu, Vrdniku, Pljevljima i u Velikom Šiljegovcu. (Čika Miju, braću Predraga i Pavla, čika Duška, čika Božu i strina Soju, tetka Culu, sestru Vukicu i Ljubinku, brata i sestre Periće- Božina, Kosaru, Canu i Ružanu, sestru Cilu, brata Lacu, brata Dragana).

Posle ženine smrti Ljubodrag se ponovo oženio Milicom Bogdanović, tada učiteljicom u Velikom Šiljegovcu. Da bi to mogao, otac je morao da se raspopi i pređe u državnu službu. U ovom braku dobio je dva sina, Avrama i Miroslava.

Po političkom opredeljenju pripadao je Zemljoradničkoj stranci Joce Jovanovića ''Pižona''. U Nišu je bio kmet opštine zadužen za finansije u ''vladi'' Čavdarevića iz Demokratske stranke.Zvali su ga ''Luša'' jer je pušio na lulu i stalno je držao u zubima.

Po političkom opredeljenju pripadao je Zemljoradničkoj stranci Joce Jovanovića ''Pižona''. U Nišu je bio kmet opštine zadužen za finansije u ''vladi'' Čavdarevića iz Demokratske stranke.Zvali su ga ''Luša'' jer je pušio na lulu i stalno je držao u zubima.

Jedna od značajnijih afera bilo je otkriće i hapšenje vinovnika neprekidnog potkradanja iz vagona uglja za nišku termoelektranu. U ovu aferu bili su umešani politički prijatelji Dragiše Cvetkovića. Za osvetu, čim je mogao, Dragiša je sredio da se Ljubodrag sa službom premesti za inspektora u Drinskoj banovini u Sarajevu.

U to vreme majka se bila razbolela od TBC. Preznojila se i prehladila ribajući patose u kući, dobila zapaljenje pluća, koje je prešlo u TBC. Bila je tri godine na lečenju u sanatorijumu u Topolščici u Sloveniji. Tako smo tri godine mi deca proveli u Nišu uz pomoć baba-Stane i tetka-Borke. Sredinom 1937 godine otac je konačno premešten za Beograd, u koji smo se svi preselili u ulicu Zahumsku br. 24.

Otac je bio računski inspektor u Ministarstvu finansija i između ostalog bio zadužen za ratne pripreme u fabrikama šećera i poljoprivrednim dobrima u Vojvodini i Baranji (Čoka, Bečkerek, Belje i dr.).

Rat ga je sačekao na poslu u Ministarstva finansija Jugoslavije, kasnije Srbije. Pred sam kraj rata 1944 prebačen je za računopolagača u t.zv. ''Nacionalnu službu sa obnovu i razvoj'' u Beogradu, direktor Milan Marčetić.

Za vreme rata nije se aktivno bavio politikom. Nije pokazivao ni simpatije a ni animozitete ni za partizane ni za četnike. Brinuo je o slabom zdravlju supruge Milice a i o sigurnosti svoje dece. S vremena na vreme putovao je u Veliki Šiljegovac da bi odatle donosio u Beograd pre svega brašno i jaja. U toku okupacije povremeno je nosio hranu novinaru Lazaru Liliću, komunisti-ilegalcu, koji je bio sin baba Stanine i mamine dobre prijateljice iz Kragujevca, pok. Mice Lilić, majke Slobodana, Jovanke i Stevana Lilića, koji je likvidiran u Španiji od staljinista u vreme građanskog rata.

Nije vršio nikakav politički uticaj na mene i Avrama. Nije nas odvraćao od pristupanja NOV odmah po oslobođenju Beograda. Smatrao je da smo dovoljno odrasli da možemo sami da izaberemo svoja društvena i politička opredeljenja.

Po oslobođenju Beograda neko vreme bio je računopolagač u vojnoj komandi grada Beograda (Komandant general Ljubodrag Đurić), a posle toga, do penzije, bio šef računovodstva na Medicinskom fakultetu u Beogradu.

Teško je podneo Milicinu smrt. Par godina boravio je u manastiru Nikolje u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri dok nije ublažio bol za njom. Posle toga vratio se u Beograd i živeo do pred samu smrt u stanu sa Avramom, Oljom, Margitom i Borkom, koja je umrla 1970 godine.

Avram je umro krajem 1980 godine od posledica krvarenja usled naglog porasta krvnog pritiska, koji ga je duže vreme mučio. I Avramovu smrt teško je podneo. Više godina odlazio je po više meseci u Tivat, u našu vikendicu.

Zadnje mesece života stanovao je kod mene, Zlate i dece.

Svuda se isticao svojim sposobnostima , poštenjem, nepotkupljivošću i visokom inteligancijom. Bio je brižan otac, suprug i glava porodice.

Odlikovao se dubokom religioznošću i čvrstim hrišćanskim moralom. Imponovali su njegova elokvencija i mudrost.

Sve u svemu bili smo složna porodica u kojoj je, zaslugom starijih članova, stvoren ambijent za srećno detinjstvo nas dece i za formiranje od nas čestitih ljudi i dobrih građana.


                                                                                                                DETINJSTVO U NIŠU

Prvo čega se sećam iz detinjstva je kuća Vaske Manastirke u kojoj smo stanovali u Nišu. Kuća se nalazila uvučena od ulica u neposrednoj blizini zgrade sadašnjeg Narodnog pozorišta. Dok smo bili u Nišu na mestu pozorišta bio je veliki plac. U pazarne dane plac je bio deo zelene pijace, njena periferija, a bar jednom godišnje na njemu su se odigravale cirkuske pretstave,uglavnom cirkusa ''Barnum''.

Sećam se da je kuća bila roze obijena, sa belim trakama oko prozora i da su se u njoj, počevši od ulaza u dvorište, nizale kuhinja pa onda sobe i pretsoblja. Naravno da nije bilo engleskih klozeta već ''kenefi'' van zgrade i na izvesnoj udaljenost od nje.

Inače je dvorište bilo vrlo prostrano i omogućavalo sve moguće dečije igre. Osim cveća koje je gajeno u lejama duž zgrade, ostali deo dvorišta činili su prilazna staza kući i velika livada, sa ponekim drvetom uz ogradu.

U komšiluku imao sam društvo: mog vršnjaka Duška Aranđelovića i vršnjakinju Radu, sa kojima sam se lepo družio i igrao. Roditelji su me zadirkivali za Radu, koju su nazivali ''balava Rada'', jer su joj skoro stalno virile sline iz nosa.
Avram, koga smo svi zvali ''Šule'' imao je u blizini svog vršnjaka Iliju Arnautovića i njegovu sestru Dacu, decu doktora Čede Arnautovića, koji su stanovali u Voždovoj ulici, preko puta gimnazije.

Iz toga vremena malo se toga sećam. Ponekad nas je otac vodio na ćevapčiće po raznim kafanama u centru grada a tetka Borka nas je vodila u šetmju po Obrenovićevoj ulici, glavnoj trgovačkoj ulici u gradu i po parku kraj Nišave. Nedeljom bi nas otac vodio u Sabornu crkvu a praznikom ponekad u manastir Sveti Pantelej.

Taj manastir ostao mi je u sećanju po predivnoj prirodi: visoko drveće sa širokim krošnjama, cije su senke preko celog dana prekrivale manastirsku portu; zeleni tepih od trave koji su presecali potočići sa ledenomm vodom iz česme , koja je snažnim mlazevima izbijala iz lula; i najzad tu su bili iprekrasni paunovi koji su se slobodno šetali manastirskim dvorištem. Mi deca smo ih zvižducima dražili, a oni su, poput ćurana, širili repove od predivnog perja i prodorno kliktali. To kliktanje i šepurenje paunova neću nikada zaboraviti.

Ostatak boravka i života u Nišu proveo sam u stanu u Voždovoj 86, preko puta Osnovne škole. Odatle sam završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije. Stan se sastojao od spavaće sobe roditelja i ''velike sobe'' prema ulici, od antrea sa stepeništem i ostavom za stvari prema dvorištu, od dve sobe i kuhinje sa stepeništem, sve prema dvorištu. U parteru je još postajala ostava u produžetku kuhinje a ispod ostave i kuhinje bio je prostran podrum za zimnicu i ostavu raznih stvari. ''Kenef'' je imao dve kabine i bio odvojen od stambene zgrade.

S druge strane prilaza prema ulici bila je manja zgrada, u kojoj su stanovali Voja i Kaja, sa ćerkom ljubinikom (Binetom). Nasred dvorišta bila je česma, odakle smo uzimali vodu, i veliki dud, na koji sam se pentrao i provodio dosta slobodnog vremena. Dvorište je bilo skroz izbetonirano. U dnu dvorišta nalazila se kuća vlasnika zgrada pokojnog ča – Mileta, kako smo ga zvali. Ta kuća je, za razliku od ostalih zgrada koje su bile od cigala, bila od ćerpiča i pokrivena biber-crepom, sa krovom koji se bio dobro ulegao pod njegovim teretom. Ta kuća je izgledala kao da će se svakog trenutka srušiti, pa sam ja u nju ulazio sa velikim strahom da će mi pasti na glavu. Ona ipak nije pala dok smo mi bili u Voždovoj 86, a ni kasnije.

Šule i ja spavali smo u jednoj od dvorišnih soba, u drugoj dvorišnoj sobi spavali su Panja i teta Borka. Tata i mama spavali su u sobi do ulice, uz zgradu u Voždovoj 84 a ''velika soba'' bila je do nje.

Sva četiri razreda osnovne škole pohadjao sam školu ''Vožd Karadjordje''. Škola je imala nastavni kadar na visokom stručno-pedagoškom nivou. Školovanje mi nije pretstavljalo problem. Završio sam ga sa odličnim uspehom. Imao sam dva drugara u školi: Duška Aranđelovića, komšiju, i Ćazima Memedovića, Roma, koji je sedeo u klupi blizu mene.

Ostali su mi u sećanju izleti koje smo pravili u bližoj okolini Niša: U Apelovac, Donju Vrežinu i Kutinu. Naravno peške. Svuda je bilo puno zelenila, a priroda je bila vrlo lepa.

Dvorište osnovne škole deca iz mog komšiluka koristila su kao igralište. Pikali smo loptu, uglavnom krpenjaču, igrali šuge, žmurke, lopova i žandara, janidžajsa, klisa, zuce, piljaka, klikera, noške, kauboja i indijanaca, neka bije neka bije, zmije. Tu sam naučio da vozim bicikl, posle spektakularnih sudara sa jednim od dva bagrema, koji su jedini mogli biti prepreke na prostranom i ravnom školskom dvorištu, ali su za mene onda imali neodoljivu privlačnu magnetsku snagu. Naravno da ja nisam za to bio kriv!

Posebno su prijatni bili Đurđevdanski uranci, na koje smo Šule i ja išli sa ocem. Pored pomenutih školskih izletišta uranke smo pravili do Brzog Broda (karaule br. 6) i do Niške Banje.

Svakog leta roditelji su nas vodili na letovanja.Letovali smo na Zlatiboru u Ribnici, u Niškoj Banji, Surdulici, Ivanjici, Rekovcu. Obično smo letovali po dva meseca, koliko je trajao školski raspust.

Na Zlatibor smo odlazili kad smo Šule i ja bili sasvim mali. Majčin brat od tetke ujka Joca Gmizović bio je vlasnik kafane u Ribnici i većeg broja brvnara u borovoj šumi, zvanoj ''borje''. Iz Užica se do Ribnice dolazilo automobilom. Vozio nas je obično šofer po imenu Naum u Fijatu čiji se motor pokretao kurblom a spolja, pored vozača bila je ručna kočnica i rezervni točak. Imao je troglasnu trubu sa gumenom loptom. Oko hladnjaka bio je opšiv od sjajno uglačanog mesinga. Kao najmlađi ja sam imao privilegiju da na Naumovu komandu sviram trubom, što me ispunjavalo velikim ponosom.

Osvetljenje u brvnarama u Ribnici bilo je gas-lampama. Jedino u kafani, u koju smo ponekad svraćali predveče, bilo je acetilenskim lampama. Vodu smo uzimali na česmi a celim terenom slivali su se predivni potočići puni krkuša i rakova. Šule je bio već tada talentovan ribolovac dok se to za mene nije moglo reći. Znam da sam na Zlatiboru upecao prvu i poslednju ribicu kada mi je Šule jednom dao pecaljku dok je on otišao na stranu da kenja. Priroda je bila predivna, vazduh i voda prečisti. Vazduh je mirisao na borovinu i taj miris je bio tako intenzivan da ga nisu nadjačavali ni ostaci nužde razasuti po borju.

Šule i ja igrali smo se ugavnom sami. Pokatkad su nam dolazili u posetu ujkina deca Prvoslav i Milja, koji su od nas bili stariji. Prvoslav je 1941 godine ubijen u Valjevu od četnika, kao partizan je uhvaćen na prevaru.

U Niškoj Banji letovali smo jedno leto i stanovali kod nekog seljaka na putu izmedju železničke stanice Niška Banja i same banje. Ostala su mi u sećanju igranja na vadi ispod kuće na kojoj smo pravili vodenične točkove od kukuruznih stabljika. Sećam se i kafane ''Kod čika Toše na ćoše'' gde smo ponekad jeli ćevapčiće. U predivnom banjskom parku po danu smo se igrali a ponekad uveče slušali koncerte umetničkih trupa. Takodje se sećam izleta na Koritnjak, brdo iznad Banje, kao i kupanja u hladnom bazenu, u kome sam uzimao prve časove plivanja i davljenja.

U Surdulici smo letovali tri leta, kada se mama bila vratila iz sanatorijuma u Topolščici i leti primala pneumatoraks u surduličkom sanatorijumu. Stanovali smo u kući Koste Markovića – Koštana, koji je imao suprugu i dve ćerke, od kojih je mladja bila moja vršnjakinja i zvala se Stojanka ili Cace. Kraj je bio pun potoka i rečica, a tu je bila i Vlasina, koja je proticala kroz varošicu. U Surdulici nam je bilo vrlo lepo.

Voleo sam da ujutru ustanem rano, pre svih. Izlazio bih napolje, posmatrao predivne izlaske sunca i voleo da bos gacam po vadi koja je proticala pored kuće kao i po podvodnoj livadi koja se prostirala istočno od kuće, a koja se osećala kao mokar igličast tepih koji se zavlačio među nožne prste i bockao ih. Pamtim i kupanja na Vrli u virovima i veštački napravljenim bazenčićima u kojima smo mogli da plivamo. Pamtim i sabore u crkvenom dvorištu sa izvanrednim duvačkim orkestrima i tupandžijama i kolima koja su se vila od jutra do večeri. Pamtim i žene u divnim narodnim nošnjama ukrašenim vezovima od srme na crnom somotu.

Po danu bi nas otac vodio u lov na grlice i jarebice a uveče bismo išli na korzo, na bioskopske predstave ili u kafanu na ćevape. Uveče bi s druge strane reke dopirala iz ciganske male divna muzika cigana klarinetista ili solo trubača.

Jednoga leta smo ostali duže, tako da smo početak školske godine dočekali u Surdulici. Da ne bismo gubili nastavu, majka nas je privremeno upisala u osnovnu školu. Ne znam koji sam razred bio, ali se sećam da sam ''sijao znanje'' u odnosu na lokalne školske drugove pa me je učiteljica često prozivala da čitam tekstove ili recitujem pesme. To je izazivalo zavist kod školskih drugova pa su me oni čašćavali epitetima kao ''azdisna guzica'' ili stihom ''gospoče govno loče''. Jednog leta ujeo me besan pas pa sam morao da se vakcinišem protiv besnila, a vakcinaciju su pratili neko vreme jaki bolovi.

Roditelji su svakodnevno posećivali prvu komšinicu gospođu Lekić. Ona je bila udovica i imala je veliku decu, studente. Đuru, Zoru i Danicu. Imala je ogroman šljivak sa šljivama ''Madžarkama'' koje su uvek dobro rodile. Naravno da smo se prejedali šljiva dok nam nisu ogadile. Tetka Lekićka imala je običaj da nudi slatko i vodu rečima: '' Dete, nećeš li slatko? ''. U prvo vreme smo se stideli da kažemo da hoćemo, ali je ona kuvala tako lepo slatko od šljiva sa orasima da kasnije nismo odolevali iskušenjima.

Đura Lekić imao je društvo koje se uveče skupljalo , sviralo u gitare i pevalo ondašnje šlagere. Voleo sam da ih slušam. I danas se sećam reči i melodija nekih od njih. N. pr. Adio Mare, Marijana, Črvenata ti vrska, Crven fesić.

Kad pomenuh orahe setih se da su se u selu Alakincima gajili orasi veličinekajsije, koji su bili veoma ukusni, naročito u slatku od šljiva.

Predzadnje zajedničko letovanje imali smo kombinovano u Vrdniku a potom u Ivanjici.

U manstiru Vrdnik bio je u to vreme kao kaluđer brat od strica bata-Laca, kako smo ga zvali. Otišao je u kaluđere da bi se smirio od burnog života i avantura sa ženama. Bio je visok, lep, sa crnom bradicom i kratko potšišanom kosom. Koliko sam ja video njemu su stalno dolazile u posetu neke dame, a on nije odbijao da ih primi. Da li je kasnije otkajavao grehe molitvama ne znam, a da je postio nije.

Stanovali smo u selu Vrdniku. To leto je bilo vrlo toplo i sušno, a sokak pun prašine. Prozori u sobama morali su biti stalno zatvoreni sa spuštenim zavesama. Kolikogod da su manastirski park i okolna šuma bili puni vlage i hladovine, toliko su nam večeri i noći u selu bivale sparne i teške. Zbog toga smo drugi deo ovoga raspusta proveli u Ivanjici u kući tatinog prijatelja sa posla gospodina Jokovića.

Ivanjica je bila predivan gradić, prepun svežine, čistog vazduha, ležao na divnoj rečici Moravici. Ostale su mi mnoge uspomene na lepu prirodu, kupanja u Moravici, izlete na okolna brda, na Mucinu Vodu i na Prilički Kiseljak. Sećam se kafane ''Evropa'' u koju smo mi deca išli da bismo gledali kako mladići igraju bilijar, domine i karte.

Poseban doživljaj za mene bio je kada smo krenuli bosi koritom reke Moravice uzvodno od brane centrale u Ivanjici prema Goliji, skačući sa kamena na kamen, gacajući po plitkoj kao suza bistroj vod i plašeći ribice i žabe.

Pijaca u Ivanjici bila je fantastična, bogata i jeftina.Bili smo tamo u sezoni lubenica kada su one prekrivale malte-ne čitavu pijačnu površinu. A kupovale su se putem klađenja kupca i prodavca ko će od njih da pogodi koje je boje lubenica i koje je boje seme u njoj. Ako kupac pogodi nosi lubenicu besplatno, ako ne pogodi mora da je plati. A cena je bila bagatelna kao i za meso, piliće i jaja. Ujutru bismo ponekad kupovali pečenu jagnjetinu sa panja ili lepinje sa kajmakom i jajetom. I danas mi pocuri voda na usta kad se setim tih delikatesa.

Moja porodica, seniori, bili su idealna sredina za podizanje i vaspitanje dece.

Otac je bio neprikosnoveni vladar i arbitar u kući. Njegova reč se poštovala a ponašao se kao pravi ''pater familias''. Poštovao je baba Stanu, voleo, cenio i poštovao mamu Milicu, izuzetno cenio Borku i njenu privrženost porodici. Prema nama deci bio je ozbiljan, strog i pravičan. Mi, naravno, nismo bili sveci pa bi naljutili mamu, koja nije volela a ni umela da tuče decu. Kada bi tata došao s posla i saslušao referat tužioca, uzimao bi korbač u ruke i sa njime sa po dva do tri udarca po turu potpuno smirivao situaciju. Taj korbač je bio opasan, savitljiv, tanjio se prema kraju a na kraju imao čvor a ostavljao je vidljive zmijske tragove sa jasnim obeležjem čvora na kraju. Ovo vaspitno sredstvo bilo je u upotrebi sve do jednoga dana kada sam ja bez kukanja trpeo batine gledajući oca pravo u oči. On se začudio, prestao da me bije i upitao: ''Šta je? Što me tako gledaš?'' Ja sam mu odgovorio: ''Hoću da te hipnotišem!'' On se zacenio od smeha, ali nas više nije smirivao korbačem.

Mama je bila tiha, odmerena i racionalna. Imponovala je njena uravnoteženost i životna mudrost. Volela je sve nas, pa i Ratibora, koji je nju posebno poštovao. Nije nas mazila previše, koristila je svaki trenutak i svaku priliku da nas nečemu nauči.

Borka se nije udavala pa je svoje materinske instinkte ispoljavala prema Šuletu i meni. Volela nas je beskrajno i bila u stanju sve da učini da bi nam ugodila. Svako veče čitala bi nam narodne pripovetke iz zbirke Vuka Karadžića ili pak junačke narodne pesme. Pored toga volela je da nam čita i recituje pesme Milorada Mitrovića, Milana Rakića, Jovana Dučića. Volela je da nam čita ''Vodenicu na Flosi'', ''Genovevu'' ''Murzilku'', ''Robinzon Kruso'' ''Guliverova putovanja'' i sl.

Panja je bila baba za priču. Bila je komandant pozadine za sve nas. Prala nas je, peglala, kuvala ručkove, pekla pite i kolače, krpila čarape koje smo stalno cepali i najčešće uspešno sakrivala od roditelja većinu naših nestašluka. A kako nam je tepala: bajkine sreće, bajkine duše, bajkina sunca, bajkina srca, itd. itd.

Da sada ispričam neke zgode i nezgode iz Niša kojih se još sećam.

U Voždovoj, valjda 90, neki Tasko imao je malu bakalnicu, u kojoj smo kupovali relativno malo stvari, koje smo zaboravili da kupimo u velikoj bakalnici, u kojoj smo plaćali preko ''knjižice''. Ali zato smo mi deca bili stalni klijenti čika Taska. Kupovali smo bombone, čokoladice a naročito ''mačke u džaku''. To su bile razne đinđuvice, nožići, klikeri, lutkice i druge ništarije, ali su bile spakovane u neprovidne kovertiće pa čovek nije mogao znati šta kupuje dva za dinar ili jedan za dinar. Ko da odoli takvim izazovima?

Negde 1932 godine otac je kupio radio-aparat Philips sa četiri ''lampe'' i odvojenim zvučnikom. Ja sam satima vrteo tuner-e i tražio onda dosta retke stanice na srednjim i dugim talasima. Te godine imali smo na slavi puno gostiju, tatinih i maminih kolega i koleginica. Povela se priča o tome da li deca treba da uče da sviraju u neki instrumenat. Neka gošća me je upitala da li znam da sviram u neki instrument. Ja sam važno rekao da znam da sviram u radio. Naravno, uz opšti smeh.

Tata je bio strastan lovac. Išao je nedeljom u lov na zečeve ili na jarebice, prepelice ili grlice. Uvek je imao po jednog rasnog lovačkog psa: zečara ili ptičara. Držali smo ih u dvorištu, imali su svoju štenaru, u koju sam se uvlačio dok sam bio mali. Voleo sam i pse i mačke i rado se sa njima igrao.

U Voždovoj 86 u dvorištu bio je jedan veliki dud na koji sam voleo da se pentram i da na njemu provodim vreme. Posle operacije slepog creva, čim sam došao iz bolnice, dan ili dva posle, uspentrao sam se na dud. Kada me je mama videla umalo se nije onesvestila jer je po tadašnjim lekarskim savetima tako nešto smelo da se čini tek oko mesec dana posle operacije.

Roditelji su me smirivali plašeći me da će me tužiti žandarima ako budem nevaljao. Tako sam ja prema njima kao mali gajio respekt. A jesu i bili strašni, visoki, plećati i uglavnom brkati, nosili su pendreke kojima su se stalno lupkali po ruci dok su važno hodali.

Jednom sam se lepo zabavljao pretrčavajući preko tramvajske pruge, koja je išla Voždovom ulicom dok je tramvaj nailazio pa je morao da koči i da se zaustavi. Tramvajdžija nije smeo da me bije, jer sam bio dete kmeta opštine niške, ali me je tužio ocu. Znajući da sam prema žandarima zec, otac je poslao kući jednog brkatog žandara, koji je još sa kapije gromkim basom, uvrćući pri tome guste crne brkove, zapitao: stanuje li ovde neki dečak koji se zove Miroslav Jovanović i koji je juče pretrčavao ispred tramvaja pa je tramvaj morao da stane? Naravno da sam napunio gaće od straha i da mi više nikad nije padalo na pamet da to radim.

Svesno ili nesvesno znao sam da dovodim u nepriliku roditelje, a naročito tetka Borku. Ona me je uvek vodila sa sobom kada je išla u varoš u kupovinu. Njeni omiljeni trgovci galanterijom bili su Lazica i Canko u Obrenovićevoj ulici. Tako smo jednom bili kod njih a ja sam bio zaintrigiran nekom reklamom na kojoj je pisalo ''Olla gum''. Misleći da se radi o nekoj specijalnoj gumi za brisanje ja sam glasno zatražio od tetke da mi kupi tu gumu koju još nisam imao. Tetka je pocrvenela od stida a prodavci zanemeli, ne znajući kako da se izvuku iz neugodne situacije. Radilo se naime o kondomima a tetka je bila devojka i profesor gimnazije!

Drugi slučaj koga se sećam desio se za vreme bioskopske predstave o rimskom carstvu, o sceni kada Neron posmatra Rim u plamenu i peva držeći liru, a muzikalan je bio kao pas kad zavija slušajući muziku. Slušajući to ja se obraćam bratu i glasno komentarišem: Bato, Bato, naša teta peva kao Neron! U publici vrisak!

U živom sećanju ostale su mi proslave Badnjeg dana, slava, Božića i Uskrsa.Otac nas je vodio da gledamo ceremoniju donošenja centralnog badnjaka za grad Niš. Tu ceremoniju je izvodila vojska sa divno uparađenom konjicom i okićenim kolima i badnjacima, naravno uz gromko pucanje prangija.

Slava je proslavljana uveče, uoći dana slave, ceremonijom u kojoj su učestvovali samo članovi porodice, a ritual je izvodio i organizovao otac. Na kraju obreda sečen je slavski kolač. Sutradan, posle ručka, posećivali su nas rođaci i prijatelji uz obavezno čestitanje slave. Baba i mama uvek su spremali bogato posluženje za goste.

Za Uskrs su farbana jaja a mi, dečurlija, uživali smo u tucanju jaja. Ja barem nisam uživao u postovima koji su prethodili pričešću, jedva sam čekao da prođe post da bih mogao normalno da jedem. A voleo sam da jedem masno i slasno!

Sa školom ili sa roditeljima često smo išli u Sabornu crkvu radi prisustva liturgijama ili radi pričešća. Pošto sam do puberteta bio debeljuca nije mi prijalo dugačko stajanje za vreme liturgije.

U Nišu sam još završio prvi razred gimnazije. Bio sam odličan, ali se malo čega sećam. Sećam se dvojice nastavnika. Jedan je bio Francuz, predavao nam je francusku konverzaciju. Reč srpsku nije progovarao. Zvao se Marcel Darrault. Drugi je bio Rus, gospodin Rudonovski, koji nam je predavao crtanje. On je za monografiju o ubistvu moga dede prote Avrama Jovanovića naslikao dramatičnu sliku kako ga Bugari živoga noževima masakriraju i otsečene delove tela bacaju u Moravu.

Prvi razred gimnazije završio sam u leto 1937 godine i potom smo se preselili u Beograd, u Zahumsku 24.


                                                                                                             PRELAZAK U BEOGRAD

Kao što sam već rekao, .porodica mi se preselila u Zahumsku 24, u blizini Studentskog doma Kralja Aleksandra. Kuća je imala parter i sprat. Mi smo stanovali na prvom spratu.

Stan je imao četiri sobe, kuhinju, dva antrea, špajz, kupatilo i podrum. Sa ulice su bile tatina i mamina soba, Panjina i Borkina soba i Šuletova i moja soba. Kuhinja i ''velika soba'' bili su sa dvorišnje strane. Podovi su bili brodski, ofarbani tamno braon bojom i lakirani. U dvorištu je stanovao hauzmajstor Avdo sa suprugom Dikom i ćerčicom Fatimom. Fatima je bila slatka poslušnica. Jednom je Dika ostavila da pripazi da ne pokipi mleko, a ona je shvatila da treba da zove majku tek kada mleko pokipi. Kada se to dogodilo Fatima je istrčala i povikala iz sveg glasa: ''Bizo Diko pokipilo mliko''.

U prizemlju je stanovao kapetan Baho, sa suprugom Milicom i ćerkom Valerijom, koja je bila Šuletova vršnjakinja. Valika je bila prelepa pa sam ja potajno bio u nju zaljubljen. Inače je ona bila vrlo talentovan slikar, portretista, koja je naročito uspešno crtala ženske likove i modele.

Dvorište nam se u dužini 2 – 3 m graničilo sa dvorištem Šeste muške gimnazije, u koje se lako moglo preskočiti. Šule se upisao u četvrti a ja u drugi razred gimnazije. U gimnaziju se ulazilo iz ulice Kralja Aleksandra.

Borka se zaposlila u Petoj ženskoj gimnaziji na uglu Mileševske i Vojvode Dragomira i u njoj radila sve do penzije.

U stanu je bilo dosta stenica, kojih se i pored dezinsekcija nikako nismo mogli otarasiti. Zbog toga smo se 1939. godine preselili u Dravsku 5.

Kada sam znatno kasnije okusio viski aroma me je potsetila na miris stenice iz Zahumske, kada je pritisneš prstima. Zato sam dugo izbegavao da ga pijem.

U to vreme Šesta muška je spadala u novoformirane realne gimnazije. Uprkos tome raspolagala je izvanrednim nastavničkim kadrom i postizala dobre uspehe. Prvi razredni starešina bio mi je profesor veronauke Vasilije Stefanović, koji se kasnije zakaluđerio i postao vladika Valerijan. Od nastavnika ostala mi je u sećanju gospođa Đorić profesor srpskog jezika, koja nas je pratila do velike Mature. Zahvaljujući njoj naučili smo srpski književni jezik i celu književnost na srpsko-hrvatskom jeziku i pročitali masu literarnih dela domaće i strane literature. Izdvojio bih od nastavnika još i profesora istorije starog veka, kasnijeg akademika Milana Đurića. On nam je na jedinstveni naćin pričao grčku i rimsku istoriju, mešajući virtuozno istoriske činjenice i religiozne mitove.

Od stranih jezika francuski se učio od prvog razreda gimnazije, nemački od trećeg a latinski od petog razreda. Bubale su se reči i gramatika a malo se posvećivalo pažnje uvezbavanju razgovora. Izuzetak je pretstavljao nastavni postupak profesora nemačkog jezika gospodina Sretena Marića, kasnijeg akademika i ambasadora FNRJ u Parizu. On nas je preuzeo negde u šestom razredu gimnazije. Ušavši prviput u našu učionicu on se predstavio i održao otprilike ovakav govor: Mene ne interesuje koje radio-stanice slušate. Da li radio London, radio Moskvu ili nemački radio. Moje nije da vas učim politici. Moje je da vas naučim nemački jezik, bez obzira na to šta vi mislite o Nemcima i okupaciji. Interesantno je da profesor Marić povodom ovih jeretičkih reči nije trpeo nikakve posledice.

Deca dok su mala ne uče gramatiku ali po pravilu nauče da govore književni jezik, usvajajući na sluh značenje pojedinih reči i korišćenje padeža, vremena i način sastavljanja rečenica. Oni nauče da govore i bez znanja gramatike i sintakse. Važno je da slušaju šta se oko njih govori i da se trude da usmeno iskaziju ono što u datom trenutku žele da kažu. Posle ovoga govora profesor Marić nije reč prozborio sa nama srpski. Savetovao nas je da što više slušamo nemačke stanice, bez obzira na odnos prema okupatorima. Podelio nam je Grimm-ove bajke, svakom po jednu, i terao nas da ih na narednim časovima svojim rečima prepričavamo.Preznojavali smo se, mučili i mucali, ali smo već krajem te godine dosta tećno mogli da razgovaramo na nemaćkom jeziku, što nije bio slučaj sa francuskim koji smo dotle učili dve godine duže. Meni je na ovaj način stečeno znanje nemačkog jako pomoglo na gradilištima. Francuski sam obnovio i oživeo na isti način, čitajući bez rečnika brojna književna dela i slušajući radio i televiziju.

U osmom razredu gimnazije u veronauci smo učili hrišćansku etiku. Profesor nam je bio gospodin Vlajko Ubavić koji nas je iznenađivao pitanjima za koja nismo mogli nalaziti odgovore u udžbeniku. Mene je n.pr. pitao kakav stav crkva zauzima prema pobačajima? Sredinom 1944. otišao je u partizane i kao oficir-politički komesar mogao se videti u oslobođenom Beogradu. Iz novina smo mogli saznati da je kasnije bio direktor narodnog pozorišta u Sarajevu. U Beogradu je boravio kao izbeglica iz Bosne.

U tom istom razredu matematiku nam je predavao, zaboravio sam mu ime, profesor takodje izbeglica iz Bosne. Nadenuli smo mu nadimak ''Bujke''. Bio je dobar pedagog i vrlo duhovit. Tako je izveo na tablu nekog mog druga da reši neki zadatak i on je pogrešio u reševanju. Bujke mu se obratio, sa čistim bosanskim akcentom: Slušaj ti drug! Napiš' de to nà list kupusa pa podaj volu da poije, a on će crći!

Među nastavnicima je samo profesor latinskog jezika gospodin Slobodan Bogićević bio fašistićki nastrojen i čak pisao uvodnike u ''Novom Vremenu''. Bio je uvrnut i voleo da nas kažnjava čupanjem za zulufe. Bio je visok pa se još penjao na podijum od katedre i onda bezdušno cimao. Toliko je bio omražen da smo ga prozvali ''Lata vo''. Koliko znam nije stradao u čistkama.

Profesor gimnastike u osmom razredu bio je neki Nušić, iz šire porodice Branislava Nušića. Bio ga je glas da je fašista a on se trudio da dokaže suprotno. 1944 godine otišao je u partizane ali je likvidiran jer je navodno uhvaćen u špijunskoj delatnosti u Toplici.

Toliko o Šestoj muškoj gimnaziji.

U donjoj Zahumskoj imali smo nekoliko drugova:: Caneta i Voju Marisavljevića, Voju i Bobu Paljiće, Mladena, Ivu i Nikšu Prvana, Dragu Čeha i Pančeta Voroncova. Sakupljali smo se na rskršću Zahumske i Ćirila i Metodija, igrali krajcarice, klikera, noške, a fudbal amo igrali ispred naše kuće. Voja i Cane Marisavljevići bili su deca vinarskog trgovca, koji je imao vinaru u Bulevaru, preko puta sadašnjeg spomenika Vuku Karadžiću. Ta lokacija se zvala Kamenović. Bili su dobri drugari. Voja i Boba Paljići bili su deca drvarskog trgovca, čija je drvara onda bila na uglu Kraljice Marje i Ćirila i Metodija. Boba se bavio modelarstvom; bio sam zapanjen preciznošću sa kojom je do najsitnijih detalja izradio od kartona relativno malu maketu jednog kamiona. Mladen Prvan nije bio naše društvo, bio je dosta sariji od nas, ali je kod nas uživao veliki ugled. Bio je kino-operater u bioskopu ''Luksor'',sada ''20 Oktobar'' i donosio kući komade filmskih traka od predstava koje su igrale. Sećam se otsečaka igre La Jane iz filma ''Tigar od Ešnapura'' i nekih filmova Čarli Čaplina na uskoj traci Pored toga on se bavio biciklizmom i imao trkački bicikl marke ''Diamant'' sa menjačem i tabularima, što je bila posebna atrakcija. Pored Mladena imali smo priliku da lično upoznamo Radeta Kozlicu i Đorđa Drljačića, koji su spadali tada u vrhunske jugoslovenske bicikljiste. Iva uglavnom nije bio sa nama, dok Nikša jeste. Drage Čeha ne sećam se po nečem naročitom. Panče je, međutim bio ''glavni'' po tome što je imao pištolje ''flober'' i MG i znao da izigrava kauboje i gangstere sa karakterističnim kretanjima i govorom.

Fudbal smo igrali krpenjačama ili gumenim loptama od ''Bate'' iz Borova, malom od 2 dinara i većom od 5 dinara. Krljali smo se pošteno.

Baba Stana, Panja, umrla je 1938. godine od moždanog udara. Mučila se oko 7 dana i onda podlegla. Nama deci bilo je jako žao jer smo je izuzetno voleli i poštovali. Otišla je tiho i nečujno, kao što je i živela. Živela je za druge a ne za sebe. Bila je velikanka kao i većina žena njenog vremena.

                                                                                                                
                                                                                                                 DRAVSKA UL. BR. 5

U Dravskoj 5 proživeli smo oko dve godine. Stan je bio na prvom spratu a pripadao je nekom oficiru Trnokopoviću. Bio je solidno izgrađen i prostran. Imao je četiri sobe, antre, kuhinju, devojačku sobu, kupatilo sa klozetom, poseban klozet, hodnik, tri terase, veliki špajz sa policama i veliki podrum. Lepši stan u životu nisam imao a ni video.

Ipak smo u njemu ostali jedva dve pune godine. Prvi razlog bio je što je stan bio na visini, u nivou crkve Svetog Ante u Pop Stojanovoj ulici,i nezaklonjen od vetrova iz bilo kog pravca, posebno košave. Zimi je u stanu bilo hladno pa se morala trošiti velika količina drveta i uglja da bi se ugrejao, što je koštalo.

Drugi razlog bio je mamin klimakterijum. Ona se, naime, panično plašila da se penje ili silazi stepenicama iz straha da ne bi pala. Pred ova dva argumenta gubile su značaj prednosti kao što su lep položaj, čist vazduh, mirna ulica, bogat konfor stana i relativno povoljna kirija.

Jedne od dveju zima napadao je veliki sneg, dubok preko pola metra, koji se zadržao do poodmaklog proleća. Šule i ja pošteno smo se izsankali niz Đerdapsku ulicu na imanju Šićanskog na Crvenom krstu i ispucali se iz prangija. Start je bio na Crvenom krstu a kraj staze bio je skoro kod Južnog bulevara.

Jedna od mana Dravske ulice bila je što u komšiluku nije bilo mnogo dece. Sećam se samo nekog Andrije Cvetkovića iz Dravske 9 i braće Trnokopović iz naše zgrade, sa kojima smo se dobro slagali, ali je društvo bilo malo.


                                                                                                                     ZAHUMSKA 44

Iz razloga ''više sile'' preselili smo se u Zahumsku ulicu, ali broj 44, u kojoj smo trajno ostali. Kuća i stan pripadali su beogradskom trgovcu Aleksandru Minhu a u našem stanu on je pre nas stanovao. Stan je imao tri sobe prema Zahumskoj, veliko pretsoblje, kupatilo, klozet, mali hodnik, kuhinju, mali špajz, devojačku sobu, terasu povezanu s kuhinjom i podrum. Stan je bio lep i funkcionalan a glavna prednost mu je bila blizina škole i gomila dece koja se igrala na ulici od ranoga jutra pa do večeri.

Šesta muška se odmah po početku okupacije morala preseliti iz tadašnje zgrade, da bi se u nju uselili delovi nemačke komande za Balkan, koja je bila smeštena u studentskom domu Kralja Aleksandra. Gimnazija se bila preselila najpre u zgrade u okviru kruga današnje Gradske bolnice a zatim u zgradu današnje građevinske srednjetehničke škole u ulici Živka Davidovića na Zvezdari. Zadnje dane osmog razreda proveli smo u novoj zgradi Šeste muške u ulici Milana Rakića. Veliku maturu polagali smo u zgradi Pete ženske gimnazije.

Ćim smo se doselili u Zahumsku 44 bili smo primljeni, Šule i ja, u uličnu ''bandu'' koju su sačinjavali: Branko Backović iz Zahumske 57 kao šef, Miodrag Pavićević, zvani Lola Bimba, iz Tomaša Ježa 7, Coke iz Zahumske 40, Nikša Prvan sa braćom iz Zahumske 53, Vasilije i Tika Cerovići iz naše kuće, Rade Ćela iz Zahumske 38, Joca Pulka iz Ćirila i Metodija Toma Muta i Đoce Perunićić iz Zahumske 49. Od mojih školskih drugova blizu su stanovali Boba Simonović-Sumba iz Vojvode Bogdana 25 i Ljuba Radojčić iz Bulevara, malo poviše apoteke ''Veljko Dugošević''. Bio je još i Pera Talijan, koga smo otkačili iz društva kada je postao talijanski fašista.

Društvo je bilo u svakom pogledu zabavno. Išli smo zajedno na kupanje na Savu i Dunav, pikali loptu, igrali lopova i žandara i kauboja i indijanaca, klikera, krajcarica, noške, piljaka, tača, žandara, šaha, trenirali boks, išli u bioskop i na fudbalske utakmice, išli na boks-mečeve, uveče prićali sve što smo doživeli ili pročitali toga dana, pričali masne viceve, sanjarili o devojkama, pričali o filmovima, itd., itd. Bili smo čisto muško društvo.


                                                                                                                        OKUPACIJA

Krajem marta 1941 razboleo sam se od neke teže vrste koprivnjače (urticaria noduorum) pa sam ležao na internoj klinici u vreme studentskih demonstracija 25 marta i puča 27 marta. Osetilo se u narodu veliko olakšanje zbog odbacivanja pristupa Jugoslavije Trojnom paktu. Vratio sam se kući. Proglašavanje Jugoslavije neutralnom i Beograda otvorenim gradom u narodu je širilo nadu da ćemo izbeći rat.

Šestog aprila rano ujutru probudile su nas sirene za vazdušnu opasnost a odmah za njima počele su da urlaju ''štuke'', fijuču bombe i tutnje eksplozije u neposrednoj blizini naše kuće. Nemci su u prvom naletu tukli tramvajski depo u Aleksandrovoj ulici a bombe koje su pale u ulicama Vojvode Brane, Vojvode Bogdana i donjoj Zahumskoj, kao i u Požarevačkoj i Tomaša Ježa, pravile su ''kolateralnu štetu''. Tramvajski depo bio je porušen i za duže vreme onesposobljen za vršenje svoje funkcije. Naš kraj ostao je duže vremena bez struje i vode. Nastala je opšta bežanija jer su bombardovanja vršena u više talasa. Na poziv komšije prote Cerovića privremeno smo se sklonili u prostorije uz Crkvu Svetog Cara Lazara u ulici XXI divizije na Bulbulderu. U Beogradu je nastala neviđena pljačka radnji i oštećenih zgrada. Pljačkom su se najviše bavili seljaci iz okolnih sela, koji su kolima dolazili u grad i nosili sve: brašno, šećer, zejtin, tekstil, nameštaj, prozore, vrata itd. Uskoro su se pojavili naoružani finansi, koji su lopove uhvaćene u pljački likvidirali na licu mesta. Oni su takođe likvidirali i poznate petokolonaše i špijune, po kratkom postupku i bez suda.

Za mene i Šuleta, dok nije proradio vodovod, glavni problem bio je donošenje vode u kantama i kofama sa ''trećepozivačke česme'' ispod Gradske bolnice u ul. Dimitrija Tucovića pa do Zahumske, najmanje dvaput dnevno. Za tatu je bio glavni problem tokom čitave okupacije kako da obezbedi ishranu porodice i nabavku najnužnijeg tekstila i obuće.

U bakalnicama se moglo naći malo robe: četke za ribanje poda, metle za čišćenje i kisela voda. Ostala roba se mogla kupovati na ''crnoj berzi'' po paprenim cenama, nedostupnim velikom broju stanovnika. Racioniranim snabdevanjem bili su obuhvaćeni: hleb, proja i brašno, šećer i zejtin a od tekstila i kože na bonove su se mogli kupiti štofovi lošeg kvaliteta i cipele sa drvenim đonom ili espadrile. Sve to vrlo retko, tako da se od tih sledovanja nije moglo živeti i preživljavati. Trošile su se rezerve, skupocene stvari prodavale su se crnobrzijancima u bescenje. Samo da bi se održao goli život do oslobođenja. Mogla su se pred kraj okupacije videti deca sa ogromnim trbusima a izgladnelih lica i tankih nožica i ručica, kao posledica gladi.

Seljaci su se služili raznim podvalama. Nama je, npr., naš dugogodišnji mlekadžija prodao dve kante masti. Kada smo došli do polovine prve mast je počela da zaudara. Konstatovali smo da se u donjim slojevima pokvarila, jer je bila pomešana sa vodom. Nekoliko meseci jeli smo tu ukvarenu mast a smrad smo uklanjali kuvanjem te masti sa krompirom i lukom. Smrad nije mogao da se potpuno ukloni, pa smo je jeli, a na kupovinu druge nismo mogli da pomislimo, jer je nije bilo, a ni mi nismo mogli da je kupimo po cenama na crnoj berzi.

U dve stvari nismo oskudevali. Brašno i jaja tata je donosio iz Velikog Šiljegovca. Tamo je imao nasleđen jedan hektar imanja, koji je ustupio uz napolicu kumu Migriću, a ovaj mu je napolicu davao u naturi. Pored ovoga imali smo sreću sa šećerom, koji nam je iz Zrenjanina donosio tatin prijatelj Đoka. Upoznali su se dok je tata bio zadužen za ratne pripreme u šećerani u Bečkereku. Od njega smo dobili par sanduka po 50 kg šećera u kockama. Još jedan prijatelj iz Valjeva, Sreten Bebić, slao nam je u par navrata kačice sa pekmezom od šljiva bez šećera.

Tako nekako uspeli smo da preživimo okupaciju. Teško ali nekako. Ilustracije radi 1944 godine kilo projinog brašna koštalo je na berzi 500 dinara a tatina mesečna plata je bila 3500 dinara, mamina penzija 500 dinara.

Drugim rečima materijalni položaj zaposlenih za vreme okupacije bio je očajan i bez perspektive. Ljudi su se dovijali da bi nešto dodatno zaradili. Najčešće su se orijentisali na trgovinu namirnicama. Kupovali su po selima namirnice, prevozili ih vozom a onda preprodavali po kućama. Putovanje vozom u to vreme bilo je kritično jer su Nemci, takoreći svakodnevno, vršili pretrese vozova i oduzimali robu od putnika. Šule i ja smo napravili kolica pa smo sačekivali putnike na železničkoj stanici i prevozili im prtljag do kuća. Naročito se isplaćivalo čekanje Požarevačkog voza, koji je stizao oko sat pre početka policiskog časa. Obično je kasnio pa putnici nisu pitali za cenu prevoza stvari do kuće. Tarife za prevoz nisu bile male, ali su bile zanemarljive spram prihoda od prodaje namirnica na berzi. Naši prihodi od ovog posla ipak nisu bili toliki da bi bitno poboljšali materijalni položaj porodice.

U Beogradu su stalno vršene racije. Manji broj vršen je po danu, izvan policiskog časa, i njima su sakupljani besposličari da bi bili slati na prinudni rad u Borski rudnik. U jednoj takvoj popodnevnoj raciji uhvaćeni smo bili i Šule i ja. Izvadio nas je komšija gospodin Aleksandar Petrović, penzionisani činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Ove dnevne racije vršila je Nedićeva policija. Noćne racije išle su za tim da se pretresom stanova u njima uhvate neregistrovana lica i, medju njima, različiti ilegalci.

Vođeni su detaljni spiskovi stanara, koji su se nalazili kod hauzmajstora i u koja su se morala upisivati i u kvartu registrovati sva lica koja kao gosti privremeno borave u nekom stanu. Neprijavljivanje povlačilo je, naravno ako se uhvati, hapšenje i deportovanje stanodavca.

Kod nas su često noćevali tatini prijatelji iz Šiljegovca, koji su u Beograd dolazili bilo da bi prodali namirniec, bilo da bi posetili zatvorenike u Banjičkom logoru. Da bi izbegli neprijatnosti mene su kao najmlađeg roditelji slali u kvart da obavim formalnosti oko prijave gostiju, što nije baš bilo prijatno a i uzimalo je neko vreme u čekanju u redu.

Kao i sva deca bili smo u čoporu ''hrabri'' i nesmotreni. Jednoga dana naše društvo otišlo je po podne na kupanje i pecanje na Savu, iznad sadašnjeg starog Savskog mosta. Savskim mostom su patrolirali Nemci, desnom obalom Nedićeva Srpska državna straža a levom obalom Ustaše. Jednog trenutka neko je bio predložio: hajde da preplivamo Savu! Nastao je tajac a onda smo se jedan po jedan svi prijavili da preplivamo. Bili smo zajedno Lola Bimba, Coke, Nikša, Šule i ja, a možda i Nisko. Na Zemunskoj strani bila je plaža sa kupačima, a u blizini logor na Sajmištu. Dogovor je bio da odemo nešto uzvodno, da se spustimo u Savu i zaplivamo, da dodjemo do sredine reke i tu se neko vreme igramo, a onda polako pređemo na drugu obalu. Tako smo i uradili i ostali oko pola sata na levoj obali. Onda smo krenuli istom taktikom kao pre toga uzvodno i onda doplivali do sredine reke. Odjednom, Lola Bimba počeo je da se dere iz sveg glasa da se umorio i da će se udaviti, pozivao nas ostale da mu pomognemo, što smo ućutkujući ga i učinili, pri čemu nam je srce sišlo u pete. Da li su nas stražari bili primetili ili nisu ne znam, znam jedino da u odnosu na nas nisu ništa preduzimali ni preduzeli. Jedino nepredviđeno bilo je pojavljivanje moga oca, koji je verovatno i sam došao na Savu na pecanje, i koji nas je grdio i udarao celim putem do kuće.

Ponekad je dolazio u naše društvo Nisim Rubinović – Nisko, Jevrejin, koji je bio stanovao u blizini. Pošto je počela okupacija Nisko je dolazio kod nas sa žutom trakom oko ruke. Zaposlio se u nemačkom vojničkom bordelu u ulici Majke Jevrosime i bio zadovoljan što je negde sklonio glavu. Jednoga dana nije se pojavio u ulici u uobičajeno vreme i više nije dolazio. Naknadno smo saznali da je sa prvim trensportom Jevreja za streljanje poveden i Nisko. Žalili smo ga jer je bio simpatićan i dobar drug.

Do okupacije sa nama se družio Pera Talijan. Kad je nastupila okupacija on se obukao u uniformu italijanske fašističke omladine i počeo da nas izbegava, digao nos. Medjutim posle kapitulacije Italije njemu se izgubio svaki trag, da li se vretio u Italiju ili je u ratu izgubio glavu, ne znam.

Posle progona Srba iz Hrvatske u Zahumsku 55 na prvom spratu doselio se naš novi drug Rajko, izbeglica iz Slavonske Požege, sin advokata. Rajka smo iz zezanja zvali ''pustaša'', što ga je dovodilo do besa. Imao je lepe igračke, naročito olovne vojnike, tenkove, kamione i topove. Rajko je dočekao oslobođenje u Beogradu i vratio se u Slavonsku Požegu.

Toma Muta imao je gadnu babu. Stalno nas je terala ispred Zahumske 49 i grdila. Prozvali smo je Baba Spahija i nismo propuštali prilike da je sekiramo, a ona je, na naše veliko zadovoljstvo, besnela i kreštala na nas glasom veštice.

Ratibor je zbog vode u kolenu bio trajno vojno nesposoban i nije bio obavezan da se javi na opštu mobilizaciju, proglašenu početkom aprila 1941 godine. Iz Banja Luke, koja je potpala pod NDH (Nezavisnu državu Hrvatsku), on je pobegao u Srbiju i zaposlio se u Aleksandrovcu Župskom. Šta je konkretno radio ne znam. Znam da je povremeno dolazio u Beograd i da nam je ponekad donosio namirnice. Šta je pored toga radio u Beogradu ne znam, znam da mi je davao mnoga pisma u zatvorenim kovertama da ih raznosim po Beogradu. Uglavnom su bila adresirana na neke lekare i apotekare. Za uslugu sam bio sitno nagrađivan.

Kod mame i tate deklarisao se da sarađuje sa četnicima. Da li je to bila istina ili maska nisam siguran. Aprila meseca 1944 saznali smo da je pobegao iz ruku ćetničkog komandanta Keserovića i da je ratovao kao član štaba XVII bosanske divizije Gliga Mandića. U borbama za osvajanje aerodroma u Kragujevcu, prilikom kucanja naredbe o napadu, teško je ranjen (26 gelera u telu) i izgubio vid od eksplozije ručne bombe nekog partizanskog deteta-kurira koju je ovo dete nehotice u snu aktiviralo. Prebačen je u bolnicu u Beograd gde su mu rane od gelera sanirane, ali ništa nisu mogli da učine ni naši očni hirurzi a ni čuveni sovjetski hirurg Filatov. Ratibor je definitivno ostao potpuno slep.

Za njega je to bila višestruka tragedija. Bio je vrlo talentovan slikar pa je morao da se odrekne toga svoga hobija. U bolnici ga je negovala Skojevka Ljubinka-Buba, među njima se rodila ljubav i oni su se venčali, dobili sina Miroslava a da on nije video ni suprugu, ni sina, a ni kasnije snahu Branislavu i unuku Tijanu a ni unuka Marka. Svejedno, on je prihvatio svoju tragediju i trudio se da porodici nikako ne bude na teretu, već da vredo učestvuje u njenim aktivnostima. Pomirio se sa Ljubodragom, sa MIlicom je već bio u dobrim odnosima. Živeo je dugo i umro početkom 2004 godine u svojoj devedeset drugoj godini.Za zasluge u ratu, kao partizanski obaveštajac u štabu Keserovića odlikovan je brojnim odlikovanjima.

Tata i mama nisu se bavili politikom za vreme okupacije, bar je teko izgledalo. Našu porodicu rado su posećivali mnogi, različitih političkih ubeđenja, bez straha da bi mogli biti cinkareni. Tako su se za slavskom trpezom nalazili Božin Perić, sin tatine sestre Mileve iz Rekovca, inače vatreni pristalica četnika Draže Mihajlovića i možda njihovog visokog funkcionera i gospođa Mica Lilić, mamina komšinica iz Kragujevca, majka Stevana Lilića, komuniste stradalog 1937 u staljinističkim čistkama u Internacionalnim brigadama u Španskom građanskom ratu, Lazara Lilića, komuniste i novinara ''Politike'' koji je čitavu okupaciju proveo ilegalno u Beogradu (a bio je tuberkulozni bolesnik), ćerke Jovanke, studenta matematike, koja je više godina, od kojih neke za vreme okupacije, provela po zatvorima Specijalne policije i logorima, mučena, prebijana i sina Slobodana, takođe komuniste. Znam da su mama i tata u tim političkim raspravama nekako uvek držali stranu tetka Mici znajući koliko je kao majka propatila zbog ubistva sina i proganjanja ostale dece a usled njihovih političkih opredeljenja. Posle rata saznao sam da je Ljubodrag nosio hranu Laletu Liliću na ilegalne adrese, što je svakako bilo veoma rizično.

U leto 1941 godine, kada su se u Levačkom kraju već vodile brojne diverzantske akcije partizana pod vođstvom komandanta ''Badže'', bili smo ''na letovanju'' u Rekovcu, na poziv tatine sestre Mileve Perić. Došlo je do poznatog streljanja talaca u Kragujevcu, kao odmazde na aktivnosti partizana, o čemu su nas izveštavali malobrojni begunci sa stratišta iz Kragujevca. Naša se porodica omah posle toga vratila u Beograd.

Veza sa zbivanjima na ratištima i u svetu ostvarivana je putem slušanja radio Londona, Moskve i ''Slobodne Jugoslavije''. Iako su Nemci pretili da će deportovati svakoga koga uhvate da sluša ove stanice slušanje nije prestalo već se iz dana u dan širilo. U uslovima terora ove su vesti podizale moral stanovništva i veru u konačnu pobedu saveznika.

Početkom jeseni 1941 godine među đacima Šeste Muške bio je organizovan Skojevski pokret, koji je sebi postavio zadatak da sakuplja priloge za partizanski pokret i da sabotira neke okupatorske akcije u Beogradu. Prilozi u novcu i sanitetskom materijalu sakupljani su tokom jeseni i zime, a izsabotirana je akcija čišćenja snega na kolovozu ulice Kralja Aleksandra u zimu 1941/42, na koju se javio mali broj đaka. Nekako ubrzo posle toga pohapšene su vođe pokreta pa je nastupilo zatišje do sredine 1944, kada su ponovo organizovane akcije, ovoga puta za odlazak đaka u partizane, koje su dale dobre rezultate. U borbama za oslobodjenje Beograda Skojevci su aktivno ušestvovali i najvećim delom uključili u brojne partizanske jedinice.

U našoj gimnaziji ni pre rata a ni za vreme okupacije Ljotićevci nisu mogli da uhvate korena, tako da iz mog razreda niko nije učestvovao u tom pokretu.

U prvoj polovini 1944 Nedić je proglasio mobilizaciju naših godišta u jedinice Srpske državne straže. Ko se ne odazove mogao je biti deportovan u logor. Od mobilizacije su oslobađani pripadnici t.zv. ''Nacionalne službe za obnovu i razvoj Srbije'', koja je organizovana 1942 godine i okupljala i angažovala omladinu na javnim radovima: izgradnji i održavanju puteva, kanala, nasipa, melioracijama, odbrani od poplava i sl. Organizaciju je oformila država i prvi njeni obveznici bili su svršeni maturanti gimnazije školske 1941/42 godine.

Po potrebi službe Ljubodrag je premešten za šefa računovodstva ove službe negde početkom 1944 godine. Da bi se spasli mobilizacije u Srpsku državnu stražu Šule i ja smo se javili u Nacionalnu službu u kojoj smo ostali do oslobođenja Beograda.

Već sam opisao kako je tata od četnika dobio slovo ''Z'' i kako da ova presuda nije bila izvršena.

Pred oslobođenje Beograda Nemci su dovodili u Beograd i sprovodili zarobljene Italijane. Zarobljenici su izgledali zastrašujuće loše i narod im je doturao koliko je mogao i smeo hleba i proje.

U zadnjim danima okupacije došlo je u redovima Nemačke vojske do totalnog rasula. Beograd je bio na putu povratka brojnih jedinica iz Grčke, Bugarske i Rumunije. Vojnici su prodavali sve što su mogli. Uz neznatan rizik moglo se kupiti bilo kakvo pešadisko oružje ili stvari koje su Nemci opljačkali u zemljama u kojima su dotle bili stacionirani. Na ulicama su se mogli videti pod punom ratnom spremom i pripadnici kvislinških organizacija: četnika Draže Mihajlovića, Koste Pećanca, Ljotićevaca, koji su se spremali da zajedno sa Nemcima napuste Srbiju.

Aprila meseca 1944 godine Američki avioni su u više navrata bombardovali Beograd. Bilo je mnogo žrtava, naročito na Pašinom brdu. Tu smo Šule i ja učestvovali u raščišćavanju ruševina i otkopavanju leševa, kao pripadnici Nacionalne službe i očima videli i rukama opipali strahovite posledice bombardovanja i udisali dah smrti i paljevina.

Zadnje mesece okupacije mama i Borka provodili su u selu Kusadak kod nekog maminog brata po ocu iz familije Bogdanović, tako da su izbegle svakodnevne uzbune, ali su se vratile u Beograd pre početka borbi za oslobođenje glavnog grada.

U naš kraj istovremeno su dospele ruske i partizanske jedinice Vojvođanskom ulicom i presekle ulicu Kralja Aleksandra. Time je bilo onemogućeno spajanje nemačkih jedinica koje su se povlačile iz pravca Smedereva u nameri da se spoje sa glavninom snaga u Beogradu.

U našu kuću svratilo je na kratki predah jedno odeljenje Rusa, predvođeno majorom-lekarom. Bili su svi mladi i veoma dobro vaspitani. Tata je izneo da ih posluži nekom rakijom, koju je čuvao četiri godine za oslobodioce. Ja sam posebno poslužio majora, koji se nešto mrštio. Ja ga pitam što se mršti a on mi pokazuje čašicu i kaže kakva je ovo čaša, ovo je naprstak. Ja mu iznesem vodenu čašu a on se odobrovolji. Prvu čašu je popio na iskap a kada sam mu nalio drugu (radilo se o prepečenici) on me zamolio za komad hleba, sredinu. Pitam ga šta će mu hleb a on mi odgovara: kad uzmem sredinu i huknem nekoliko puta u nju onda se sva para od alkohola upije u hleb. A onda, pitam ja? Onda pojedem hleb, kaže. Borbe u gradu trajale su nekoliko dana i noći, a onda su nastupila slavlja, veselja, mitinzi. Sa prvim jedinicama koje su se probijale Avalskim drumom donet je Ratibor u bolnicu, sav krvav i ufačlovan. Onako ranjen bio je oduševljen oslobođenjem Beograda i dizao moral ostalim teškim ranjenicima.

                                                                 NARODNO OSLOBODILAČKA VOJSKA I JUGOSLOVENSKANARODNA ARMIJA

Odmah po završetku borbi za Beograd i formiranju mostobrana na levoj obali Save, počele su pripreme za mobilizaciju vojnika starijih od 18 godina.Šule i ja javili smo se regrutnoj komisiji i izjavili da smo zdravi. Kolikogod da su roditelji strahovali za naše živote, oni nijednom rečju nisu pokušali da na nas utiču da bi nekako izvrdali vojnu obavezu.

Moji drugovi iz Vojvode Bogdana, Boba i Dragi Simonović, imali su druga Skojevca Miodraga Mikovića, koji se spremao da pođe u vojsku. On nam je predložio da pođemo zajedno u Artiljerisku oficirsku školu, što smo rado prihvatili. Posle kraće obuke u Beogradu raspoređeni smo Šule i ja, zajedno sa Mikicom Mikovićem i Jovanom Protićem, Šuletovim školskim drugom, u Pančevo u Kombinovanu artiljerisku brigadu RVK. Brigada je bila locirana pored aerodroma i imala u svom sastavu brdske topove, protivtenkovske topove i haubice, sve sa konjskom vučom.

Bili smo obučeni u odela u kojima smo došli u jedinice, obuveni u cipele u kojima smo došli i u tom pogledu bili smo šareno društvo. Na glavama je bilo beretki, šubara, šajkača, kačketa i lalinskih šešira. Ali smo bili disciplinovani. Bilo je par slučajeva dezerterstva i to od boraca iz okoline Pančeva.

Hranili smo se ujutru čajevima, u podne i uveče čorbastim pasuljom sa svinjetinom ili govedinom. Najviše muka zadavale su nam bele vaške kojih nikako nismo mogli u početku da se otarasimo. Sreća da nije bilo epidemija pegavog tifusa inače bi nastupio pomor. Često smo se ''devaširali'' što je privremeno dovodilo do oseke vašiju, ali je imalo za posledicu i sakupljanje odeće, pa smo sve više ličili na karikature. Ličili ali ne i bili.

Komandant brigade bio je kapetan Luka Škrinjar, prvoborac sa Korduna. Ponašao se više kao podoficir nego kao oficir. Verovatno radi provere naloženo mi je da se spremim i održim predavanje o Crvenoj armiji. Ja o tome nisam imao pojma ali sam našao Đilasov članak o Crvenoj armiji koji mi je dobro došao. Predavanje sam održao u transu a posle svega čuo sam pohvalne komentare, čak i takve da sam idejno jak!

Pred kraj zime jedinica je dislocirana iz Pančeva za Valjevo. Do Beograda smo se prevezli šlepovima a od Čukarice Ćirom. Prilikom prolaska kroz Beograd ja sam išao pored stroja, zaspao hodajući i upao u rupu od avionske bombe od 500 kg punu vode.

Kada smo stigli u Valjevo javili su železničari iz Lajkovca da je u jednom vagonu nađena slamarica puna nišanskih sprava od topova i da neko treba da dođe da je preuzme. Komandant je odredio mene i ja ovo pričam samo zato što sam u povratku za Valjevo putovao u kočničarskoj kabini teretnog vagona, dobro prozebao, zakačio zapaljenje pluća i smešten u bolnicu. Dok sam ležao u bolnici posetila me je grupa oficira. Jedna od njih čestitala mi je prijem u SKOJ. Nisam ni znao da sam bio viđen kao kandidat. Kad sam završio sa bolnicom i vratio se u jedinicu posle kratkog vremena su me obavestili da sam primljen u Partiju. I jedan i drugi prijem činili su mi čast, jer sam bio okružen drugovima i drugaricama koji su bili dugo u borbi, bivali odlikovani za hrabrost i zasluge za narod, a neki oficiri bili su nosioci spomenica 1941 godine. Svi su bili primerni vojnici i čestiti ljudi. Imenovan sam za v.d. političkog komesara druge baterije prvog diviziona, koja je brojala oko 120 vojnika i bila naoružana brdskim topovima kalibra 76 mm američke proizvodnje.

Posebno upečatljiv utisak ostavio je na mene susret oficirskog kadra brigade sa pukovnikom Vladom Dapčevićem, političkim komesarom artiljerije. Nonšalantno on je opušteno i sa velikom sigurnošću dao analizu vojno-političke situacije u zemlji, kretanja u Evropi i svetu, sa istorisko-materijalističkim kompasom i pogledima. Prviput u životu sreo sam se sa obrazovanim čovekom koji je našao smisao svog života i koga u tom pogledu ne razdiru nikakve dileme i sumnje.

Pre završetka rata brigada se podelila na tri dela. Jedan deo brigade upućen je na Sremski front. Drugi deo je premešten u Kragujevac i postao deo Artiljeriskog oficirskog centra. Treći deo ostao je u Valjevu i od njega obrazovana Protivtenkovska lovačka brigada RVK (rezerve Vrhovne Komande), u kojoj su formirana tri diviziona i devet baterija. Došlo je do dopune oficirskog kadra iz drugih borbenih jedinica i do koncentracije čitave brigade na mestu nekadašnjih kasarni i topovskih šupa, blizu sadašnjeg spomenika Stevanu Filipoviću.

U Valjevu brigada je organizovala priredbe za vojsku i stanovništvo. U našoj jedinici bio je kao vojnik Dušan Spahić, izuzetno talentovan pesnik i glumac. On je napisao komad u stihovima posvećen borbi Skojevaca u Beogradu i njihovim stradanjima u Specijalnoj policiji. Verovatno u dobroj meri inspirisan sopstvenom sudbinom i doživljajima. On je, naime, bio aktivan u Skoju ali ga je policija otkrila i poslala u logor za prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci. Ovaj komad po svojoj sadržini i porukama bio je apoteoza omladinskoj borbi i stradanjima.

Komad je pripremljen, odabrani glumci i spremalo se njegovo izvođenje u Sokolani. Glavnu ulogu Miće Skojevca dobio je Avram. Međutim, neposredno pred predstavu on i deo jedinice prekomandovani su u Kragujevac pa sam kao zamena ja uskočio.

Predstava je bila puna emocija, patriotskog zanosa i dosta realistična. Igrana je pred prepunom dvoranom Sokolane i izazvala delirijum emocija. U predzadnjem činu predstave ja stradam u policiji ali bez straha i pun vere u pobedu nad okupatorima i njihovim pomagačima. Oduševljen uspehom predstave Duško Spahić mi je čestitao i rekao: ti nisi bio Miroslav, Bio si Mića. Glavni razlog uspeha predstave ipak je ležao u vrlo lepom stihovanom tekstu, čistoći likova i realistički prikazanoj sudbini junaka predstave, što je bila zasluga pisca, Dušana Spahića. Ono što je meni dalo inspiraciju bilo je u velikoj meri podudaranje sudbine Miće sa sudbinom ćerke tetka Mice Lilić, Jovanke, koja je najlepše dane i godine svoje mladosti provela po zatvorima i logorima Specijalne policije zbog svojih komunističkih opredeljenja i aktivnosti, bivala prebijana, i fizički i psihički mrcvarena, ali ne i pokorena.

Završetak rata, 9 maj 1945 dočekali smo u Valjevu i obeležili ga paradom i salvama iz topova. Nekako odmah iza toga jedinica je prebačena u Osijek, u kome smo ostali do početka 1946 godine. U Osijeku je održano masovno suđenje Ustašama dok je demobilisan veliki broj zarobljenih hrvatskih domobrana i pušten kućama. U grad se vratio mirnodopski način života. Tu smo doživeli prvo glasanje za savezne i republičke poslanike i prvi put dobili uniforme i obuću i po svemu počeli da ličimo na regularnu vojsku.

Jedinica je konačno reorganizovana kao Protivtenkovska lovačka brigada RVK sa tri diviziona i devet baterija. Pored trofejnog naoružanja dobili smo i potpuno nove ruske protivtenkovske topove 76 mm, ali smo još uvek koristili konjsku zapregu. Obuka je vršena na savremen način i jedinica je kadrovski, tehnički i taktički bila osposobljena da vrši sve zadatke ovoga tipa jedinice.

Sredinom godine oficiri i podoficiri su počeli da primaju plate. Formirana je oficirska menza i ja sam prebačen u klub brigade. U početku glavni zadatak bio mi je da vodim finansije oficirske menze. Dotle su se oficiri hranili iz vojničke kuhinje i nisu plaćali ništa. Kada je napravljen prvi mesečni obračun mnogi oficiri su se bunili da je menza skupa. Posle izvršene kontrole obračuna duhovi su se smirili.

Iz Osijeka bih izdvojio sećanja na još dva događaja. Posle ratne službe sa bojevim gađanjem, koja je trajala dva dana i dve noći bez spavanja i odmora, određen sam od strane Komande grada da vodim oficirsku patrolu u noćnoj smeni. Toliko sam bio umoran i neispavan da sam hodajući zaspao. Učinilo mi se da je predamnom divan tepih. Bio sam kaljav, nisam uspeo posle ratne službe ni da se sredim. Da ne bih isprljao taj divni tepih ja sam skrenuo i sudario se sa banderom, dobivši čvorugu na mestu udara glavom u gvozdeni šraf.

Drugi događaj bio je doživljaj prilikom preplivavanja Drave toga leta. Drava je bila nabujala, u koritu reke bili su mnogi potopljeni šlepovi i brodovi od kojih se samo od jednog video komad konstrukcije kako viri iz vode. Preplivao sam na drugu obalu bez problema, iskupao se, nasunčao i krenuo nazad. Jednog trenutka sam primetio kako neka gvozdena greda juri ka meni, uspeo sam da izbegnem sudar sa njom, ali kada sam pored nje prolazio osetio sam jak udar u koleno i voda je oko mene počela da se žestoko kovitla. Upao sam u vrtlog iza nekog potopljenog šlepa. Uspeo sam nekako da se izvučem iz kovitlaca i isplivam na obalu. Imao sam ranu na kolenu zasečenu do kosti, od koje još uvek nosim ožiljak. Ali to je bio kraj moga kupanja u Dravi, jer sam se kasnije prilikom ulaska u vodu panično plašio da zaplivam u reku.

Početkom 1946 godine jedinica je prebačena u Ljubljanu u kasarnu bivšeg katoličkog semeništa u Šent Vidu, gde je izvršena potpuna motorizacija vuče i popuna bojevom municijom. Nismo raspolagali svojim šoferima pa su uloge vozača preuzeli nemački zarobljenici, posebno odabrani.

U Šent Vidu smo bili kratko, možda nedelju-dve. U dugoj koloni krenuli smo putem preko Postojne i Ilirske Bistrice pravcem ka Rijeci. Ovaj kraj je u to vreme sa Istrom i Rijekom imao status t.zv. "Zone B", dok je Trst sa neposrednom okolinom pripadao "Zoni A". Kao što sam već rekao, vozači kamiona bili su nemački zarobljenici. Pored svakoga sedeo je po jedan naoružani oficir.

Prva etapa puta do Ilirske Bistrice prošla je normalno. Kada smo krenuli u zadnju etapu u pravcu Rijeke, jednoga trenutka kolona se zaustavila. Ja sam sa Nemcem bio u kabini talijanskog kamiona ''Lancia'' od 7 tona, koji nije imao ispravan motor, pa ga je vukao jedan ''Klœkner'' od 5 t. Oba kamiona bila su natovarena bojevom municijom, topovskim granatama. Nemac me zamolio da začas ode do nekog kamiona ispred nas da bi porazgovarao sa kolegom. Ja sam mu to odobrio. Medjutim, kratko vreme posle toga, kolona kreće. Moga Švabe nigde nema a Klœkner ispred mene pali motor i kreće. Vidim da je situacija opasna, priskačem volanu i sa obe noge pritiskam nožnu kočnicu. Sirena ne radi, uspevam jedino da zatežem sajlu kojom je moj kamion privezan. Medjutim vozilo ispred mene ne oseća neko vanredno opterećenje i nastavlja sa kolonom da ubrzava. 20, 30, 40 km/h i kolona kreće normalno vijugavim asfaltiranim putem. Volan ogroman sa ''luftom'' od bar 20°, put ne preterano širok, kolona nikako da se zaustavi. Za mene je prošla čitava večnost pre nego što se kolona ipak zaustavila. Vidim moga "Švabu" kako trči prema meni a juri ga sa isukanim ''Parabelum''-om načelnik štaba major Veliša Bjeletić. Ja mu dovikujem da ipak ostavi Nemca. Bila je još zima. Nosio sam ruski debeli vojnički šinjel. Primetio sam da su mi leđa i zadnjica mokri od znoja, odnosno od zorta. Tada sam se zaverio da do kraja života neću sesti za volan automobila. Taj zavet sam poštovao sve do leta 1962 godine.

Dva diviziona moje jedinice smestila su se u kasarnu u Mučićima, 8 km udaljenim od Rijeke, dok je treći divizion otišao na položaj kod Podgrada u očekivanju mogućeg napada Andersovaca zbog zaoštrene situacije oko Trsta.

Komandant brigade bio je major Pjevač Stevo, prvoborac, a politički komesar major Iso Lovrić, takođe prvoborac. Načelnik štaba major Veliša Bjeletić, komesar drugog diviziona poručnik Ljubomir Stojin, komesar prvog diviziona kapetan Drago Milašević. Drugovi i uglavnom vršnjaci bili su mi Ljuba Radosavljević, kasniji profesor matematike na Mašinskom fakultetu u Beogradu, Boško Mijucić, školski drug iz Šeste muške, poručnik Nikola, Krajišnik-prvoborac. Vlasta Stefanović, Voja Radovanović, Đole, Dragomir Popović i Lucić Stegijan. Imena drugih se ne sećam ali su mi njihovi likovi ostali u pamćenju. Da, tu su i Bule, geometar iz Valjeva, koji je bio blagajnik brigade i Đuro Šafranac, takođe geometar u civilu.

Sećam se moga prvog susreta sa morem i Rijekom. Nas nekolicina pošli smo u Rijeku kolima da bismo izvršili neke nabavke za brigadu. Ja sam zamolio da stanemo kod jedne uvale da bih probao da li je more stvarno slano. Pazi jeste! Probao sam i da nasapunjam prljave ruke pa nije išlo.

Kada smo stigli na pijacu u Rijeci nikako nismo mogli da se sporazumemo. Na svako naše pitanje odgovor je bio: non capisco! Vidimo mi da je to neka zavera ćutanja prema vojnicima. Jednog trenutka Bule im postavi pitanje: ''Avete voi muda od labuda?'' Odjednom su nas razumele i počele glasno da grde i psuju u stilu "porca miseria". I naravno trgovina je ipak obavljena.

Dok su bili kod nas u jedinici kao šoferi nemački zarobljenici su imali neku vrstu političke nastave koju sam ja održavao na nemačkom jeziku. Sa njima nisam imao nikakve neprijatnosti.

Za razliku od Riječana, koji su bili romanofili, gradjani iz okoline i seljaci bili su antifašisti i veoma srdačni. Sa njima je uspostavljena dobra saradnja.

Avgusta meseca 1946 godine demobilisan sam, zajedno sa ostalim đacima i studentima iz brigade. Ispraćaj je bio srdačan i dirljiv.


                                                                                UPIS NA ELEKTROTEHNIČKI FAKULTET I PRVAGODINA STUDIJA

Po demobilizaciji zatekli smo Šule i ja porodicu u dobrom zdravstvenom stanju i u tankom finansiskom položaju. Svi su bili presretni što smo se živi vratili. U ulici se bilo skupljalo isto društvo, osim Niska, koji je bio likvidiran kao Jevrejin. Pokupili smo se sa društvom iz ulice i kretali u razne dobrovoljne akcije. Radili smo na raščišćavanju ruševina, kojih je još bilo po Beogradu i u našem kraju. Radili smo na pošumljavanju Zvezdare i Voždovca, na kome su Nemci posekli šumu duž Avalskog druma od straha od napada partizana. Sadili smo krompir u poljanama kod Auto-komande.

A onda su počele pripreme za upis na fakultet i prijemne ispite. Tokom vojske ja sam se ozbiljno pripremao iz matematike, čak sam se spremio iz diferencijalnog i integralnog računa zahvaljujući nemačkoj knjizi Doelp Netto-Differential- und Integralrechnung do koje sam došao bio u Osijeku prilikom premetačine zaostavštine nekog inženjera ustaše. Bio sam oslobođen prijemnog kao vojnik i zbog uspeha u gimnaziji.

Kada smo se kao generacija električara prviput sakupili na prozivci u amfiteatru 56 to je bila generacija u uniformama u kojima smo demobilisani i u novim uniformama izvesan broj drugova i drugarica, vojnih stipendista. Po rezultatima pokazanim na ispitima i po redovnosti studiranja, po oceni naših nastavnika i asistenata, to je bila najozbiljnija i najzrelija generacija koja je ikada studirala na fakultetu. Nije ni čudo. Prošli smo strahote rata i okupacije, gladovanja i nemaštine i svima nam se žurilo da što pre dođemo do zaposlenja, do svog hleba, da pomognemo roditeljima koji su odvajali od usta da bi nam omogućili školovanje i da bi se uključili u aktivnosti na obnovi i izgradnji.

Na početku školske godine još nije bio obnovljen deo zgrade okrenut prema Vukovom spomeniku, koji je stradao za vreme rata.

Od samog početka godine bila je aktivna Narodna studentska omladina-NSO a obrazovane su i funkcionisale, ali ne javno, organizacije SKOJ-a i KPJ, kao organizovana jezgra omladinske organizacije.

Podeljeni smo bili u devet grupa NSO-a, ja sam bio pretsednik i organizator rada u četvrtoj. Osnovna sadržina rada grupa bilo je organizovano učenje i pripreme za ispite. Nije ni čudo, za najveći broj predmeta na poćetku godine nije bilo udžbenika pa ni skripata. Na nivou NSO-a godine hvatane su stenografske beleške sa predavanja i od njih primitivno štampana skripta. Organizovani su t.zv. kružoci za učenje pojedinih predmeta.

Ispalo je da je naša grupa NSO-a bila najkompaktnija i pokazivala najbolje rezultate. U njoj su bili pored mene i Šuleta: Dragoslav Popović, Ivan Vuković, Branimir Lolić, Petar Paligorić, Velimir Kostić, Nikola Nerandžić, Miodrag Zlatković, Katarina Čundeva, Dragoljub Mladenović,Dragoljub Jovanović, Dimitrije Milićević, Nikola Jovanov i mnogi drugi. Većina se kasnije razvila u poznate privrednike, profesore fakulteta, direktore instituta, projektante, graditelje, od kojih se niko nije bavio politikom kao profesijom.

Tokom prve godine studija održan je na Bledu Prvi kongres matematičara i fizičara Jugoslavije, na kome sam ja učestvovao kao delegat studenata Beogradskog univerziteta. Ostali su mi u sećanju brojni susreti sa najviđenijim matematičarima i fizičarima Jugoslavije tih godina a najviše sa Pavlom Savićem koji je tada uživao visok ugled u zemlji zbog saradnje sa parom Joliot-Curie i zajedničkog rada sa profesorom Pjotrom Kapicom na problematici dobijanja niskih temperatura u instalacijama i ponašanja materije na niskim temperaturama.

Ispit iz hemije mi je bio prvi. Polagali smo ga zimi i to u nezagrejanom amfiteatru. Ja sam bio nazebao i tek što sam završio prvo pitanje meni se pripikilo. Zamolio sam da izađem ali mi nije bilo dopušteno, čak ni u pratnji asistenta, pa sam predao nezavršen zadatak. Dobio sam 6, što je bila retka ocena kod mene. Kasnije sam 10 iz Nacrtne geometrije, 10 iz Statike i 9 iz Matematike I, itd. Tokom čitavih studija postigao sam, zajedno sa diplomskim radom, srednju ocenu 8.75, što mislim da nije bilo loše, s obzirom na moj ukupni angažman na studijama. O ocenama više neću pričati. I čitava IV grupa NSO-a je dobro prolazila na ispitima, izuzev Dušana Šabana, koji je studirao više od 10 godina, ali je ipak završio fakultet.

Preko leta naša godina je otišla na Omladinsku radnu akciju "Pruga Šamac - Sarajevo". Čitava IV grupa otišla je na akciju, radila u okviru II čete Brigade električara I godine . Komandant brigade bio je inače Pretsednik NSO-a naše godine Radivoje Marković a ja sam bio njegov zamenik, dok odlukom Glavnog štaba akcije nisam prebačen u Dansko-Norvešku omladinsku radnu brigadu za degata štaba.

U našoj brigadi nisam imao mnogo posla kao zamenik komandanta. Zato sam se latio alata i radio na gradilištu. Najviše sam voleo da kavam stene, odnosno da posle miniranja odvaljujem ''pajserom''napukle stene. U takvom poslu zatekla me drugarica Vjera Kovačević, koja je sa Radivojem obilazila gradilište. Ona je bila sekretar Univerzitetskog komiteta SK a inače sestra narodnog heroja Save Kovaćevića i prvoborac. Obilazak je uglavnom imao svrhu da se prikupe pojedinci koji bi bili delegirani u brigade stranih omladinaca kao neka vrsta ''oficira za vezu'' izmedju stranih brigada, Glavnog štaba i lokalnih vlasti i partiskih komiteta. Izabran sam, između ostalog, zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika, što mi je omogućavalo direktno komuniciranje sa strancima bez posredovanja prevodilaca.

Dansko-Norveška brigada nije bila sretne ruke. Jedan brigadist se razboleo od dizenterije pa je brigada bila dugo u karantinu, a jedan brigadist je umro od tuberkuloze koju nije prijavio. Efektivno u mesec dana ova brigada je samo jednog radnog dana bila na gradilištu, ostalo vreme u karantinu. Uprkos tome oni su se slobodno šetali i odlazili u Visoko, koje je bilo udaljeno od logora oko 5 km, i lutali po gradu interesujući se za svašta. Tako su nasred pijace u Visokom dizali bulama feredže da im vide lica, napijali se po kafanama i pravili nerede. Uprkos mojim ubeđivanjima i ubeđivanjima komandanta brigade, inače danskog novinara, radili su što su hteli. Tako su u baraci porušili zid izmedju muškog i ženskog dela i pomešali krevete. Zanemarivali su najopštija pravila higijene. U isplaknutom kazanu prljavom od pasulja kuvali su čaj! Ko bi to rekao za kulturne zapadnjake! Nahodao sam se najčešće dvaput dnevno trčeći izmedju logora i Visokog da bi spasavao da ne dodje do neželjenih konflikata. Presela mi je bila akcija. Kada sam ispratio Skandinavce, koji su inače pojedinačno bili vrlo pristojni ljudi, najvećim delom učesnici u pokretu otpora za vreme rata, ali slobodoumni, slobodari i nedisciplinovani, meni je laknulo. Za rad na akciji dobio sam udarničku značku.

Po povratku sa akcije položio sam fiziku i tehničko crtanje, tako da sam zaključno sa septembrom bio dao sve ispite sa prve godine.

                                
                                                                                           DRUGA GODINA STUDIJA I ČEHOSLOVAČKA

Drugu godinu studija nastavio sam u Beogradu. Medjutim pred kraj jeseni, Avram, Mihajlo Živadinović i Mile Georgijević i ja sa naše godine odredjeni smo da nastavimo studije u Pragu, na Visokoj tehničkoj školi. Bili smo stipendisti Ministarastva teške industrije. Trenutak odlaska nije bio dobar jer je već počela školska godina u Pragu a nismo imali vremena ni prilike da bar malo prethodno naučimo češki jezik. Pored toga programi studija u Pragu i Beogradu nisu bili isti. Zbog početnog nepoznavanja jezika bili smo prinuđeni da uglavnom učimo iz knjiga, jer slušanjem predavanja ništa ne bismo shvatili i zapamtili. Sreća je bila što su za glavne predmete iz druge godine postojali dobri udžbenici i skripta i što se relativno brzoi lako mogao naučiti češki jezik, barem njegova tehnička terminologija. Naravno bili su potrebni vanredni napori jer nije isto učenje na maternjem jeziku i na stranom, koji još nedovoljno poznajete.

U početku smo bili smešteni u neke bivše ruske barake na Letni, koje su bile solidne, ali smo bili udaljeni od naše studentske menze, što nam je oduzimalo svakodnevno oko sat i po radnog vremena radi odlaska na ručak i večeru. Na Letni smo bili zajedno u baraci sa našim studentima Akademije za filmsku umetnost iz Barandova. U sobama smo bili po dvojica, odnosno po dvoje. Posle zime nas četvorica smo se preselili u Titov kolej i kao novi bili smo sva četvorica u istoj sobi na zadnjem spratu.

Hranili smo se u menzi koja je sada bila jako blizu koleja. Ishrana je te godine bila dobra, dok je prethodne bila jako slaba, pa se više naših studenata bilo razbolelo od TBC. U menzi je bila ''radio stanica'', koja je pratila uspehe studenata u polaganju ispita, izveštavala o dogadjajima od značaja za život i rad studenata i davala razne informacije. Jedno vreme ja sam vodio tu stanicu.

Jednom nedeljno imali smo zajednički fiskulturu na malom stadionu na Strachovu, što je dobro uticalo na opštu kondiciju i zdravstveno stanje studenata. Na dan ''samoubistva'' čehoslovačkog ministra spoljnih poslova Masarika meni se na fiskulturi desila nezgoda usled nehotičnog udarca u glavu teškom loptom ''medicinkom''. Zbog toga sam doživeo amneziju, toga dana potpunu, koja se u bolnici i posle nje dugo i postepeno povlačila ka danu povrede. Zbog te amnezije morao sam ponovo da učim matematiku II, koju je trebalo da polažem dan-dva posle povrede. Položio sam je sa vrlo dobrom ocenom, ali sam izgubio bar mesec i po dana na ponovno spremanje.

Pre toga sam položio predmet ''Grafička matematika'', koga nema u programu beogradskog elektrotehničkog fakulteta.

Svidela mi se organizacija nastave na Vysokem Učeñi Technickem. Za svaki predmet postojale su jedinstvene katedre za sve fakultete a ispiti su se mogli polagati svakoga radnog dana.

Taman sam počeo da spremam ispit iz Mehanike kada je objavljena u štampi t.zv. ''Rezolucija Informacionog biroa komunističkih partija'' kojom je napadnuta Komunistička partija Jugoslavije da vodi antisovjetsku politiku i da se udaljava od Marksizma-Lenjinizma. Jugoslovenski komunisti i studenti i radnici u Čehoslovačkoj skoro jednoglasno su se izjasnili protiv optužbi iznetih protiv KPJ i posle juna 1948 masovno se vratili u zemlju. Broj onih koji su se izjasnili za Rezoluciju i ostali u Čehoslovačkoj bio je neznatan.

Česi sa kojima smo dolazili u dodir u to vreme podržavali su nas u svemu, i komunisti i nepartijci. Dok je većina nas iz naivne vere u principijelnost SKP(b) i Staljina mislila da se radi o grešci i o pogrešnoj informisanosti IB-a o prilikama u KPJ i Jugoslaviji, već onda su mnogi češki komunisti smatrali da je do sukoba došlo zato što KPJ nije htela da prihvati rusku velikodržavnu hegemoniju, prikrivenu ideološkim ruhom. Najeklatantniji primer podrške Jugoslaviji bile su frenetične ovacije jugoslovenskim vežbačima na sveslovenskom sletu u Pragu toga leta.


                                                                                         POVRATAK U BEOGRAD I NASTAVAK STUDIJA

Krajem juna 1948 vratili smo se u Beograd. Atmosfera u zemlji bila je uzavrela. Održan je V Kongres KPJ koji je odlučno odbacio Rezoluciju IB i potvrdio ispravnost politike koju je vodilo rukovodstvo zemlje. Mene je posetio kod kuće Radivoje Marković da bi video šta mislim o sukobu KPJ SKP(b). Povezao sam se sa organizacijom na fakultetu i na izbornoj fakultetkoj konferenciji KP izabran sam za člana fakultetskog komiteta.

Treću godinu upisao sam samo sa položenim ispitom Matematike II iz druge godine. Bez obzira na napore koje sam činio nisam uspeo da nadoknadim zaostale ispite i nastavim redovno pohađanje nastave. Bio sam prinuđen da sve preostale predmete druge godine i sve ispite treće, četvrte i pete godine učim iz knjiga i skripata, što je bilo znatno teže nego učenje uz slušanje predavanja i redovno pohađanje vežbi. Tako sam studije završio 1952 godine u junu, umesto 1951 u junu. To je pre svega bila cena gubitka godine zbog odlaska u Čehoslovačku. Za utehu je to što sam studije završio sa srednjom ocenom 8,75 i diplomski dao sa desetkom.

Aktivnost u KP i studentskoj omladini uzimali su mi puno vremena i energije. Na fakultetu sam bio zadužen za organizaciju ideološko-političkog rada, odnosno za razbijanje političkog uticaja Informacionog biroa i razvoj idejne osnove opredeljenja KPJ ka demokratskom socijalizmu i, kasnije, samoupravnom društvu. U taj posao ja sam ulazio sa velikim žarom jer nisam prihvatao brutalno nasilje koje su istočne zemlje primenjivale prema našoj i u tome nasilnom ponašanju video jasne znake rešavanja medjusobnih odnosa partija u komunističkom pokretu putem sile, a ne putem demokratske rasprave među jednakima. Jasno mi je bilo i da do ovoga sukoba nije došlo slučajno, već kao posledica ozbiljne degeneracije slobodarskih odnosa u SKP(b) i velikodržavne politike SSSR. To je bio ogroman posao i ja sam zadovoljan jer znam da je na Elektrotehničkom fakultetu bilo najmanje onih koji su se priklanjali pritisku IB-a, što delom pripisujem i kvalitetu idejne borbe koju sam lično vodio.

Kad sam bio na IV godini pripremio sam diskusiju za partisku konferenciju fakulteta na temu pogubnog uticaja prodora malograđanštine na u slabljenje morala komunista, koristio sam napis Maksima Gorkog o malograđanima, ali sam konkretne primere malograđanštine uzimao iz realnog života i prilika na Tehničkoj velikoj školi. Na konferenciji KP TVŠ izlaganje je proizvelo dubok utisak, pa su delegati energično tražili da iznesem imena onih koji su se ogrešili o komunistički moral, što ja nisam bio imao nameru da uradim. Medjutim, na insistiranje delegata ja sam izneo slučajeve kada su članovi partiskih rukovodstava iskoristili svoje funkcije u KP da bi, neopravdano u odnosu druge studente, došli do skijaških gojzerica i nameštaja za stan. Odmah na konferenciji uzeo je reč jedan moj drug, koji nije opovrgao činjenice već je bacao drvlje i kamenje na mene: kako ja mogu da kritikujem malograđansko držanje drugih kada sam i sam malograđanin jer u razgovoru ponekad psujem i upotrebljavam nepristojne reči. Za vreme tog napada na mene ja sam bio u drugoj sali i pisao pozdravni telegram!

To je bio uvod u moj bojkot, koji je trajao oko godinu dana. Nisam izabran ni u kakvo rukovodstvo, mnogi su izbegavali da se sretnu samnom. Meni ja to palo teško, naročito ponašanje mojih najboljih drugova, ali sam ja iskoristio rasterećenje od funkcija pa sam ubrzano položio preostale ispite i dao diplomski. S druge strane sam sebi sam dao zavet da neću da se zaposlim u Beogradu i da ću otići na izgradnju HE Zvornik, iako je pre moga diplomiranja ukinuta obaveza planske raspodele kadrova na ključne objekte Prvog petogodišnjeg plana. Nikada se nisam pokajao ni moga nastupa na konferenciji a ni moga odlaska na gradilište. Dok sam još bio povezan u organizaciji na fakultetu pojavilo se Pismo CK komunistima na Univerzitetu u kome je data kritika negativnih pojava na način koji sam ja primenio u svome izlaganju. Kao da sam ja pisao to pismo. Za mene je to bila puna satisfakcija i rehabilitacija, iako to nisam ni upotrebio ni zloupotrebio.

Oko zapošljavanja uopšte nije bilo nekih ozbiljnijih dilema. Uvek sam se sećao reči profesora Mehanike sa Praškog univerziteta gospodina Brunhofera, koje je izgovorio na početku predavanja: ''Kada sam sišao s voza, na stanici mesta u kome sam dobio prvo zaposlenje, osećao sam se skoro kao državni neprijatelj. Nosio sam sa sobom gomilu teoretskih znanja ali ona znanja, koja će mi biti potrebna u preduzeću, tek treba da stičem, a da se pri tome ne brukam i obrukam pred ljudima koji očekuju da ću ja odmah znati više od svakog od njih.'' I ja sam tako isto strahovao pred svoju prvu službu, a i pred svaku drugu. Bilo mi je od početka jasno da ću celoga života morati da učim nove stvari da bih prevazilazio sebe i osposobljavao se da prepoznajem i rešavam svaki problem iz mog faha i delokruga rada.

U leto 1951 godine ''JUGOELEKTRO'' je organizovao letnju stručnu praksu nekolicine naših studenata u Zapadnoj Nemačkoj, u Rurskoj i Rajnskoj oblasti, u najvećim preduzećima elektroindustrije: Siemens Schuckertwerke, AEG (Allgemeine Elektrizitätsgesellschaft) i Calor Emag. Zajedno sa kolegom Milanom Pavićevićem ja sam dobio dva meseca prakse u preduzeću ''Calor Emag'' u Ratingenu kraj Düsseldorf-a. Preduzeće se bavilo proizvodnjom opreme za razvode niskog napona i isporukama automatizovanih sistema upravljanja složenih industriskih procesa. Praksa je bila odlično upravljana i vođena od strane inženjera Šuberta, koji nas je tretirao kao svoje drage učenike.

Zadnjih dana radili smo na fabričkoj montaži i isporuci postrojenja za upravljanje nekih šećerana u Turskoj, pa sam ja koristio viđeno i naučeno za izbor teme i konkretnu razradu diplomskog rada. Praksa nam je veoma koristila za uvežbavanje konverzacije na nemačkom jeziku, što je za mene bilo od velike koristi za rad na izgradnji HE Zvornik i HE Bajina Bašta. Diplomsi rad sam uzeo na Katedri za upotrebu električne snage, iz predmeta ''Elektrotehnika u privredi'' kod profesora Dušana Gačića i dobio ocenu 10 za izradu i odbranu diplomskog rada.

Na svadbi kolege Žarka Radosavljevića i drugarice Zujice, na kojoj sam bio zajedno sa drugom Radenkom Nikolićem, prvi put sam video svoju buduću suprugu Zlatu Joksimović, studentkinju farmacije iz Peći, koja mi se jako dopala. Par dana posle toga, opet sa Radenkom, bio sam na igranci u domu ''Lola Ribar'' gde sam se opet slučajno sreo sa Zlatom. Igrali smo i posle toga počeli da vodimo ljubav, koja je uspešno okončana brakom dana 18 oktobra l952 godine.

Diplomirao sam 15 jula 1952 godine i posle ispita otišao na letovanje u Dubrovnik a odatle u Peć, da bih se upoznao sa budućom tazbinom.


                                                                                                     ZAPOŠLJAVANJE U ZVORNIKU

Radenko Nikolić se negde u proleće 1952 iznenada zaposlio u Hidrograđevinskom preduzeću ''Drina'' jer mu je fakultetska administracija osporila pravo da završi diplomski rad zbog neregulisanog pitanja ispita iz Tehničkog crtanja sa Kijevskog univerziteta. Sramota je što je to pitanje postavljeno kasno, u vreme kada je Radenko već uveliko radio diplomski, a ne pre uzimanja diplomskog. Diplomirao je tek 1956 godine, kada je morao da izradi sve crteže iz predmeta i položi usmeni ispit.

Po povratku iz Peći ja sam otišao u ondašnju Elektroprivredu Srbije u Brankovoj 30 i obratio se tadašnjem direktoru inž. Predragu Djurdjeviću s molbom da mi omogući zaposlenje na gradilištu HE Zvornik. Upoznao sam ga sa rezultatima studija. On mi je obećao da će mi dati preporuku. Otputovao sam u Mali Zvornik i prvo potražio Radenka i razgovarao u ''Drini''. Oni su mi rekli da tada nisu imali potrebe za novim inženjerima elektrotehnike. Posle toga razgovarao sam sa šefom gradilišta ''Hidromontaže'' tehn. Stanićem i dobio isti odgovor. Ostalo mi je da razgovaram sa investitorom, inž. Borom Jovanovićem, koji se tada nalazio na lečenju u Banji Koviljači. Upoznali smo se, rekao je da mu je Gaga telefonirao o mom razgovoru sa njime. Bora mi je postavio uslov da se moram hitno oženiti, što sam odmah prihvatio. Nismo razgovarali tada o mojoj plati, što je Boru začudilo, kako je naknadno pričao. Uostalom ja ni kasnije ni sa jednim svojim budućim direktorom nisam razgovarao o svojoj plati prepuštajući njima da je odrede. Rekao sam da mogu da nastupim odmah, što sam i učinio 16 septembra 1952 godine.

Kao što sam rekao, oženio sam se Zlatom 18 oktobra 1952 godine. Imao sam peripetije sa mojim kumovima. Prvo sam se dogovorio sa Milanom Pavićevićem - ''Šiljom'' da mi bude venčani kum. Par dana pre svadbe obavestio me telegramom da je poslovima sprečen da učestvuje na venčanju. Onda sem zamolio Radenka Nikolića da se primi kumstva, što je on rado prihvatio. Znajući Radenkovu neurednost u pogledu održavanja rokova, ja sam zamolio školskog druga Miodraga Prohasku da mi čuva strah, tako da me je najzad on venčao. Sa Radenkom je bila posebna priča. On je, naime, na vreme došao u Beograd, kupio novi šešir ''Borsalino'' i otišao da se ošiša i obrije, što nije bio mali posao. Onda je krenuo mojoj kući i na pola puta se setio da je zaboravio nov skupoceni šešir kod berberina, ali je bio zaboravio i kod kog se berberina doterivao. I tako je on stigao kod nas kući sat vremena pošto smo se mi već vratili sa venčanja! Ali rezervni kum je već bio završio posao.

Medenog meseca kod Zlate i mene nije ni bilo. Bora me je odmah po zaposlenju poslao na praksu u Beogradsku termoelektranu, zatim za vreme Nove godine 1953 godine u Kostolac a posle toga u Dravske elektrane u Mariboru. Neko vreme tokom moje prakse na HE Mariborskom Otoku Zlata je pomoću specijalne dozvole za boravak u pograničnoj zoni došla u Maribor. Stanovali smo u jednoj sobi hotela ''Turist'' sa korišćenjem zajedničkog WC-a i kupatila. Ipak nam je bilo vrlo lepo posle mog povratka s posla, kada smo obilazili Maribor i njegove restorane, a, naravno, i uveče.

Praksa u Beogradskoj TE bila mi je korisna jer sam se upoznao detaljnije sa toplotnom šemom agregata, pogonskim merenjima i održavanjem elektrane. Deo prakse u Kostolcu proveo sam u termoelektrani, gde me je inž. Adamov detaljno upoznao sa problemima u pogonu elektrane. Drugi deo proveo sam u ekipi za popravke i održavanje dalekovoda 110 i 35 kV, kod kojih je bilo dosta intervencija zbog kvarova i jedne sabotaže pred Novu Godinu, kao i zbog ugrožavanja dV 110 kV Kostolac-Petrovac na Mlavi od strane nabujale Morave. Bio sam i na svečanom puštanju u pogon snabdevanja Kučeva iz sistema i gašenju lokalnog Diesel-agregata. Poslove na popravkama i održavanju dalekovoda uspešno je vodio inž. Stevan Stanković

Na Mariborskom otoku upoznao sam celokupnu urganizaciju Dravskih elektrana i istorijat gradnje Otoka. Mariborski otok je u tom trenutku bio najveća hidroelektrana u Jugoslaviji. Upoznao sam divne ljude sa kojima sam i kasnije održavao veze. Pomenuo bih neke od njih: Dragu Biškupa, bračni par Milana i Citu, vatrogasca, još jednog Milana, jednog dottore-a i mnoge druge, čijih se imena više ne sećam.

Kod investitora u Malom Zvorniku sećam se niza dobrih radnika i saradnika: Slavka Milojkovića. bračnog para Šetušić, čika Pere Zdravkovića, Pašage Alijagića, Drage Seljaka, Zećir Bajrama, Djoke Pucarevića, Sulejmana Sahanića, Saliha Hadžiahmetovića, Saita Sabirovića, Strahinje Prorokovića, Mitra Stajića, Mite Litvinenka i drugih.

Od saradnika iz ''Drine'' sećam se dobro: Vladimira Tufegdžića, Save Atanackovića, Caneta Uroševića, Ive Petrovića, Pantelije Jakovljevića, Duška Milenkovića, Ljube Kovačevića, Rileta minera, Nikodina Polića, Grujića, inž. Marinovića, Zvonka Damnjanovića, Lasla Nandora.

Od ljudi iz ''Energoprojekta'' ostali su mu i živon sećanju: Živko Mučalov, Josip Hvoj, Lala Stepanov, Valter Lenhart, Jeftović Ljuba Čavić, Grozdana.

Od ljudi iz građevinskog nadzora: čika Nikola Đurić, Dragi Antonijević, Predrag ''Drajmud''.

Od ljudi iz partije i vlasti: Predrag Gligorić, Stanko Vukašinović, Krsta Avramović, Marko-pretsednik sreza, Mastilica, Vladan Bojanić, Marinko Kojić.

Iz ''Hidromontaže'': Tičar Aleš, Stane Fras, inž. Rus Jože, Franc Kramžar, Leopold Rozman, itd.,itd.

Radenko se oženo curom iz Velikog Zvornika, Ljiljanom. Bio je to srećan brak u kome su, svako u svom domenu, vodili glavnu reč. Ali ovo pričam iz drugih razloga. U toku venčanja sa Radenkom su se zbivale uobičajene neuobičajene stvari. Kao kum doživeo sam ih iz prve ruke.

Prethodnim pripremama rukovodila je Ljilja. Izvadila mu novu ličnu kartu, jer je staru ko zna gde i ko zna kad izgubio. Izvadila mu je krštenicu i uverenje da nije oženjen. Sve to predala mu je dan pre venčanja.

Ujutru polazimo u Zvornik na venčanje. Kum Raca se udidio, niko ga ne bi poznao. Potšišan, obrijan, nova čista i ispeglana košulja, kravata, novo ispeglano odelo, nove čiste cipele, nove čiste čarape, okupan, namirisan, milina od momka! Očevidno se svestrano pripremio. Kada smo bili na pola puta ja ga uzgred pripitam da li je poneo sva dokumenta i ličnu kartu. On se trže, reče da je zaboravio pa odšprinta da popravi previd.

Svadba je bila jako prijatna, puno svatova, uglavnom mladeži. Kuma Vera je sijala od sreće i stalno služila zeta. Ljilja nonšalantna. Oko 12,30 smo krenuli da uhvatimo voz za Beograd, gde su mladenci hteli da provedu medeni mesec. Ušli su u voz i izašli na prozor. Vidim ja nešto mi se kum uzvrpoljio, kao nešto ga muči. Jednog momenta istrča na papučicu vagona i tiho me priupita: kume, imaš li kod sebe francusko odelo? (Zlata nam je ispričala nešto pre toga da seljaci u apoteci u Zvorniku kondome nazivaju francuskim odelom). Bio je stidljiv momak pa ga je bilo sramota da se pojavi u nekoj radnji ili apoteci i pred svadbu traži da kupi kondome, jer su ga u Zvorniku već svi poznavali.

U toku rada na gradilištu HE Zvornik bio sam biran za člana Opštinskog komiteta SK i njegovog biroa. U tom svojstvu obilazio sam osnovne organizacije SK po selima Brasina, Borina, Radalj, Donja Trešnjica, Velika Reka i Culine. Sela sam obilazio biciklom. Nosim lepe uspomene iz kontakata koje sam tom prilikom ostvario a naročito su mi ostale u sećanju lepote ovoga kraja, prepunog stoletnih šuma, livada, rečica i potoka, i, naravno, Drine.


                                                                                    DOGAĐAJI I CRTICE IZ VELIKOG I MALOGZVORNIKA

Prvo zaposlenje kao i prva ljubav nikada se ne zaboravljaju, iako prolaze. Tako i ja najradije se sećam dana provedenih na gradilištu HE Zvornik, iako sam kasnije radio i na večim elektranama i na velikom elektroenergetskom sistemu.

Silazim ja iz beogradskog voza kod Zvorničkog mosta prvog dana moga rada kod investitora i nasred mosta gledam čudan prizor. Jedan sredovečni bradat čovek stoji uz ogradu mosta, drži u ruci svežanj zelenih desetodinarki, uzima izmedju dva prsta po jednu, diže ruku i pušta da ih vetrić odleluja i polako spušta u reku. U prolazu ja mu kažem da nije dobro da baca novac koji treba njegovoj porodici i da stavi novac u džep. Nije bio pijan, pogleda me začuđeno i zapita: zar ne vidiš gospodine kako one lijepo slijeću u Drinu? Neočekivana romantika i rasipništvo kod siromaha!

U biografiji Bore Jovanovića opisao sam neke situacije iz rada u Zvorniku pa nemam nameru da ih ponavljam.

Jedan od najvećih tehničkih problema gradilišta bili su česti prekidi u snabdevanju strujom. Gradilište se snabdevalo preko dalekovoda 35 kV iz dva pravca: iz Vreoca i iz Tuzle. Jedan od prvih zadataka bio je da se stvore uslovi za normalno snabdevanje gradilišta. Centrala u Tuzli imala je termoagregat od 3 MW, iz koga se snabdevala Tuzla i okolina + gradilište. Iz pravca Vreoca snabdevali su se istim dalekovodom Loznica, Koviljača i gradilište Zvornika. Zajedno sa drugom Božom Kovačevićem konstatovao sam da se privremeno snabdevanje uopšte ne može normalizovati i da je izlaz u dobijanju napona 110 kV na Razvodnom postrijenju 110 kV HE Zvornik i puštanju u pogon transformatora 110/35 kV ''Séchéron'', koji je već na deponiji kod žel. stanice u M: Zvorniku. Taj rasplet dogodio se tek 1954 godine, godinu dana pre ulaska u pogon prvog agregata HE Zvornik.

Veliki problem u toj operaciji bilo je da se obezbedi sušenje namotaja transformatora u kratkom spoju, a koji je bio udaljen od Vreoca skoro 140 km. Jer transformator je stajao na otvorenom prostoru, napunjen azotom, i bio izložen velikim dnevnim varijacijama temperatura. Niko u to vreme nije bio znao da je transformator trebalo napuniti trafo-uljem odmah po prispeću u Mali Zvornik. Merenjem otpora izolacije namotaja pre sušenja dobijale su se visoke vrednosti, ali niko nije znao da će kada se transformator zagreje ove vrednosti pasti na nedozvoljen nivo. To su bila dva nauka izvučena iz ovog slučaja. Pri svemu tome valjalo je odati priznanje fabrici transformatora na kvalitetu upotrebljenog izolacionog materijala i na kvalitetu zaptivanja kotla trensformatora, koji je izdržao negativne atmosferske uticaje u trajanju od dve giodine, prepušten sam sebi, ali i na ingenioznoj organizaciji sušenja transformatora, koju su zamislili prof. Milivoje Rakić i dr. Ilija Obradović.

Gradilište HE Zvornik često je plavljeno pri većim vodostajima Drine. Glavni problem za vreme poplava, koje su napadale uglavnom subotama i nedeljama noću, bilo je da se spašava mehanizacija u zagatima i da se na vreme izvuku pumpe, kako bi se iz zagata iscrpla voda, čim to prilike dozvole. Ta evakuacija vršena je uz veliki rizik od ljudskih žrtava i uz izvanredna zalaganja i požrtvovanje radnika, tehničara i inženjera. Svejedno, svaka poplava unazađivala je radove.

Zvornik je za mene bila velika škola. Učio sam od svojih profesora, od stručnjaka iz Končara, Litostroja, Metalne, Hidromontaže, Energoprojekta, Elektrosrbije, elektroprivrede, Voith-a, Siemens-a, Rheihausen-a, iz domaćih i stranih udžbenika, knjiga i časopisa, iz prospekata firmi, od inženjera, tehničara i radnika na gradilištu. Od svakog od koga sam nešto mogao da naučim i to tokom celog radnog staža. Isto tako, svoja znanja i saznanja nisam čuvao za sebe već sam ih prenosio svakome kome je moja pomoć bila potrebna.

Dosta brzo posle ulaska u pogon desio se zemljospoj rotora generatora na prvom agregatu. Izvršio sam potrebna merenja i utvrdio da je zemljospoj na spoju izmedju prvog i drugog pola, gledano od + kliznog prestena. Rotor ima 40 polova. Dao sam nalog radnicima da razmotaju izolaciju sa mesta spoja prvog i drugog pola, čemu su pristupili sa dosta neverice. Kada je izolacija razmotana našlo se jako nagorelo mesto zemljospoja. Konstatovano je da konstrukcija spoja nije obezbeđivala savršen spoj izmedju namotaja susednih polova, pa je kasnije izvršena rekonstrukcija spojeva na svim mašinama.

Druge moje intervencije, koje su mi podigle ugled kod ljudi, tiču se intervencija na regulatorima brzine turbina. Ovi regulatori bili su tipa AT 4, proizvod Litostroja i spadaju u mehaničko – hidrauličke regulatore akcelero-tahimetriskog tipa. Od isporučioca su dobijene samo hidrauličke šeme rada regulatora, bez ikakvih širih opisa funkcionisanja i bez ikakvih proračuna podešavanja promptitude regulacije ' ili karakterističnog vremena akcelerometra Ta2. U uputstvima je opisan proces normalnog puštanja u pogon i zaustavljanja agregata, podešavanja brzine u praznom hodu, opterećivanja i normalnog rasterećivanja turbine, kao i havariskog zaustavljanja. Nikakvog opisa postupaka sa regulatorom u slučaju nekih poremečaja u radu agregata ili kvara na nekim elementima regulatora. Time je pogonsko osoblje trajno vezano za isporučioca turbine i njegovo specijalizovano osoblje, a najčešće za nivo vlastitih znanja i sposobnosti da načine tačnu dijagnozu uzroka neregularnog ponašanja agregara i da preduzmu prave mere za dovođenje u normalno stanje režima njegovog rada.

Jedne noći pozvalo me je osoblje mašinske sale leve obale. Dežurni mašinista bio je usplahiren. Nekako mi je objasnio da je jednog trenutka u regulatoru trećeg agregata nešto jako puklo, da se tog trenutka otvorilo do kraja sprovodno kolo turbine i da je od tada izgubljena svaka mogućnost upravljanja turbinom. Generator je bio opterećen maksimalnom snagom i nikakvim komandama nisu uspevali da agregat rasterete, dovedu do praznog hoda, isključe sa mreže i zaustave.

Napominjem da na HE Zvornik ne postoje brzo padajući zatvarači na ulaznim građevinama turbina i da sigurnost agregata i elektrane u slučaju kvara na agregatu isključivo zavisi od sposobnosti regulatora turbine da zatvori sprovodno kolo turbine. Odmah sam pojurio u mašinsku salu na levoj obali da bih pomogao ljudima da ovladaju situacijom.

Prva stvar koju sam učinio bila je da ohrabrim posadu i da u miru i staloženo opišu sve šta se i kojim redosledom događalo i šta su sve preduzimali da ovladaju mašinom. Opažanja i postupci su bili u redu a mašina se ipak nije odazivala. Spolja se ništa nije moglo videti jer je regulator zatvoren u limenom oklopu. Pokušao sam da pokrenem točkić za promenu brzine-snage, on se pokretao lako, bez ikakvog otpora, što nije bilo normalno. Pokrenuo sam točak za ručno otvaranje-zatvaranje rotora turbine a on je dejstvovao normalno, počeo je da zatvara rotor. Onda sam nastavio da delujem na točkić za promenu brzine-snage u smeru smanjenja brzine sve dok pod rukom nisam osetio otpor i video da se sprovodni aparat počinje da zatvara. Nastavio sam okretanje točkića dok se sprovodni aparat nije potpuno zatvorio, a onda zaustavio agregat normalno. Svi smo odahnuli!

Rekao sam posadi da pogledaju celom dužinom traku povratne veze između regulacionog prstena statora i regulatora. Oni su utvrdili da se ona u zadnjoj sekciji u samom regulatoru prekinula i to je objasnilo čitav događaj. Pre pucanja trake mašina je radila pod punim opterećenjem na normalnoj frekvenci-brzini. Da bi regulator pri tome bio u stacionarnom režimu morao je točkić za promenu brzine-snage biti otvoren toliko, koliko odgovara frekvenci od 50 Hz + otvoru koji odgovara statici od 6 % i biti uravnotežen pomakom trake povratne veze sprovodnog aparata koji odgovara potpuno otvorenom sprovodnom kolu. Kad je traka povratne veze pukla komanda kao da nije izvršena i mašina je dobila nalog da se dalje i potpuno otvori! Sutradan je traka bila promenjena i sve je opet bilo u redu.Pucanje trake se i kasnije više puta događalo, ali ono nije izazivalo nikakvu paniku. Mašine su zaustavljane od strane dežurnih mašinista i bez buđenja starešina!

Drugi problem ticao se regulacije brzine kućnog agregata. Ovaj agregat bio je treća rezerva u snabdevanju sopstvene potrošnje elektrane, kada potpuno ispadne njeno napajanje iz sistema. Dugo vremena u tom izolovanom radu u napajanju sopstvene potrošnje iz kućnog agregata nije se mogao dobiti napon sa zadovoljavajućom frekvencom. Uključenje bilo kog većeg motora ili potrošača dovodilo je do dugotrajnog i slabo amortizovanog njihanja frekvence, koje je bilo nedopustivo. Dugo su se mučili i smenjivali eksperti Litostroja u pokušajima da reše problem i nisu ga mogli rešiti. Meni je to dosadilo i sračunao sam da uzrok može biti jedino u sporosti odziva servomotora-pojačavača na nalog glave regulatora. Taj servomotor je bio izveden u vidu hidrauličnog releja, koji zbog izvođačke greške nije delovao promptno i istom brzinom u smeru otvaranja i zatvaranja sprovodnog kola turbine. Čim je to sređeno kućni agregat je bio OK.

Na moju inicijativu preuređen je projekat povezivanja agregata leve obale sa razvodnim postrojenjem 110 kV. Prvobitno je trebalo da se transformatori agregata III i IV postave u trafo-nišu na levoj obali, isto kao na desnoj. Medjutim izvođenje ovog rešenja zahtevalo bi dugu obustavu drumskog saobraćaja na putu Zvornik – Drinjača, a pored toga bilo bi vrlo skupo i tehnički nesigurno ukopavanje uzemljenja zvezdišta transformatora u strmom stenovitom terenu.

Predložio sam i to je bilo prihvaćeno da se umesto toga transformatori smeste u neiskorišćeni montažni prostor unutar mašinske zgrade leve obale, izvodi 110 kV provuku kroz nizvodni zid mašinske zgrade a uzemljenje nultih tačaka transformatora izvede polaganjem bakarnog užeta na dno akmulacije uzvodno od elektrane. Tako je i uradjeno.

Pri pripremi za pogon prvog agregata dugo je bio prisutan problem povećanih i nedozvoljeno velikih mehaničkih umbalansa rotirajućih delova. Mašina nije mogla da se smiri pomoću balansnih tegova. Tek kada je iz ''Končara'' dobijena informacija da, greškom obrade, nisu u istoj osi vratila turbine i generatora, na licu mesta izvršena je korekcija na prirubnicama vratila i mašina potpuno smirila. Zbog ovih ''vibracija'' prva mašina je oko 6 meseci kasnila sa ulaskom u pogon i definitivno puštena posle drugog agregata.

Sličan slučaj, ali u manjoj meri, dogodio se na četvrtom agregatu, ali je brzo identifikovan i mašina sređena.

Za vreme rada i boravka u Malom Zvorniku dobio sam sina Dejana. Zlata se porodila u porodilištu u ulici Narodnog Fronta u Beogradu. Vest o rođenju doneo mi je trčeći iz smene Salko Hadžiahmetović, jedan od najboljih radnika u elektrani. Iscepaše mi kapu dok si rekao ''britva''!

Mogu da kažem da su odnosi članova kolektiva pravoslavne vere i članova kolektiva muslimanske vere bili izvanredni. Svi mi smo se trudili, a posebno drug Bora, de se u kolektivu ne radi ništa što bi moglo da naruši ovu harmoniju.

O mome odnosu sa drugom Borom napisao sam dosta u njegovoj biografiji.

O mome odnosu prema projektantu Valteru Lenhartu napisao sam dosta u monografiji o HE Zvornik. Ipak treba o njemu i ovde nešto da kažem. U dogovoru sa Mišom projektovao sam električne šeme za dalekovodno polje 110 kV Zvornik-Šabac i za postrojenje 0.4 kV sopstvene potrošnje oba agregata na levoj obali. Nama mladima Miša je služio u stručnom pogledu kao nedostižan ugled. Bio je rasni projektant, nije teoretisao. Čim se donese odluka da se nešto u projektu promeni i poboljša, on je to ne samo prihvatio, već je potpuno znao kako će to da realizuje. Imao je nekoliko knjiga i priručnika na nemačkom, na kojima smo mu svi zavideli, koji su mu pomagali da munjevito projektuje. Bio je i dobar učitelj i dobar drugar. Sa Zvornika je otišao na Limske elektrane, sa njih na Mavrovo, a rad u Jugoslaviji završio je u Hidromontaži u Mariboru. U Zvorniku se oženio sa gospođom Paulom i bio u braku sve do svoje smrti.


                                                                                                  HIDROELEKTRANA BAJINA BAŠTA

Prema ranijem dogovoru sa drugom Borom ja sam početkom aprila 1959 prešao na rad u Preduzeću u osnivanju hidroelektrane Bajina Bašta. Ponudu druga Bogoljuba Uroševića da budem investitor ja sam odbio iz dva razloga: više sam voleo da se bavim tehničkim pitanjima prisutnim kod izgradnje, nego gomilom opštih, organizacionih finansiskih i pravnih pitanja koja su svakom investitoru oduzimale celokupno radno vreme. Drugi razlog je ležao u objektivnoj proceni da s obzirom na dotada pređeni put i na moj karakter ne bih bio u stanju da kvalitetno obavljam funkciju investitora.

U matičnoj knjizi preduzeća upisan sam pod rednim brojem 1. Posle mene upisani su neki članovi Energoprojektove ekipe, koja je duže vremena učestvovala pri izvođenju istražnih radova na terenu. Radilo se o ljudima iz Perućca i Bajine bašte.

Akt o osnivanju preduzeća duže vremena nosio sam sa sobom u tašni, zajedno sa nekim drugim aktima vezanim za poćetne aktivnosti preduzeća. Tokom leta Uprava za investicije vlade Srbije privremeno je bila postavila za investitora druga Panteliju Jakovljevića, koji je bio istovremeno i investitor Limskih elektrana. Početkom jeseni definitivno je za investitora Bajine Bašte postavljen drug Bora Jovanović.

Tada, početkom aprila 1959, Perućac je izgledao kao izgubljeni raj. Kristalno čista i ukusna voda Perućačkog vrela proticala je od masiva Tare prema Drini kroz park sa stoletnim stablima, pored vodenice i dve sada ugašene hidroelektrane, ukupne snage oko 60 kW, koje su samo u večernjem vrhu snabdevale celu opštinu Bajina Bašta: od 10000 stanovnika. Od ''javnin'' objekata postojala je kafana pored Vrela, dom Kulture izgrađen posle rata i dve vile predratnog ministra Rajakovića. Stanovnici sela mogli su se preko dana slabo videti,a po podne i uveče sakupljali su se u kafani i kartali se i igrali domine. Broj gostiju u kafani bi se povećao kada su niz Drinu stizali splavovi i sa njima splavari.

Na samom početku izgradnje mesno stanovništvo nije prijateljski prilazilo graditeljima. Bilo je psovki, pretnji, ali se do kraja izgradnje nije desio nikakav zločin ili tuča sa ozbiljnijim posledicama. Doduše, nigde u svetu ljudi ne vole da ih se seli u ime opšteg dobra.

Počelo se sa finansiranjem pripremnih radova u najširem smislu. Izvršena je revizija investicionog programa i idejnog projekta elektrane. Idejni projekat obuhvatao je izgradnju elektrane na tri moguća profila: Đurđevcu, Kilavici i Crvenim Vodama, na kojima je razrađeno više od 20 tehničkih rešenja. Kao najpovoljnije rešenje sa gledišta koštanja i uslova izgradnje izabrana je izgradnja na profilu ''Kilavica'' sa olakšanom gravitacionom branom tipa Marcello. Revidovan je projekat organizacije građenja u kome su odabrani optimalni parametri mehanizacije za iskop stene u temeljima brane, šljunkare, fabrike betona, kabl-kranova za transport betona, betonskog gvožđa i građe sa obale u građevinsku jamu, zagate, pumpnih stanica za snabdevanje gradilišta tehničkom vodom, pumpnih agregata za izbacivanje vode prodrle u zagate, mehanizacije za transport cementa od željezničkih istovarnih stanica do silosa na platou fabrike betona, postrojenja za pretovar cementa iz specijalnih vagona u auto-cisterne, mehaničke radionice na gradilištu, elektrifikacije gradilišta, kupatila, ambulante, menze, osnovne škole, stambenih naselja, rekonstrukcije svih puteva, proširenje doma zdravlja, itd. itd.

Kako je koji izvođački projekat bio gotov rađeni su licitacioni elaborati i raspisivane i održavane licitacije i ugovarani poslovi. Do kraja izgradnje investitor je zaključio više od 7000 raznih ugovora za razne pripremne radove, glavne radove, kupovinu opreme i materijala, projektovanja, montaže i najrazličitije usluge.

Sredstvima republike obezbeđena je nabavka glavne mehanizacije za izvođača glavnih građevinskih radova Beogradsku ''Hidrotehniku'' uz obavezu da se ona finansiski amortizuje kroz cenu radova. Glavni isporučioci bagera, kabl-krana i fabrike betona bile su strane firme ''Weserhütte'', ''Ceretti-Tanfani'' i ''Loro Parisini'' a od domaćih ''14 Oktobar'',''Itas'' ''FAP'', ''Jastebac'', ''MINEL'', ''FKS'' i dr. Glavni građevinski radovi mogli su da počnu čim su obezbeđeni krediti od IBRD-a i od Jugoslovenske investicione banke. Radovi su se odvijali odličnim tempom i agregati elektrane puštani su u pogon u ugovorenim rokovima, pa i pre, i u odnosu na druge objekte, koji su finansirani u isto vreme i na isti način, uz minimalna prekoračenja predračunskih suma.

Odnosi sa rukovodećim ljudima opštine Bajina Bašta bili su zvanično korektni, uz povremene varnice i trzavice pre svega oko eksproprijacije zemljišta i groblja u Perućcu, ali je sve to bilo i logično i u prihvatljivim granicama. Odnosi sa bosanskom opštinom u Srebrenici i onom u Višegradu takođe su bili takvi da nisu ometali građenje i da nisu unosili elemente smutnje između Republike Srbije i BiH, naprotiv.

Organi sreza Titovo Užice i Republike Srbije pružali su stalnu pomoć izgradnji elektrane. Zahvaljujući njima i realnoj politici Bore Jovanovića nije moglo doći do eskalacije netrpeljivosti koje su proizilazile iz objektivno oprečnih interesa opštine i investitora.

Odnosi sa opštinom Bajina Bašta građeni su sa drugovima: Đođom Jovanovićem, pretsednikom opštine, Sretenom Cvijovićem, pretsednikom sreza, Žujom, sekretarom sreskog komiteta SK, Sredojem Kovačevićem, sekretarom opštinskog komiteta SK, Radetom Kneževićem, sekretarom gradilišnog komiteta SK, Milenkom Nikolićem, članom opštinskog komiteta SK, Slavkom, načelnikom opštinskog SUP-a, dr. Milanom Čitakovićem, direktorom doma narodnog zdravlja iz Bajine Bašte, i dr.

U jednom trenutku neke snage iz B.Bašte pokušale su da izazovu neslogu između Bore Jovanovića i mene putem anonimnog pisma, koje je trebalo da uzdrma moje odnose sa suprugom Zlatom i da dovede do mog odlaska sa gradilišta. Čak je animirana i partiska organizacija u mom preduzeću. Ja se nisam obazirao na te podvale, Bora takođe, dobio sam podršku sreskog vrha. Situacija se odmah smirila, ali je moja Zlata sa decom prešla u Perućac i zaposlila se u domu zdravlja. Cilj ove ujdurme bio je da se ja uklonim sa gradilišta a na moje mesto dovede neko ko bi bio eksponent usko lokalnih interesa. Išlo se odnosi čak i na ogavne ponude Zlati nepoznatih sagovornika preko telefona.

Dok sam bio u Perućcu bio sam član Opštinskog komiteta SK Bajine Bašte i njegovog biroa i član gradilišnog komiteta SK u Perućcu.


                                                                             MOJ DOPRINOS IZGRADNJI I PROJEKTUHE BAJINA BAŠTA

Elektroprivreda Srbije forsirala je izgradnju dalekovoda 35 kV TS Sevojno 110/35-Perućac, da bi se uopšte mogli započeti bilo kakvi radovi. Napajanje grada Bajine Bašte i gradilišta u Perućcu predviđeno je iz TS 35/10 u Bajinoj Bašti i Perućcu. Dalekovod i obe trefostanice obezbedila je elektroprivreda. Projektom organizacije građenja predviđena je izgradnja gradilišne mreže dalekovoda 10 kV i trafostanica 10/0,4. Ona je bila predimenzionisana sa velikim brojem TS i velikim presecuma provodnika. Ja sam to dvoje reducirao na nužan ali dovoljan minimum, između ostalog i u skladu sa definitivnim potrebama velike mehanzacije i njenom tačnom lokacijom. Pored toga, kada su započeli radovi dolazilo je do velikih padova napona u mreži, kada su startovali veliki motori kabl-krana. Ugradnjom kondenzatorskih baterija u TS kabl-krana potpuno su stabilizovane naponske prilike.

Tokom leta i jeseni 1959 kao stipendista Američke vlade bio sam na praksi u Švedskoj, Francuskoj i Švajcarskoj. Cilj prakse bio je da se upoznam sa proizvođačima opreme za HE kao i sa organizacijom građenja elektroenergetskih kapaciteta. Praksa je trajala 4 meseca i omogućila mi sticanje novih saznanja, koja sam koristio u izgradnji Bajine Bašte, ali ne samo nje.

Ja sam u napisu: ''Sećanja na neke momente iz izgradnje HE Zvornik, HE Bajina Bašta i HE Đerdap I dao detaljne opise problema čijem sam rešavanju doprineo i načina njihovog rešavanja, pa taj napis prilažem uz ovaj tekst. Takođe prilažem napis ''Odlomci iskustava i pouke iz života i rada u elektroprivredi Srbije'', koji može doprineti boljem sagledavanju problema elektroprivrede i mojih aktivnosti u njihovom rešavanju. Ovaj tekst sadrži i delove koje je razvoj prilika u Jugoslaviji u međuvremenu prevazišao, ali mislim da pažljivom čitaocu neće smetati da shvate i probleme jedne konkretne faze razvoja elektroprivrede i njenih aktera. U trećem prilogu pod naslovom ''Izgradnja velikih hidro- i termoelektrana predstavlja složen i težak poduhvat'' date su informacije o svojedobnoj saradnji naučnih instituta i investitora HE Đerdap  na rešavanju složenih problema u projektu i eksploataciji ove velike elektrane.

U četvrtom prilogu pod naslovom: ''Mišljenje o tematici koja bi mogla biti raspravljana na sastancima Stručno-konsultativnog saveta EPS-a u 1999 god.'' data su moja mišljenja i predlozi, od kojih mnogi nisu izgubili aktuelnost.

Elektroprivreda Švedske (Vattenfall) je bila u to vreme potpuno centralizovana organizacija, u kojoj su sve bitne aktivnosti na unapređenju rada i razvoja obavljane na nivou uprave preduzeća u Štokholmu. I sve bitne odluke o poslovanju, planiranju razvoja, investicijama, kao i upravljanje elektroenergetskim sistemom i kupo-prodaja električne energije donošene su na vrhu kompanije. Celokupni nuklearni program: studije, istraživanja, projektovanja, izgradnja i pogon nuklearnih elektrana organizovani su od strane centra preduzeća.

Broj članova posada u elektranama i prenosu svođen je na minimum. Većim brojem hidroelektrana na slivu reka upravljalo se iz bazenskih centara, pri ćemu u elektranama po pravilu nije bilo dežurnih posada, osim u vodećoj, i u prvoj smeni, u kojoj smeni su vršeni poslovi tekućeg nadzora i održavanja. Sva briga o sigurnosti rada elektrana prepuštena je automatici i zaštiti, a upravljački centri su preko telemerenja i telesignalizacije imali uvid u stanje u svakoj elektrani ili postrojenju ponaosob. Tipizacija elemenata postrojenja i postrojenja u celini, standardizacija projektnih rešenja i ocene optimalnih varijanti, uključivo vrednovnja pojedinih isporučilaca opreme u elektranama, ali i građevinske mehanizacije, vršene su u posebnoj službi u centru, koja se bavila ukupnom racionalizacijom i ekonomijom projektovanja, izgradnje i pogona elektroenergetskog sistema. Ona je okupljala kreativno najsposobnije kadrove svih oblasti razvoja, izgradnje i pogona pojedinih elemenata, ali i celine elektroenergetskog sistema. Svi elektroprivredni pogoni i gradilišta bili su povezani u računarsku mrežu Vattenfall-a a služba za racionalizaciju bila je obavezna da u prihvatljivom roku da odgovor na svako pitanje postavljeno iz dela sistema.

Na početku izgradnje, jedan od najtežih problema bio je slabost veza gradilišta sa centrima u Beogradu. Po ugledu na Šveđane problem je rešen izgradnjom miktotalasne redio-veze Perućac-Tara-Jagodnja-zgrada ZEP-a. Ocenjujem da je ova veza skratila izgradnju bar za godinu dana. Tehničko rešenje napravio je ''Energoprojekt'' uz pomoć profesora Elektrotehničkog fakulteta iz Beograda Jovana Surutke i Ilije Stojanovića.

Za standard graditelja i stanovnika Bajine Bašte i okoline bilo je važno obezbediti prijem TV signala. To je učinjeno izgradnjom TV repetitora na obronku Tare. Repetitor je morao biti zaštićen od žestokih atmosferskih pražnjenja kojima je taj deo Tare izložen. Uprkos nepovoljnim karakteristikama tla za dobijanje niskih vrednosti otpora uzemljenja, kombinacijom povezivanja uzemljenja konstrukcija, ''mase'' elektronskih uređaja i odvodnika prenapona i pored velikih i čestih grmljavina, nijednom nije došlo do havarija na elektronici.

Statičar ''Energoprojekta'' dr. Vlade Vračarić prihvatio je moju sugestiju i projektovao po švedskom uzoru čelične kostrukcije Razvodnog postrijenja 220 kV u Zauglinama, što je pojeftinilo ali i ulepšalo rešenje.

Prema mojoj zamisli, HE Bajina Bašta trebalo je da bude centar upravljanja razvodom njene energije, koja se plasirala preko RP 220 kV Zaugline, a u perspektivi i glavni centar u Srbiji za upravljanje vodama reke Drine i jedno od glavnih telekomunikacionih središta u mreži elektroprivrede Srbije. U vezi s time izrađen je projekat, nabavljena oprema i izvedeni građevinski i montažni radovi sistema daljinskog upravljanja postrojenjem Zaugline iz HE Bajina Bašta. Trebalo je da Zaugline nemaju stalnu posadu. Sistem nije pušten u pogon jer je ''Elektroistok'' na samoupravnu prevaru došao do vlasništva nad Zauglinama i izigrao sve prethodne dogovore.

Prema idejnom projektu elektrane ploča krova mašinske zgrade na koti 264 trebalo je da bude izvedena kao relativno tanka ploča i bez posebnih uslova za spoljašnje opterećenje. U vreme kada su počeli da se betoniraju zidovi mašinske zgrade počela je i montaža turbinskih delova i njihova ugradnja u beton. Primetio sam da će postojanje samo jednog montažnog prostora za montažu postati usko grlo za konačne rokove ulaska u pogon agregata, čija je paralelna montaža bila projektom predviđena. U dogovoru sa inž. Tričkom Tričkovićem pojačana je nosivost ploče mašinske sale tako da na određenim mestima može da primi težinu rotora generatora od 380 tona. Time je dobijen znaćajan dodatni montažni prostor, tako da njegov nedostatak nije mogao pretstavljati ograničavajući faktor za paralelnu montažu elemenata sva tri agregata.

Sredinom korita reke Drine postoji dubok rased, koji je, zajedno sa nehomogenostima stenske mase u delu temelja brane, pretstavljao opasnost za prodiranje vode ispod temelja, uprkos efikasnoj i dubokoj injekcionoj zavesi ispod temelja brane. Ta voda se morala uhvatiti i prebacivati nizvodno. Dva su problema trebala biti rešena: maksimalni mogući dotok prodrle vode kao i sredstva za njeno evakuisanje. Neki su projektanti sigurnosti radi predviđali vrlo velike dotoke, do 5 m3/sec i ejektorsko izbacivanje vode iz tela brane. Ja sam bio kategorički protiv, smatrao sam da je i količina od 1,5 m3/sec prevelika, ali da se ona može racionalno ispumpati sa pet vertikalnih centrifugalnih pumpi od po 300 l/sec i da u tome ima dosta rezerve. Rešenje sa ejektorima, doduše, ne troši električnu energiju za pumpanje, ali zahteva par puta veću količinu vode za održavanje ejektora u radu od količine vode koja se crpe. Da ne govorimo o skalameriji dovodnih cevovoda do ejektora i odvodnih cevovoda do donje vode. Hidrotehničari su meni dali za pravo, pa je drenaža tela brane izvedena po mome predlogu. Kasnije, u pogonu elektrane najviše, i to povremeno, radi samo jedna pumpa.

Da bi se maksimalno izbegla zabuna oko toga ko je i šta od opreme trebalo da nabavi i stavi na raspoloženje montažnoj organizaciji, a šta ona sama treba dodatno isporuči, kao sastavni deo licitacionog elaborata za montažu opreme izrađena je specifikacija u kojoj je jasno i do tančina objašnjeno:

-koju opremu iz uvoza investitor nabavlja i stavlja na raspoloženje montažnoj organizaciji,
-koju domaću opremu nabavlja investitor i predaje montažnoj organizaciji, i
-koju opremu montažna organizacija sama izrađuje ili nabavlja i montira.

Montažna organizacija je pored rečenog morala da obezbedi i sav potreban montažni materijal da bi mogla da obavi montažu celokupne opreme. Zahvaljujući ovoj dokumentaciji po završenoj montaži i puštanju u pogon opreme, montažna organizacija nije imala zahteve za naplatu viškova i dodatnih radova. Ovako smo postupili i na HE Đerdap I.

Trebalo je minijaturizirati opremu na komandnom pultu elektrane i na komandnoj tabli. To je učinjeno izborom H&B instrumenata sa kružnom skalom od 270o i signalnim tabloima firme ASEA. Komanda sa sva četiri agregata dobila je izuzetnu preglednost uz male dimenzije. Žuta boja skala i skazaljki na crnoj podlozi omogućava dobru vidljivost pokazivanja instrumenata.

Obezbeđena je puna automatizacija procesa pokretanja agregata do sinhronizacije, sa sinhronizacijom u drugom koraku. Sve faze procesa prate se na signalnim tabloima na pultu. Ispod prostorije komande elektrane nalazi se relejni prostor, u kome su smešteni merni pretvarači i celokupna relejna zaštita i automatika agregata. Redne stezaljke komandne table, komandnog pulta i relejne table postavljene su u horizondalnim nizovima u visini 1 m iznad poda, što olakšava poslove pri ispitivanju električnih kola, naročito u fazi prvog puštanja u rad agregata, ali i u slučaju ispitivanja delovanja zaštite i eventualnim kvarovima unutar električnih kola.

Regulator brzine obrtaja turbine izabran je kao elektronski tipa ASEA. Pokazao se kao izuzetno pouzdan. Svaka lopatica sprovodnog aparata ima svoj obrtni servomotor. Kretanje lopatica sinhronizovano je tankim upravljačkim prstenom koji upravlja komandnim ventilima na hidrauličkim servomotorima. Individualni servomotori odabrani su da bi omogućili potpuno zatvaranje sprovodnog aparata u slučaju nestanka pritiska regulatorskog ulja time što su sprovodne lopatice tako hidraulički oblikovane da pod pritiskom vode imaju jednoznačnu tendenciju zatvaranja do nule, bez obzira na to u kom su se položaju prethodno nalazile.

Zvornički problem nesuosnosti turbinskog i generatorskog vratila rešen je izborom jednodelnog vratila, a komplikacije automatike puštanja u pogon aregata zbog prinudnog podmazivanja ležajeva rešene su izborom svih ležaja kao samomaznih i segmentnih.

Agregati su opremljeni sistemima grupne regulacije aktivne snage turbina i reaktivne snage generatora. Ove zadnje je po narudžbini investitora u dve verzije, sporoj i brzoj, napravio i pustio u pogon institut ''Nikola Tesla''. Kao izvršni organi regulacije reaktivne snage korišćen je sistem pobude generatora firme ''Rade Končar'', sa amplidinom kao pomoćnom budilicom i magnetnim pojačavačem kao predpojačivačem.

Projektom je bilo predviđeno da se razvod energije elektrane na 220 kV postavi na desnu padinu reke Drine neposredno nizvodno od brane i elektrane, a da se ona dalje odvodi dalekovovima prema RP Zaugline. Medjutim, trebalo je izvršiti značajne zemljane radove na usecanju, nasipanju i ravnanju platoa za smeštaj aparature, što bi moglo dovesti do povrede ravnoteže zemljanih masa i pojave velikih klizišta.

Na moj predlog razvod 220 kV izveden je na prostoru između ploče mašinske zgrade i tela brane, na kojem su smešteni i blok transformatori sva četiri agregata, čime je izbegnut pomenuti rizik od pokretanja zemljanih masa. Kod nekih projektanata postojao je strah da prilikom velikih preliva vode preko brane, usled stvaranja oblaka vodenih kapljica, može doći do električnih pražnjenja i kratkih spojeva izmedju pojedinih faza dalekovoda. Ovaj strah se u praksi pokazao neosnovanim.

Aktivno sam, zajedno sa projektantima, učestvovao u izradi tehničkih uslova za isporuku glavne opreme elektrane, turbina, generatora, transformatora, hidromehaničke opreme i dizalica. Konačne predloge za izbor isporučilaca ja sam pripremao, zajedno sa izborom konstruktivnih rešenja.

Nivo automatizacije podređen je osnovnoj ideji da se HE Bajina Bašta izvede kao elektrana kojom se može bez posade sigurno upravljati iz dispečerskog centra i to: puštanjem i zaustavljanjem agregata, opterećivanjem do potrebne aktivne snage i reaktivne snage i napona generatora, daljinski upravljati Baštom kao regulacionom elektranom u sistemu regulacije frekvence – snage razmene. Uz minimalna dodatna ulaganja elektrana se može osposobiti da vrši ovu ulogu i to bez dodatne upravljačke posade.

Problem lošeg kvaliteta zavarenih spojeva na cevovodima pod pritiskom rešavan je i rešen nabavkom specijalnog ultra-zvučnog aparata malih dimanzija i velike preciznosti kao i izradom infracrvene sušare za omotane elektrode. Taj aparat nam je omogućio da blagovremeno uočimo i otklonimo ugradnju loše urađenih ležišta segmentnih ustava na brani. Bez toga moglo je doći do katastrofe na brani, a posebno na nizvodnim područjima ispod elektrane.

Institut ''Nikola Tesla'' na našu narudžbinu izradio je tipove statičkih ispravljača za punjenje akumulatorskih baterija. Oni su u svemu zamenili korišćenje motor – generatora za te svrhe, a posebno u fazi t.zv. formiranja.Razlog nabavke bio je što su u pojedinim tačkama mreže 220 kV u fazi njenog razvoja duže vremena naponi bili toliko slabi da su standardni statički ispravljači prestali da pune baterije. Elektrane su mogle ostajati bez komandnog napona, što se jednom bilo desilo u Bajinoj Bašti, srećom bez posledica.

U toku projektovanja RP Zaugline, u vreme preopterećenosti projektanata, i u dogovoru sa njima, ja sam izradio šemu dalekovodnog polja 220 kV sa zaštitom Brown Boveri i uredjajima za sinhronizaciju Siemens, koji su omogućavali pored klasične sinhronizacije i daljinsko upravljanje zatvaranjem omče, u prisustvu jednake frekvence i u vremenu stabilne razlike napona.

No nije sve išlo kao po loju. Generatore je radio ''Rade Končar'' i pokušao da izolaciju statorskog namotaja izvede u svemu prema tada važećim trendovima, kao t.zv. termostabilnu. Medjutim, već prilikom visokonaponskih proba na terenu konstatovano je da namotaji nisu mogli izdržati bez kvara ispitne napone za nove mašine. Zbog brzine ulaska u pogon elektrane krenulo se u rad sa takvom izolacijom, koja nije mogla mehanički da očvrsne u zoni glava namotaja, a zbog pregrevanja namotaja mašine nisu mogle da se maksimalno opterete. Izvršena su brojna merenja, ipitivanja i istraživanja da bi se posle par godina utvrdilo da izolacioni lak poznate Švajcarske firme nema potrebne osobine, pa se morala promeniti čitava tehnologija izrade namotaja, koji su naknadno zamenjeni na svim mašinama. Temperatura namotaja pri punom opterećenju generatora snizila se sa 120 na 80oC, što je bilo u skladu sa propisima.

Drugi kiks, koji je srećom ostao bez posledica po rokove ulaska u pogon agregata, bila je pogrešna montaža vođica brzih zatvaraća ulazne građevine, greškom geodetske službe projektanata. Zbog te greške vođice nisu bile paralelne u prostoru, pa je objektivno postojala opasnost zaglavljivanja zatvarača na sredini hoda. Opsežnim radovima ''Goše'' nepravilnosti su otklonjene u poslednjem trenutku pred puštanje u pogon prvog agregata. I tu se dogodio uobičajeni scenario: projektanti projektuju osetljivu konstrukciju, geometri naprave kardinalnu grešku a onda monteri na gradilištu otklanjaju fabričke i ljudske greške. Svaka čast monterima ''Goše'' za podvig!

Još jedna projektantska greška srećom nije dovela do nesreće. Na samom početku izgradnje ''Metalna'' iz Maribora izvela je izradu četiri temeljna ispusta, koji su u svemu projektovani prema američkim standardima ''Bureau of Reclamation''. I tu nema zamerki. Medjutim, naši su projektanti prevideli moguće loše posledice pulzacije pritisaka u bazenu slapišta, koje su bile primetne pri radu dva srednja ispusta na hidrauličkom modelu kada prelivi rade sa maksimalnim protocima. Kada je završena montaža segmentnih ustava i prilikom prvog većeg povodnja, došlo je do velikih pulzacija pritiska vode u izlaznim cevovodima dva srednja ispusta, koje su izazvale ''žvakanje'' cevovoda i opasnost njegovog pucanja. Posle izvršenih merenja nađena su konstruktivna rešenja, koja su značila izradu zatvaračnica unutar tela brane na samom izlazu cevovoda. To je koštalo ali je rešeno!

Agregati su pušteni u pogon sa sniženim padom i radili bez problema sve dok nisu završene segmentne ustave na prelivima brane. Čim je pad podignut do normalnog, došlo j do pojave vibracija velike snage i zvučnih učestanosti. Pretstavnici firme ''NOHAB'' odmah su pristupili intervencijama na radnim kolima turbina i ubacivanju malih količina vazduha u prostor između turbinskog poklopca i gornjeg dela obrtnog kola, čime je ovaj nedostatak otklonjen.

Na kraju ovoga dela napisa o mome radu u Bajinoj Bašti dužan sam da pomenem sjajni tim stručnjaka, koji je po svom poslu sarađivao samnom čitavo vreme izgradnje. To su bili: iz ''Energoprojekta''- Saša Božović, Tričko Tričković, Miloš Pirivatrić, Dušan Suvajdžić, Fran Bratuša, Neđeljko Ribar, Zoran Ivanović, Crnković; iz ''Hidrotehnike'' Đorđe Gotua, Gojimir, Maksa, Avakumović; iz ''Jugoelektra'' Lubomir Mitić, Vlasta Miladinović i Vera Popović. I mnogi drugi, čijih se imena više ne sećam, iz ''Nikole Tesle'' – dr. Vladan Vučković, dr. Đorđe Kalić, dr. Petar Miljanić, Zlatko Antonić, dr. Milivoje Bujenović, Milan Mihajlović i dr.


                                                                                                         PRELAZAK NA HE ĐERDAP

Još dok sam radio na Bajinoj Bašti par puta me je posetio inž. Živa Topalov da bi se prokonsultovao oko pripremljenih tehničkih uslova za isporuku glavne opreme za HE Đerdap. Jednom je došao sa glavnim konstruktorom generatora inž. Stjepanom Novoselom iz ''Končara'' da bi se presekle dileme oko broja radnih sati potrebnih za sastavljanje rotora generatora na gradilištu. Novosel mi se kasnije žalio da sam ga ''zaklao'' sa malim brojem sati. Montažu svih generatora na Đerdapu vršio je Končar.

Od iskustava stečenih na Zvorniku i Bašti ja sam primenio na Đerdapu:

-Uvođenje grupne regulacije reaktivne snage i napona generatora;
-Korišćenje programa instituta ''Nikola Tesla'' za optimizaciju projekta povezanih sistema uzemljenja u kompleksu postrojenja HEĐ
- Primenu AC/DC ispravljača za punjenje aku-baterija
-Upotrebu mikrotalasne radio-relejne veze između gradilišta i direkcije HEĐ u Beogradu.

Bilo je velikih teškoća da bi se obezbedio pouzdan rad radio-veze, isključivo zbog postojanja par relejnih stanica bez posade, koje su bile u dosta slaboj distributivnoj mreži i na nepristupačnom terenu. Uvođenjem sigurnosnog napajanja i rezervnih automatskih diesel-agregata postignuta je snošljiva sigurnost rada veze. U vezi Perućac-Beograd bila je samo jedna relejna stanica na Jagodnji, ali koja je imala stalnu poštansku posadu i rezervni diesel-agregat, pa je ta veza imala izvanrednu pouzdanost i neosetljivost na ispade struje iz mreže.

Dobar deo moga posla na HEĐ bio je vezan za saradnju sa projektantima na konačnom uobličavanju elektro-mašinskih projekata elektrane i brodske prevodnice:

- Usglašavan je izbor glavne i upravljačke opreme uljnom hidraulikom na brani i brodskoj prevodnici. Suština izbora: jugoslovenska pamet i najbolja inostrana oprema
-Idejno rešenje elektrohidrauličkog diferencijala u upravljačkom sistemu ustava na brani.
-Uprošćavanje sistema napajanja sopstvene potrošnje u mašinskoj zgradi, elektrani i brani. Bitno je smanjen broj i snaga transformatora sopstvene potrošnje.
-U nedostatku mogućnosti nabavke ekranizovanih računarskih kablova korišćeni su standardni telekomunikacioni kablovi, smešteni celom dužinom u čelične cevi uz korišćenje po dve žile iz svake četvorke kao elektrostatički ekran. Dosada nije došlo do kvarova na računarskoj opremi izazvanih elektrostatički ili elektromagnetski indukovanim prenaponima.
-Posebnim specijalnim odvodnicima prenapona vezanim za generatorske šine, uz stroga uputstva o dozvoljenim manipulacijama rastavljačima u RP 400 kV, sprečena je pojava i prenošenje na generatore opasnih komutacionih prenapona izazvanih radom rastavljača
-Sa Rumunskim investitorom povremeno su držani sastanci, na kojima su usaglašavana rešenja u postrojenjima od zajedničkog interesa
-Direktno sam vodio poslove oko izbora i nabavke zaštite za RP 400 kV.

Za rešavanje niza problema korišćeni su Instituti.

Kao prvo delo domaćih instituta na Đerdapu naveo bih, prviput u elektroprivredi Srbije upotrebu računara kao data logger-a u praćenju kretanja bitnih mernih veličina i registrovanju tačnog vremena i redosleda delovanja zaštita u elektrani i manipulacija prekidačima 400 kV Računar je pratio najbitnije električne i neelektrične veličine u elektrani. Svakog sata on je štampao podatke o vrednosti tih veličina. Pored toga, kada dođe do delovanja zaštita on je beležio delovanje svih releja tačnim vremenskim redosledom delovanja. Istovremeno svakih pola sekunde, u trajanju od 5 sekundi on je štampao vanredne protokole sa vrednostima mernih veličina. Oba dokumenta, podaci o vremenu i redosledu delovanja zaštita i 10 vanrednih serija mernih veličina omogućavali su naknadne precizne analize uzroka i posledica delovanja zaštita, kao i reagovanja pogonskih veličina agregata u vreme i tokom 5 sekundi posle nastanka kvara. Period osvežavanja podataka povećan je sa 1 msec na 10 msec da bi se izbeglo registrovanje lažnih signala o radu releja usled treperenja njihovih kontakata.

Sva merenja u komandi elektrane su dobijena pretvaranjem primarnih veličina putem poluprovodničkih mernih pretvarača u standardizovane signale a ovi uvođeni u miliamperima u interfejs računara i u miliampermetre na komandnoj tabli i pultu sa adekvatnom skalom.

Institut ''Mihailo Pupin'' je prema preciznom zahtevu i specifikaciji investitora realizovao ceo sistem: merne pretvarače AC/DC naizmeničnih napona, struja, aktivnih i reaktivnih snaga, merne pretvarače DC/DC napona i struja, merne pretvarače temperatura. Pretvarači su imali visoku klasu tačnosti, malu vremensku konstantu i bili su zaštićeni od pregorevanja usled pojave tranzitnih prenapona na stezaljkama mernih transformatora. Ranije su merni pretvarači uvoženi, a sada se masovno izvoze u zapadne zemlje.

Zahvaljujući inicijativi i razumevanju investitora inž. Pantelije Jakovljevića HE Đerdap je u saradnji sa institutima ''Mihailo Pupin'' i ''Nikola Tesla'' a za ove institute nabavio skupocenu inostranu specijalnu opremu, koja je pomogla ovim institutima da uspešno izvrše ugovorne obaveze. Ista ponuda data je i Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, ali je nju tadašnji dekan dr. Gojko Muždeka odbio s obrazloženjem da njima nije potrebna milostinja!

Zahvaljujući ovoj pomoći ''Tesla'' je mogao da bitno razvije merenja prenaponskih pojava u mreži, analizu prelaznih procesa kod komutacionih prenapona, snimanje brzih električkih prelaznih pojava na magnetnu traku, ispitivanje pronošenja prenapona kroz blok-transformatore uz pomoć repetitivnih udarnih generatora, merenja izolacionih otpora visokonaponske opreme, ispitivanja regulacionih sistema metodama frekventne analize, ispitivanja izolacionih ulja u transformatorima i prekidačima itd. ''Pupin'' je dobio izvanredan ''alat'' za rad na razvoju izrade i korišćenja računarske tehnike u elektroprivredi.

HEĐ je sarađivao sa ''Teslom'' u nabavci i promovisanju široke primene Termovizije u elektroprivredi cele SFRJ, čime je bitno poboljšano stanje spojnica na mnogim dalekovodima i postrojenjima a naročito u ''Elektroistoku''. Zahvaljujući Termoviziji na Đerdapu je otkriven niz nedostataka u sistemu tvrdog lemljenja sastava štapova namotaja statora ruskih generatora, zbog čega je poboljšana tehnologija spajanja i izbegnuti mogući uzroci havarija generatora u pogonu.

Institut ''Nikola Tesla', prvi put u elektroprivredi SFRJ, izvršio je snimanje frekventnih karakteristika otvorenih kola regulacije brzine obrtanja agregata i regulacije pobude generatora, uz upotrebu aparature koja je nabavljena od strane HEĐ. Pokazala se visoka saglasnost između rezultata dobijenih proračunima na osnovu linearizovanih modela otvorenih regulacionih kola i snimljenih frekventnih odziva realnih sistema.

Od realizacija instituta ''Nikola Tesla'' pomenuo bih još t.zv. AiB automatiku. Radi se o sistemskoj zaštiti koja je trebalo da automatski izbaci iz pogona jedan blok HEĐ ako dođe do poremećaja u mreži 400 kV, pri radu HEĐ punom snagom svih agregata, ako bi višak snage u delu mreže mogao da izazove raspad celog elektroenergetskog sistema, zbog preopterećenja dalekovoda u ostatku mreže. Radi realnog modeliranja pojava u automatici razvijeni su merni pretvarači aktivne snage sa izuzetno malim vremenskim konstantama i malim clear-faktorom i prateći modeli sa mogućnošću promene startne topologije mreže. Uz odgovarajuća podešavanja ova automatika bi se mogla koristitiu drugim čvorištima neke mreže kao mrežna automatika za razdvajanje delova sistema, radi sprečavanja njegovog totalnog raspada. Srećom ova automatika nije nikada primenjena ''u živo'' jer se sistem 400 kV u međuvremenu toliko razvio da i pri konfiguraciji sistema sa n – 1 dalekovoda ne postoji opasnost od raspada. Ipak, automatika je proveravana na dinamičkom modelu ''Energoinvesta'' u Sarajevu i pokazala se uspešnom.

Već sam napomenuo da je ugovaranje nabavke još nenaručene domaće opreme i elektro-montaže na HEĐ vršeno na osnovu licitacione dokumentacije kakva je prviput izrađena na B. Bašti.

Od trenutka potpisivanja ugovora sa institutom ''Mihailo Pupin'' za projektovanje, isporuku opreme, montažu i puštanje u pogon sistema za upravljanje brodskom prevodnicom pa do uspešnog puštanja u pogon prošlo je samo godinu dana, što se s obzirom na obim i raznovrsnost posla mora oceniti kao skoro neverovatno za naše prilike. Radilo se o opremi za automatsko i ručno prevođenje brodova, radaru, semaforskoj signalizaciji, telefoniji, industriskoj televiziji, razglasnom sistemu, kao i o razvoju i izradi niza elemenata sistema (regulatora paralelnosti kretanja servomotora sa jedne i sa druge strane zatvarača na gornjoj i srednjoj glavi prevodnice, o razvoju pouzdanog sistema upravljanja krilima vrata donje glave prevodnice, itd.).

Prilikom završnih radova i proba funkcionisanja hidrauličkog sistema za dizanje i spuštanje vrata srednje glave brodske prevodnice dvaput je došlo do kiksa. Prviput je, i pored bezbroj dizanja i spuštanja zatvarača do male visine, da bi se iz ulja isterali ostaci vazduha u instalaciji, prilikom prvog dizanja do punog hoda servomotora, došlo do naglog propadanja ''rumunske'' strane zatvarača i njegovog zaglavljivanja u zakošenom položaju. I pored preduzetih mera, negde u instalaciji se zadržao veći vazdušni jastuk koji je naglo izleteo pod klip servomorora i izazvao njegovo propadanje. Očevidno da vođenje cevi iz mašinske sale srednje glave prema servomotorima nije bilo dovoljno koso da bi se posle kratkih pokreta gore-dole vazduh isterao iz instalacije.

Sa pripremom za rad brodske prevodnice jako se žurilo, bili su predviđeni žestoki dolarski penali za svaki dan zakašnjenja ulaska u pogon. Radilo se nedeljama bez predaha i odmora i ljudi su bili premoreni. Drugi kiks desio se jedne večeri oko ponoći, kada je trebalo zadnji put podići gornju tablu srednje glave do kraja. Iz nekih razloga, kojih se sada ne sećam, dostizanje gornjeg položaja zatvarača nije prekidao krajnji prekidač već je dežurni monter kontrolisao hod servomotora i trebalo je da javi kad on dođe blizu kraja. Čovek je od premorenosti zaspao i došlo je do zakrivljenja klipnjače jednog servomotora, koja se morala popraviti ili napraviti nova. Racionalno je reći da nije trebalo toliko forsirati ljude ali smo svi bili obuzeti željom da ne budemo krivi za dolarske penale. Koliko ja znam ulazak u pogon prevodnice nije realno bio diktiran radovima na puštanju u pogon opreme, već zaostatkom građevinskih radova na regulisanju korita plovnog puta. To nismo znali, odnosno to smo saznali tek posle puštanja u rad prevodnice. Za nas je satisfakcija da je prevodnica od samog početka besprekorno radila, bez havarija, što nije bio slučaj sa rumunskom prevodnicom.

Što se mene tiče, ja sam takodje bio premoren ne samo radovima na prevodnici, nego i koordinacijom aktivnosti na pripremi za ulazak u pogon prva dva agregata naše strane HEĐ, koje su prethodile završnim radovima na prevodnici. Ni ja ni moji saradnici nismo žalili truda, niti smo pitali za odmor ili kakvu posebnu nagradu.

Aktivnosti na pripremi za puštanje u pogon prva dva agregata odvijale su se planski, pod vođstvom gospodina Karusara iz ''Elektrosile'' iz Lenjingrada a uz asistenciju sjajnih Rusa – Galjperina, Slave Fomenka, Kolje, Borisa Zapoljskog i Kljavina. Našim učesnicima sam ja koordinirao a učešća su uzeli svi članovi elektro-mašinske sužbe. Pokazalo se da je kvalitet opreme bio visok, kao što je bio i vrlo visok kvaltet izvršene montaže od strane ''Hidromontaže'' iz Maribora.

Za vreme pregrađivanja Dunava doživeli smo poplavu crpne stanice, koja je srećom prošla bez ljudskih žrtava. Morala se promeniti oprema na razvodnoj tabli i izvršiti sušenje motora svih pumpi. Ova poplava usporila je izvođenje dela elektromontažnih radova i odložila za par dana ulazak u pogon prvog agregata.

Reda radi pominjem da sam prvog dana boravka na gradilištu prilikom obilaska građevinske jame I faze primetio da je jedan od betonskih stubova na turbinskom ulazu krivo izbetoniran, što pre mene niko nije video ili nije hteo da izvesti. Blagovremeno su izvršene delimične rekonstrukcije zatvarača po projektu ing. Jože Mešičeka pa su izbegnute neugodne posledice.

Kad sam došao na gradilište mogao sam da konstatujem da neki od nužnih uslova za rad nisu postojali. Zato sam se založio da se na ploči transformatora naprave poljski klozeti, da bi se prekinulo sa praksom vršenja nužde gde ko stigne po prostorijama na gradilištu, zbog čega se svuda osećao smrad na radnim mestima. Takođe sam se založio da se izgrade drvene stepenice za silazak u prostoriju crpne stanice, do koje se silazilo niz betonsku armaturu kojih 15 – 20 m. Te stepenice omogućile su da se radnici iz drenažnih prostorija i crpne stanice evakuišu bez panike prilikom poplave.

Na kraju bih pomenuo i svoje angažovanje na izradi pravilnika o radu zajedničke dispečerske službe HE Đerdap i HE Portile de Fier za upravljanje podelom tekućeg hidroenergetskog potencijala Dunava u skladu sa Konvencijom o eksploataciji.

Za tri godine rada u Đerdapu ja sam iz sebe istisnuo svo znanje i iskustvo, stvarano stalnim učenjem i rešavanjem raznih problema na HE Zvornik i HE Bajina Bašta. Za te tri godine na Đerdapu je učinjeno mnogo zahvaljujući mnogim stručnjacima sa kojima sam sarađivao, od kojih bih pomenuo Boru Jovanovića, Branka Punišića, Milovana i Ljiljanu Jovanović, Radoslava Basarića, Baneta Ignjatovića, Vladu Milosavljevića, Beka Ferdinanda, Duška Mandića i Duška Đorđevića.

Od građevinaca bih pomenuo pre svega inž. Panteliju Jakovljevića, Vukadina Đorđevića, Mišu Kudića, Boru Ružojčića, Žiku Markovića geometra, Mitketa tesara, Božu glavonju.

Od ''Pupinovaca'' bih pomenuo dr. Velimira Kostića, Slavu Jovanovića, Puleta Obradovića, Mihajla Hadžiristića, dr. Botu Stojanovića, Marka Vuškovića, Vuleta Masnikosu, Slobodana Božanića, Medenicu, Đorđa Jovanovića.

Iz instituta ''Tesla'' pomenuo bih dr. Vladana Vučkovića,dr. Petra Miljanića, Milivoja Bujenovića, dr.Vrtikapa Gojka, dr. Zlatoja Zdravkovića, Milana Mihajlovića.

Od saradnika iz ''Energoprojekta'' pomenuo bih Bratušu Frana, Neđeljka Ribara, Relju Živojinovića.


                                                                             PRELAZAK U ZDRUŽENO ELEKTROPRIVREDNO PREDUZEĆE

Ja sam svakako planirao da posle puštanja u pogon HE Đerdap nađem neki posao u Beogradu. Mislio sam da to bude posle puštanja u pogon svih agregata. Međutim, sasvim slučajno, posle uspešnog puštanja u pogon prva dva agregata i brodske prevodnice, saznao sam da je posle prelaska inž. Čede Boljanca u Privrednu komoru Jugoslavije raspisan konkurs u ZEPS-u za prijem jednog izvršioca na radno mesto zamenika generalnog direktora. Pored toga, posle verbalnog konflikta sa Živom Topalovim zbog kiksa sa zatvaračem srednje glave brodske prevodnice, mislio sam da je bolje da se ja sklonim iz Đerdapa. Ne razgovarajući ni sa kim prijavio sam se na konkurs ZEPS-a i na moje veliko iznenađenje obavešten sam da sam primljen, iako sa mnom pre donošenja odluke o prijemu o tome nije razgovarala ni konkursna komisija, a ni generalni direktor ZEPS-a.

I tako sam ja decembra 1970 postao zamenik generalnog direktora i član kolegijuma u kome su bili: Jovan Janković, generalni direktor, Stevan Stanković, glavni dispečer, Vojislav Lazarević, dir. pogonskog sektora, Momčilo Simonović, dir. sektora za razvoj i investicije, Mihajlo Golubović, dir. sektora za studije i istraživanja, Pavle Fomičov, dir. ekonomsko-finansiskog sektora i Borko Cekić, dir. sektora za opšte i pravne poslove. Bio sam lepo primljen i od početka angažovan na mnogim pitanjima.

Sa drugom Jovom Jankovićem sam vrlo dobro sarađivao tokom celog njegovog mandata. Takva saradnja nastavljena je i sa budućim generalnim direktorima – Radivojem Markovićem, Miletom Ješićem, Radenkom Nikoličem i sa Dušanom Jovanovićem.

Vrlo često i po različitim pitanjima, uvek po nalogu Jove Jankovića, a kasnije i njegovih naslednika, ja sam zastupao ZEPS na sednicama Republičkog izvršnog veća, ili na sastancima sa potpresednicima Veća, ili sekretarom za privredu RIV-a i pretsednicima Privredne komore Srbije. Teme su bili energetski bilansi, energetske situacije, izrada planova razvoja elektroprivrede, problemi investicione izgradnje, tarifni sistemi i cene električne energije, nuklearni programi, finansiranje razvoja, pregovori sa IBRD-om, ubrzanje donošenja planova razvoja u strukturama ZEPS-a, donošenje zakona o obezbeđenju sredstava za investicije, angažovanje domaće mašinogradnje u realizaciji investicija itd.,itd.

Zastupao sam ZEPS i u organima Zajednice jugoslovenske elektroprivrede prilikom izrada Sporazuma o radu u elektroenergetskom sistemu, Sporazuma o usaglašavanju planova rezvoja. Dva puna mandata bio sam Pretsednik Upravnog odbora ZJE i jedan mandat bio sam potpredsednik Skupštine ZJE. Više godina bio sam pretstavnik ZJE u međunarodnim organizacijama i njihovim organima, kao što su: SUDEL, UCPTE i UNIPEDE. Zastupao sam ZEPS, a jednom i RIV u pregovorima sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj o finsniranju izgradnje I, II i III faze mreže 400 kV Jugoslavije. Učestvovao sam u pregovorima o finansiranju izgradnje termoelektrana i rudnika na Kosovu C za potrebe zainteresovanih republika kao i u samom finansiranju.

Kao pretsednik komisije JUGEL-a bio sam na gradilištu HE Mratinje radi rešavanja tehničkih pitanja oko završetka brane i početka punjenja jezera; drugiput sam bio na Mratinju da bi se utvdila realna opasnost po sigurnost turbina, zbog, navodno, pojave previsokog vakuum-a u sifonima turbina prilikom naglog zatvaranja sprovodnih aparata. Pokazalo se da je uzbuna bila lažna i da nikakva opasnost po turbine ne postoji u bilo kome prelaznom hidrauličnom režimu.

Radio sam u vše navrata u mešovitim komisijama elektroprivreda, vodoprivreda i vlada SR Srbije, SR Bosne i Hercegovine i SR Crne Gore, koje su pokušavale da nađu sporazumna rešenja za izgradnju kompleksa hidroelektrana na Drini i pritokama. Do sporazuma, nažalost, nije došlo ni do današnjeg dana, pretežno zbog opstrukcije delegacija Crne Gore.

Odnosi u organima ZJE izmedju elektroprivreda republika i pokrajina preslikavali su odnose između njih u Jugoslaviji. Opšta tendencija je bila izbegavanje ''unitarističkih'' rešenja na nivou Jugoslavije i traženje rešenja koja su polazila od državnosti republika i pokrajina. Ne pravilnici već samoupravni sporazumi. U oblasti razvoja apsolutni primat davan je izgradnji zajedničkih objekata isključivo na bazi bilateralnih sporazuma elektroprivrednih organizacija uz blagoslov svojih republika ili pokrajina, a ne objektima iz nekog nepostojećeg jugoslovenskog plana. Jedini projekti u kojima su učestvovale elektroprivrede svih republika i pokrajina bili su projekti izgradnje pojedinih faza mreže 400 kV Jugoslavije, ali su, pred njen kraj, odluke o izgradnji morale biti donošene u istovetnom tekstu u svim OOUR-ima. Dovoljno je bilo da jedan OOUR ne donese neku odluku pa da ona ne može da stupi na snagu, iako ju je prihvatilo njih 599 ! Bilo je očigledno da se bliži kraj SFRJ. Ja sam se lićno zalagao da se donošenje odluka vezanih za izgradnju mreže 400 kV Jugoslavije obavlja u razumnim rokovima, ali to nije uvek išlo lako. Teškoće nisu uvek proizilazile iz medjusobnih odnosa elektroprivreda republika i pokrajina. Bio je slučaj da zbog međusobne svađe jednog OOUR-a sa ostalim u istoj republici bude odlagano donošenje jedne odluke za više od godinu dana. Svi ostali su čekali i trpeli posledice.

Duže vremena bio sam pretsednik Saveta za hidroelektrane ZJE.

Učestvovao sam u svim razgovorima koje su vodile delegacije ZEPS-a i elektroprivreda drugih republika i pokrajina po nizu pitanja. Vrlo je značajno reći da su odnosi između pojedinaca bili iskreniji i srdačniji nego odnosi između njihovih organizacija. Posebno bih napomenuo moje angažovanje na stvaranju korektnih odnosa sa elektroprivredom Kosova. Pomagali smo im u svakodnevnom radu, pokrivajući svojim kapacitetima ispade iz pogona njihovih; i pored nestabilnog rada od nas su plaćani po ceni za najstabilnije termo-kapacitete, pružali smo im svakojaku tehničku pomoć i dodatno pokrivali iz ZEP-ovog ukupnog prihoda poslovne gubitke.

Ipak se mora reći da su i u tim okolnostima, koje su iz godine u godinu postajale sve složenije, zaključeni mnogi bilateralni ugovori o finansiranju izgradnje elektrana i isporukama električne energije. Pomenuću neke: ZEPS i ELEKTROSTOPANSTVO zaključili su ugovor o isporukama garantovane energije 100 MW u bandu u trajanju od 20 godina, u zamenu za učešće u finansiranju TE od 100 MW u Srbiji; između ZEPS-a i ALUMINIJUMSKOG KOMBINATA iz Titograda zaključen je višegodišnji ugovor o garantovanoj isporuci 100 MW energije u bandu, u zamenu za izgradnju HE Mratinje i finansiranje dela investicija u IV agregat HE Bajina Bašta i korišćenje ovih kapaciteta u elektroenergetskom sistemu ZEPS-a, prema potrebama ovog sistema; zaključen je ugovor ZEPS – ZEOH o zajedničkom finansiranju kapaciteta TE od 300 MW i odgovarajućeg kapaciteta dnevnog lignitskog kopa od 3 miliona tona godišnje proizvodnje, u zamenu za isporuku 1.8 TWH električne energije, u trajanju od 20 godina; zaključen je ugovor sa ELEKTROVOJVODINOM o zajedničkom finansiranju izgradnje TE Drmno 2 x 348,5 MW i rudnika lignita Drmno i o njihovom korišćenju u srazmeri 1 : 1. Da ne pominjemo zajedničku izgradnju dalekovoda i trafo-stanica 400, 220 i 110 kV.

Tokom mog rada u ZEPS-u i ZEP-u , uključujući i objekte u čijoj sam izgradnji neposredno učestvovao, pušteni su u pogon sledeći kapaciteti:

U hidroelektranama:
HE Bajina bašta    364 MW
HE Đerdap 1        1058 ''
HE Đerdap           2 208 ''
HE Zvornik                93 ''
HE Vlasina               127 ''
RHE Bajina Bašta    614 ''
HE Uvac                     36 ''

U termoelektranama:
TE Kolubara V            100 MW
TE Kostolac A 3         191 ''
TE Kostolac B 1          290 ''
TE N. Tesla 3 – 6      1070 ''
TE N: Tesla B 1 – 2   1160 ''

Da ne pominjem kapacitete rudnika uglja i dalekovoda i trafostanica. Mislim da po godišnjim trendovima porasta potrošnje i proizvodnje električne energije period 1955 – 1990 više neće i ne može biti prevaziđen.

Pored poslova koje mi je nalagao generalni direktor ja sam samoinicijativno i iz hobija izbliza pratio rad dispečerske službe i službe za eksploataciju. Uvek sam smatrao da delatnosti te dve službe objedinjuju upravljanje elektroenergetskim sistemom u realnom i u produženom realnom vremenu. Radi toga sam na posao dolazio pre 6 h ujutru u dispečerski centar da bih se upoznao sa realnom energetskom situacijom za taj dan i da bih analizirao rad sistema prethodnog dana.

Zahvaljujući tome netraženom učešću u svakodnevnom radu dispečerske službe ja sam uočio manjkavosti tehničkog sistema upravljanja i regulacije i nastojao da se kroz nove investicije sistem upravljanja dovede na najsavremeniji nivo. Forsirao sam izradu projekta II faze izgradnje sistema dispečerskog upravljanja i izgradnje novog dispečerskog cenra. Takođe sam nastojao, zajedno sa predstavnicima ZJE i republićkih elektroprivreda, da se kod Međunarodne banke obezbedi kredit za finansiranje izgradnje dispečerskih centara, što je i obezbeđeno.

I pored svih teškoća izazvanih blokadom SRJ novi centar je izgrađen i pušten u rad savremen sistem dispečerskog upravljanja i regulacije frekvence i snage razmene. Interesantno je napomenuti da je izgradnja novog centra nailazila na otpor upravo kod rukovodioca dispečerske službe ali ne i kod operativaca u dispečerskoj službi.

ZEP je po ulaganjima u studisko-istraživački rad bio vodeća elektroprivredna organizacija u SFRJ. Razvijena je saradnja sa naučno-istraživačkim organizacijama i fakultetima, sa Srpskom Akademijom Nauka i Umetnosti, sa projektantskim i istraživačkim organizacijama, kao i sa istraživačkim institucijama privrednih organizacija. Svi novi investicioni poduhvati koristili su najsavremenija znanja iz nauke, tehnike i tehnologije. Ta znanja su kodifikovana u ZEPS-u kroz niz ''Tehničkih preporuka''. Krajem 80-ih godina u studije i istraživanja na nivou ZEP-a ulagano je blizu 1 % ukupnog prihoda ostvarenog prodajom električne energije, što je po svetskim merilima malo, ali je u uslovima SFRJ bilo izvanredno visoko ulaganje.

Pre katastrofe u Černobilju u ZEP-u je formirana posebna organizaciona jedinica za nuklearna istraživanja. Ona je organizovala izradu niza studija vezanih za markiranje i izbor optimalnih lokacija za nuklearne elektrane u Srbiji, za valorizaciju dotadašnjih studija o rezervama nuklearnih goriva u Srbiji, nastavila je geološke istrage urana na Bukulji, studirala je dostignića u nuklearnoj energetici u vezi obezbeđenja kvaliteta, studirala je mogućnosti obezbeđenja nuklearnog gorivog ciklusa u zemlji, itd. Posle Černobilja ove su akcije obustavljene jer su bile anatemisane i proskribovane.

Svi unutrašnji sukobi u ZEP-u imali su osnovu u usko shvaćenom primatu interesa delova u odnosu na celinu sistema. Sukobi na liniji hidraši-termaši-rudari vođeni su pod paravanom energetskog vrednovanja a ustvari za postizanje što većih internih cena.

Jednom jednoglasno postignute interne cene u raspodeli kasnije nisu mogle da se dogovorno samoupravno promene, pa se primena korigovanih cena ostvarivala odlukama Radničkog saveta ZEPS-a a ne izmenama samoupravnog sporazuma o ekonomskim odnosima, jer je uvek bar jedna od velikih organizacija bila protiv promene sporazuma.

To nije bio slučaj samo sa internim cenama već sa bilo kojim odredbama bilo kog samoupravnog sporazuma, čija bi izmena značila pad nečijeg prihoda ili pad njegovog uticaja da ravnopravno sa drugima može donositi odluke koje tangiraju njegove usko shvaćene interese. To je bila vrlo ozbiljna barijera bilo kakvom razvoju organizacije ZEPS-a ili odnosa u njemu, gledano na duži rok.

Napomenuću još da iz istih razloga nisu mogli biti doneti pravilnik o investicionoj izgradnji i dopuna Samoupravnog sporazuma o ekonomskim odnosima, kojom bi se utvrdili standardi i normativi za elemente troškova u finansiskim planovima udruženih organizacija. Radilo se o ''neotuđivom pravu''!

U toku priprema za donošenje Perspektivnog plana razvoja ZEP-a za period 1976 – 1980 došlo je do teškoća u usaglašavanju stavova organizacija u vezi izgradnje HE Đerdap  i lokacije termokapaciteta koji bi koristili lignit iz rudarskog bazena Kolubara. Prva teškoća je otklonjena ubacivanjem u plan Đerdapa II a druga posle kompromisa da se prvo grade Obrenovac B 1 a zatim B 2, posle čega bi se gradile Tamnava A 1 a zatim A 2.

Zbog konflikata koja je Radivoje Marković, kao generalni direktor ZEP-a imao u vezi ova dva pitanja, kao i zbog konflikata sa rukovodstvima pokrajina oko usklađivanja njhovog doprinosa finansiranju zajedničkih investicionih objekata sa odredbama zajedničkog Zakona (Vojvodina), odnosno oko toga da ZEP prestane da snosi posledice loše zaključenog ugovora između TE Kosovo i Železarnice Skoplje o izgradnji TE Kosovo IV, jer o izradi tog ugovora nije bio ni pitan, Radivoje je bio prinuđen da pre isteka mandata napusti mesto gen. direktora ZEP-a i od za ambasadora SFRJ u Zambiju.

U svojstvu v.d. generalnog direktora ja sam ovu funkciju vršio oko godinu dana.

Nekako sa poćetkom primene Zakona o udruženom radu u ZEP-u poklapa se i moj prelazak na rad u Radnu zajednicu stručnih službi kao njenog direktora. U ZUR-u, a kasnije i u saveznom Zakonu o preduzežima, veoma je potcenjena uloga Složenih organizacija udruženog rada i njihovih stručnih službi. Sve odluke o pitanjima od zajedničkog interesa u SOUR-ima izvorno su donošene u Radnim organizacijama, mnoge uz uslov konsenzusa svih. Gubilo se iz vida, nenamerno ili namerno, da se n. pr. elektroenergetskim sistemom u realnom vremenu ne može upravljati iz svake elektrane ili trafo-stanice već iz dispečersih centara; da se izrada nacrta razvojnih planova sistema ne može vršiti u delovima sistema već u njemu kao celini, da se cena električne energije ne može dobijati sabiranjen želja pojedinih delova sistema, već kao cena sistema kao celine, uz uvažavanje različitosti dinamike mogućeg angažovanja u sistemu i različitosti dinamike sticanja prihoda od prodate energije i snage sakog učesnika u zajedničkom radu.

Svi ti, i drugi, poslovi izvorno se vrše na nivou asocijacije, znači u stručnim službama, a ne u organizacijama. Znajući da je to tako i da ne može biti drukčije, ja sam se opredelio da treba spasavati Radnu zajednicu ZEP-a od napada ortodoksnih ZUR-ovaca u ZEP-u i van njega da se ona malte-ne likvidira a da se poslovi koje ona radi prenesu na institute. Umesto da budem zamenik generalnog direktora ZEPS-a postao sam direktor Radne zajednice stručnih službi ZEP-a, izradio nacrte o sistematizaciji poslova i zadataka, kao i pravilnika o ličnim dohocima u Radnoj zajednici u potpuno demokratskoj proceduri, u kakvoj su ovi dokumenti i prihvaćeni.Ipak sam u praksi pored poslova u Radnoj zajednici vršio i poslove zam. gen. direktora.


                                                                                      ŠTA JE BILO DOBRO U ELEKTROPRIVREDI SRBIJE

Elektroprivreda Srbije početkom sedamdesetih godina prošlog veka postala je u mnogo čemu najjača elektroprivredna i privredna organizacija u SR Srbiji i u SFRJ. Energetski najjača postala je snagom i proizvodnim mogućnostima svojih kapaciteta a ekonomski najjača visokom proizvodnjom i plasmanom električne energije ali i vrlo racionalnim ponašanjem u organizaciji rada i ekonomisanju finansiskim sredstvima u investicijama i poslovanju. Pri tome imam u vidu i uticaj optimalnih prirodnih resursa i uslova.

Pa u čemu je tajna uspeha?

Pre svega u izuzetnoj galeriji rukovodećeg kadra, raspoređenog u svim organizacionim jedinicama i delatnostima. Kadar koji je rukovodio elektroprivredom Srbije posle Drugog svetskog rata uključio se u nju u svojim najboljim produktivnim godinama – imali su svi tridesetak godina. Pored toga kao zreli ljudi prošli su rat, preživeli njegove strahote, nemaštine i iskušenja i prekalili se, bilo kao ratnici, aktivisti ili raja. Cenili su doživljenu slobodu i prionuli da učestvuju u obnovi i izgadnji zemlje tek izašle iz rata. U tu borbu unosili su patriotizam, entuzijazam, koji je bio ogroman, znanje koje nije moglo biti nadgrađeno velikim iskustvom i hrabrost da se uhvate u koštac sa nepoznatim problemima. Ali uneli su u te aktivnosti velike dragocenosti, sebe, svoj karakter.

Svi oni stavljali su, pre svega, interese društva iznad ličnih interesa. Radno vreme dugi niz godina bilo im je neograničeno, retko su i nikad u celini koristili godišnje odmore. Poštovali su svoje roditelje, starije drugove i saradnike, nisu voleli da grubo komanduju već da ubeđuju. Nisu krali društvenu imovinu, nisu (uglavnom) varali supruge, nisu lažno svedočili protiv prijatelja i poznanika, nisu zavideli drugima za to što bolje žive. Po cenu soptvenog rizika zalagali su se za promene koje bi donele bolje rezultate za društvo kao celinu. Odanost elektroprivredi krasila je sve te ljude.

U elektroprivredi Srbije uvek je postojala jasna strategija razvoja, koja se oslanjala na korišćenje domaćih resursa (vode i uglja) za izgradnju novih kapaciteta. Politika razvoja imala je za cilj izbor novih objekata koji bi obezbeđivali najpovoljnije energetske efekte uz najniže troškove proizvodnje. Unutrašnji ekonomski odnosi građeni su tako da se obezbedi maksimalna zainteresovanost svakog zaposlenog za što veću proizvodnju i plasman energije. Visina ličnih dohodaka vezivana je za svačije poslovne rezultate.

Tokom čitavog svoga rada u elektroprivredi ja sam imao, a ne samo ja, punu slobodu da se kreativno bavim poslovima koji su mi povereni. Mislim da takvu slobodu kreativnog rada, uz punu odgovornost za rizike eventualnih promašaja, ne bih mogao da imam ni u kome preduzeću u zemlji i inostranstvu. Ovo se lako može potvrditi analizom onoga što sam napisao u ovom tekstu i u njegovim prilozima.

U elektroprivredi Srbije otkad ja pamtim važio je stav da je elektroprivreda privredna grana a ne javna služba. Smatralo se da je takav status elektroprivrede ''conditio sine qua non'' njenog racionalnog ponašanja u razvoju i poslovanju. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, u uslovima kada je cena električne energije bila bliska ekonomskoj, postizani su rezultati koji potvrđuju gornji stav. Postizana je maksimalna proizvodnja i plasman energije, elektroprivreda je iz amortizacije i dobiti obezbeđivala oko 50 % gotovinskih plaćanja u investicije dok je pri tome udeo sredstava za lične dohotke u ukupnom prihodu od prodaje struje bio ispod 9 %!

ZEPS i ZEP postizali su veliki ugled u elektroprivredama SFRJ i Evrope. To se postizalo maksimalnom poslovnošću, održavanjem svih ugovornih obaveza, poštovanjem samoupravnih sporazuma, visokim nivoom znanja njegovih eksperata, plodnom saradnjom sa naučno-istraživačkim ustanovama i fakultetima. Posebno bih istakao disciplinovano ponašanje u jugoslovenskom elektroenergetskom sistemu, korektno učešće u regulaciji frekvence i snage razmene, držanje voznih redova u kupo-prodaji i razmeni električne energije i u davanju havariske ispomoći drugim sistemima i učešćem svojih pretstavnika u medjunarodnim stručnim organizacijama i na stručnim skupovima. Pogonska spremnost elektrana bila je na nivou evropskih.

U elektroprivredi Srbije korišćen je ekonomski dispečing koji se malo razlikovao od onog primenjivanog na Zapadu. Razlika se sastojala u omogućavanju većeg angažovanja skupe proizvodnje starjih elektrana radi garantovanja njihovog ekonomskog položaja.

Planovima razvoja obuhvatana je takva kombinacija novih kapaciteta, hidro i termo, koja je davala najbolje energetske efekte i najnižu cenu proizvodnje. Pored toga planovima je obezbeđivan kontinuitet izgradnje i održanje visokog nivoa sigurnosti zadovoljenja potreba potrošnje. Radi toga stalno se proučavalo, istraživalo, projektovalo, planiralo, analiziralo, itd. a naročita pažnja posvećivana je obezbeđenju kontinuiteta finansiranja investicija.

Elektroprivreda Srbije imala je u svome sastavu rudnike lignita, koji su pretežno proizvodili za njene potrebe. Prisustvo kombinata ''Kolubara'' i ''Kostolac'' u sastavu elektroprivrede obezbeđivalo je čvršće povezivanje proizvodnih i razvojnih interesa elektroprivrede i rudnika uglja i obezbeđenje njihovog optimalnog zajedničkog razvoja.

Bilo je već govora o dobro zasnovanom studisko-istraživačkom radu u ZEPS-u i ZEP-u. Ponovio bih samo da je ovaj rad išao ispred izgradnje pojedinih kapaciteta, omogućavajući neprekidnu primenu novih tehnika i tehnologija u proizvodnim kapacitetima elektroprivrede i rudnika uglja, kao i u prenosu električne energije i upravljanju elektroenergetskim sistemom. Tehničke preporuke i unificirani elementi projekata obezbeđivali su sve viši standard projekata i realizacija.

Izuzetan značaj za rezultate koje su ZEPS i ZEP postigli u razvoju i poslovanju bio je svojevrsan partnerski odnos između Izvršnih veća Republike i elektroprivrede, sa jasno razgraničenom podelom rada i odgovornosti. Vlada je elektroprivredi obezbeđivala uslove za razvoj i uspešno poslovanje a elektroprivreda je obezbeđivala uredno snabdevanje, učešće u finansiranju razvoja i efikasnu, jeftinu i blagovremenu izgradnju kapaciteta. Pored toga elektroprivreda je na sebe preuzela realizaciju svih studija, istraživanja, projektovanja, kao i predlaganje Vladi na odobrenje nacrta Perspektivnih planova razvoja elektroprivrede, tako da Vlada nije u tu svrhu morala da obrazuje posebne stručne institucije.

                                                                                    
                                                                                       A ŠTA BI MOGLO BITI BOLJE U ELEKTROPRIVREDI

Elektroprivreda mora biti u stanju da uspešno posluje i da se razvija u skladu sa porastom potrošnje električne energije, nadoknadom preživelih proizvodnih kapaciteta i nadoknadom iscrpljenih ugljenih kopova. ZATO JE PITANJE SVIH PITANJA OBEZBEĐENJE EKONOMSKE CENE ELEKTRIČNE ENERGIJE, odnosno obezbeđenje uslova da elektroprivreda bude i kreditno sposobna a i da obezbeđuje razuman nivo sredstava kao svoje učešće u finansiranju studija, istraživanja i investicija. Stagniranje cene na nivou proste reprodukcije, bez obezbeđenja dodatnih sredstava za razvoj, kratkoročno i dugoročno vodi elektroprivredu u situaciju da će sve manje moći da iz vlastite proizvodnje pokriva potrebe potrošnje, a već u bliskoj budućnosti mora doći bilo do velikih restrikcija, bilo do velikih potreba za devizama da bi se platila kupljena struja, ako je uopšte bude dovoljno na tržištu. EPS MORA POSTATI KREDITNO SPOSOBAN I INTERESANTAN ZA ULAGAČE.

Valja u glavama definitivno raščistiti o suštinskoj poziciji delova kompanije: inokosnih proizvođača, udruženih proizvođača, distribucija.

Inokosni proizvođači.
Nijedan inokosni proizvođač nije građen za potrebe uže sredine, sredstvima ulagača isključivo te sredine. Građen je za potrebe celine potrošača u republici i sredstvima ulagača elektroprivrede i drugih ulagača sa čitave teritorije Republike pa i SFRJ. Kolektivi nisu bili vlasnici već nosioci prava i obaveza vlasnika. Medjutim, svaki od njih ima vlastitu energetsku upotrebu i vrednost, koje donosi sa sobom u bilo koji oblik udruživanja.

Udruženi proizvođači.
U našem slučaju nastali su i nastaju ne stapanjem vlasništva različitih vlasnika, da bi tim stapanjem svaki od njih pojedinačno prolazio bolje na tržištu i u razvoju, već voljom ''odozgo'' da bi se postigli bolji kolektivni rezultati. Pri tome granice udruživanja nisu pre svega granice interesa kapitala inokosnih proizvođača koje udružuju, već pre svega rezultat organizacione kombinatorike usaglašene između vrha elektroprivrede i realnog vlasnika elektroprivrede, u našem slučaju države. Otuda oni, udruženi proizvođači, nisu konstantne grupacije, već mogu biti predmet transformacija izazvanih promenama stanja u društvu, promenama partija na vlasti, pa i promenama u glavama ''konjunkturnih'' ekonomista i pravnika koji vrše vlast u državi, pri čemu se oko udruživanja sve manje pitaju sami zaposleni u elektroprivredi. A oni su se u prošlosti navikli da budu za sve pitani!

Distribucije
Istoriski gledano nastale su radi obezbeđenja tržišta za lokalnim sredstvima izgrađene male hidro ili termoelektrane. Vremenom su se one sve više i pretežno počele snabdevati iz elektroenergetskog sistema i bivati sve manje zavisni od vlastitih lokalnih izvora. Opstajale su decenijama kao samostalna preduzeća lokalnog karaktera i samostalno gradila svoje mreže, koje su sve više i pretežno finansirali iz lokalnih izvora. One mogu ostati delovi vertikalno integrisanog elektroprivrednog preduzeća, ali mogu ponovo postati samostalne, s tim što bi svoje razvojne probleme distribucije rešavale u lokalnim okvirima, bez učešća republike i ostale elektroprivrede. Sa takvim statusom sve one, ili neke od njih, mogle bi biti lako privatizovane.

U proizvodno-prenosnoj elektroprivredi interes celine, pravilno artikulisan do svih delova organizacije, mora imati apsolutni primat nad interesima delova. To bi bila najznačajnija prepreka za otimanje delova zajedničkog kolača, koja je i u ZEP-u bila prisutna kod rukovodećeg kadra u organizacijama ali i kod inženjerskog kadra. Istovremeno to bi smanjilo tendenciju narastanja stručnih službi u organizacijama, koje bi se sve više bavile pogonskom problematikom, ekonomijom i knjigovodstvom, a direktori delova preduzeća sve više bi postajali poslovođe.

Treba obezbediti da se sve odluke vezane za planove razvoja i finansiranje investicione izgradnje donose na nivou EPS-a, bez prava delova EPS-a na stavljanje veta i odugovlačenje procedure. To ne znači da ne treba da bude saradnje i konsultacija pre donošenja odluka i da će svaka borba za ubacivanje u plan razvoja ''svoga'' objekta biti obavezno štetni lokalizam.

U skladu sa pozicijom centra treba projektovatii realizovati informacioni sistem koji će omogućavati upravljanje kompanijom iz jednog centra.

Treba stvoriti sistem kontinualne i blagovremene pripreme mladih kadrova za preuzimanje upravljačkih funkcija u kompaniji.

Budžetiranje sredstava za poslovanje delova preduzeća i njihovo trošenje moraju biti normirani i kontrolisani od strane centra. Cilj budžeta je da obezbedi normalno poslovanje i razvoj firme u tekućoj godini.

Moraju biti doneti standardi i normativi svih troškova poslovanja i stavki budžeta. Otstupanja mogu biti izuzetna a odobravaju se u posebnoj proceduri.

Detaljno revidovati organizaciju i broj zaposlenih u stručnim službama u skladu sa novom organizacijom i podelom poslova u kompaniji. Posebno mora rasti njihova uloga u upravljanju investicijama i u optimizaciji upravljanja finansiskm tokovima.

Lokalni uticaji će se i dalje nametati delovima elektroprivrede dok se na nivou države ne bude definitivno utvrdilo ko je korisnik prirodnih bogatstava pa time i poreski obveznik – deo preduzeća ili kompanija. Sem prihoda od poreza i prireza ne bi trebalo prihvatiti razne druge vidove globe za preduzeća i njihove delove.

Mora se izbegavati naduvavanje programa razvoja dinamički preuranjenim investicijama, ali se takođe mora utvrđivati stepen zaostajanja razvoja elektroprivrede i negativni efekti toga zaostajanja, a radi dovođenja u sklad razvoja elektroprivrede sa potrebama potrošnje struje. Ne treba dopuštati političarima da kao noj zavlače glavu u pesak pred opasnostima zaostajanja elektroprivrede, jer sadašnja situacija vodi energetskoj zavisnosti zemlje velikih razmera i opasnostima redukcija velikog obima i trajanja, odnosno velikom stalnom odlivu deviza za kupovinu struje.

Pored toga trebalo bi prestati sa praksom da direktori u EPS-u i delovima kompanije moraju biti baš iz mesta gde se nalazi preduzeće i da moraju biti iz stranke i koalicije koja je trenutno na vlasti. Mogu biti i partiski neopredeljeni ili drukčije opredeljeni, ali je bitno to da su karijeru sticali u elektroprivredi i da, takvi kakvi su, pružaju garancije da će uspešno voditi firmu ili njen deo. Insistiranje na određenoj partiskoj pripadnosti može biti prihvatljivo za članove upravnih odbora, ali i oni moraju biti poznavaoci grane i njenih specifičnosti i stručnjaci iz oblasti menadžmenta, a ne samo eksponenti lokalnih uticaja, odnosno čitači novina na sastancima. Da ne kažemo da je i to ostatak psihologije jedne prevaziđene prošlosti.

Valja se čuvati takvih odredbi zakona ili statuta kompanije, koje bi praktično onemogućavale unapređenja organizacije ili promene u oblasti sistema nagrađivanja, odnosno sticanja i raspodele sredstava za lične dohotke. No u svakom slučaju treba likvidirati stanje u kome se na nivou kompanije ništa ne može utvrditi kao n.pr. zajednička sistematizacija poslova i zadataka svih zaposlenih u kompaniji, ili pak načela vrednovanja konkretnog rada na osnovu složenosti posla, odgovornosti za rad drugih u organizaciji, staža provedenog u firmi i radnom mestu, mesta stanovanja, učešća u kadrovskoj strukturi i hijerarhiji. Hoću da kažem da je potpuna autonomnost kolektiva u regulisanju ličnih dohodaka ostatak sistema u kome su oni centar sveta i u kome nivo kompanije pretstavlja samo potencijalnog uzurpatora prava kolektiva i zaposlenih. Mi danas imamo situaciju krajnje nepokretnosti radne snage vezane za svoje matične kolektive i nemogućnosti premeštanja ljudi prema potrebama sistema, ali i uz garantovana pravila o pripadajućem ličnom dohotku.

U svakom slučaju moraju postojati kolektivne stimulacije za ostvarenu proizvodnju i poslovne uspehe (trinaesta plata) ali i pojedinačne stimulacije i destimulacije za ograničen broj ljudi, zaslužnih za uspeh dela preduzeća ili krivih za neuspeh koji se morao izbeći, sa limitiranim nivoima.

Treba obezbediti sistem obaveznog prenošenja iskustava na mlađe od strane pre svega rukovodećih ljudi, odnosno od oih koji su donosili odluke od posebnog značaja za rad i razvoj kompanije i delova. Takođe bi bilo korisno da se počne voditi neka vrsta dnevnika posebno važnih događaja, sastanaka, naročito onih u vladi, datuma kada su promenjene cene ili tarifni sistem ili donet plan razvoja, strategija i sl.

Kada se radi o tarifnom sistemu on ponovo mora da se vrati svojoj svrsi, da bude instrumenat elektroprivrede za peglanje dnevnih, nedeljnih i sezonskih dijagrama potrošnje i istovremeno da odražava troškove koje elektroprivreda ima da bi doturila struju do krajnjih potrošača i da bi finansirala unapred utvrđeni deo investicija. Sadašnji tarifni sistem liči na sliku koja bi trebalo da bude umetnička, ali koju istovremeno slika više diletanata.

Treba bar preispitati ako ne i potpuno odbaciti parolu da treba što više proizvoditi i prodavati, ako ta parola povlači za sobom nepotrebno brzo raubovanje po svojoj prirodi ograničenih rezervi uglja i fosilnih goriva uopšte.

Treba postaviti vrlo ozbiljno stručno i političko pitanje od kojih goriva će naši naslednici posle 2050 godine, a možda i ranije, proizvoditi struju za novu potrošnju i za zamenu dotrajalih termoelektrana i iscrpenih rudnika uglja? Da li treba konačno početi sa racionalizacijom potrošnje i da li se uopšte treba upinjati da se po konkurentskim cenama drugim zemljama prodaju strateške rezerve goriva kroz jeftinu struju? U tom smislu moraju se dati jasne direktive pre svega dispečerskoj službi i izgraditi poslovnu politiku, koja se mora oslanjati na strategiju dugoročnog preživljavanja elektroprivrede, a ne samo njenog razvoja. Horizonti strategija moraju biti oko 50 godina, a nikako 10 godina i kraće.

Protekcionizmu domaće mašinogradnje i industrije u investicijama moraju se postaviti energetski i ekonomski limiti. Ako su kooperaciski ugovori sa inostranim partnerima osnova ugovorima za isporuku opreme elektroprivredi, onda treba nastojati da elektroprivreda može uticati na izbor davaoca licence, kao i na primenjenu tehniku i tehnoogiju. Treba izbegavati čisto trgovačke aranžmane, u kojima domaći partner ne proizvodi deo isporuke. Nosioc domaćeg dela isporuke mora biti renomirani domaći proizvođač energetske opreme, a ne neka fantomska firma.

Da bi doskorašnji način upravljanja kompanijom i njenim delovima mogao da funkcioniše u uslovima samoupravljanja, rad radičkih saveta i upravnih odbora zahtevao je ogromnu papirologiju sa odlukama koje su bile kratke i njihovim obrazloženjima, koja su bila opširna. Zbog brojnosti organa upravljanja i njihovih članova uništavane su velike šume u zemlji i inostranstvu da bi se dobile ogromne količine papira radi štampanja obimnih i brojnih materijala. Treba naći načina da se primenom savremene tehnike omogući da kopije nekog dokumenta stoje u arhivama kompjutera i da ih u svako doba mogu imati na uvd ili u posedu zainteresovana lica kada im to zatreba. Radne verzije dokumenata čuvati u računarima,a posle usvajanja definitvne verzije treba izbrisati.

Isto tako mogu se ostvariti velike uštede u arčenju radnog vremena i papira ako bi se što veći broj propisa kojima se reguliše problematika koja je zajednička za sve delove preduzeća, doneo na nivou kompanije a ne na nivou velikog broja delova preduzeća.

Umesto da se donose paušalne ocene o višku zaposlenih u EPS-u i licitira njihov broj, potrebno je konačno da se izvrši stručna analiza poslova koji se obavljaju u pojedinim organizacionim jedinicama: da li su svi oni potrebni; da li se mogu obavljati sa manjim brojem izvršilaca; da li se modernizacijom tehnike ili uvođenjem računara mogu izvoditi sa manje izvršilaca; da li se ti poslovi mogu ustupiti nekoj organizaciji izvan firme,itd.,itd. Iskoristiti svaki kapitalni remont i uvoditi racionalniju organizaciju rada uz pomoć rekonstrukcija.

Ne postoje jedinstveni stavovi u EPS-u oko celishodnosti ustupanja pojedinih poslova u okviru tekućeg i remontnog održavanja stranim firmama pa bi trebalo izvršiti analize efekata oba rešenja: da se ovi poslovi u celini ili pretežno izvode angažovanjem vlastitog ili stranog personala.

Takođe bi trebalo na bazi detaljnih analiza troškova poslovanja dati jedinstvenu nomenklaturu dozvoljenih stavki i poslova koji se mogu i smeju voditi pod investicionim održavanjem i onemogućiti da se kroz te stavke odlivaju nenamenski sredstva elektroprivrede prema društveno-političkim zajednicama, društvenim organizacijama ili političkim partijama, zdravstvu, školstvu, turizmu, rekreaciji itd.

Šarenilo glavne opreme uglavnom je bila posledica različitih zemalja-kreditora kod kojih se ta oprema morala kupovati. Teško da će tu doći do nekih značajnijih promena. Međutim, mogu se standardizovati zahtevi u pogledu konstrukcije ili parametara glavne opreme, što bi donekle ublažilo problem. Moramo priznati da što se tiče uslova za glavnu mašinsku opremu TE oni u vidu tehničkih preporuka na nivou EPS-a još uvek ne postoje. Postoje tehnički uslovi za nabavku opreme za Obrenovac B, Kolubaru B i Drmno, koji nisu rađeni sa pretenzijom da budu opšti tehnički uslovi za ceo EPS, već su rešavani specifični slučajevi pojedinih elektrana, ali mogu poslužiti kao početni materijali za rad stručnog tima.

O odnosima sa javnošću pisao sam detaljno šta mislim u prilogu: ''Mišljenja o tematici.....''


                                                                                                                           EPILOG

Ovo je bio monolog jednog iz generacije studenata Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu upisane na fakultet 1946 godine. Ova generacja dala je veliki doprinos ukupnom razvoju čitave zemlje ali je uvek delovala u senci ratnih heroja i izabrane vladajuće elite, da bi na kraju doživela omalovažavanje svega što je učinila i u svome životu i radu smatrala vrednošću za koju se vredelo boriti i žrtvovati. Nije imala šansu čak ni da ospori epitete koji joj se prišivaju a kamo li da se javno suprotstavi nihilističkom odbacivanju svake vrednosti svoje uloge u razvoju zemlje. Reklo bi se da se radi o izgubljenoj generaciji, što je u korenu netačan zaključak.

To što sam u toku svoga rada u Elektroprivredi Srbije činio i učinio treba da zahvalim ne samo opštoj klimi u društvu, nego i punoj slobodi delovanja koju su mi dopuštali moji bivši rukovodioci: Bora Jovanović, Pantelija Jakovljević, Jovan Janković, Radivoje Marković, Mileta Ješić i Radenko Nikolić. Hvala im na tome.

Ali dugujem veliku zahvalnost i svojoj supruzi Zlati Jovanović, koja je stoički podnosila teret i odgovornost za funkcionisanje naše porodice i podizanje dece i imala razumevanja za moju obuzetost poslom i rešavanjem raznih problema.

Ako bi nekome ko bude čitao ove redove postalo jasnije da je bila u pitanju jedna izuzetna generacija, koju su prethodni nosioci vlasti, namerno ili nenamerno potcenjivali i potiskivali, a naslednici omalovažavali, onda ovaj tekst može delom da znači njenu rehabilitaciju.



U Beogradu 7 jula 2004                                                                Miroslav Jovanović, dipl. ing.

Napomena. Konačni tekst dobijen je 14.07.2004 godine korigovanjem uočenih štamparskih grešaka i nekim stilskim poboljšanjima.
M. J.