Gradili smo elektranu i sebe

Bez obzira na to što je u Monografiji “Prvenac na Drini” (1985) bilo dosta reči o BORI JOVANOVIĆU, direktoru gradnje i prvom direktoru hidroelektrane “Zvornik”, ja svoju priču o ovom objektu i vremenu provedenom na njemu i uz njega počinjem pričom o BORI, jer je on za mene bio i ostao centralna ličnost izgradnje hidroelektrane.

Studije sam završio 1952. godine. Po planskom rasporedu koji je u to vreme postojao, trebalo je da idem na izgradnju hidroelektrane „Zvornik“, za koju sam se, doduše i dobrovoljno prijavio. U međuvremenu je ukinuta planska raspodela kadrova i ja sam jula 1952. godine – pošto sam završio studije – nešto malo bio na letovanju i otišao u Zvornik, da vidim gde bih se ja to tamo mogao zaposliti. Pošao sam od „Hidromontaže“, gde je rukovodilac bio tehničar STANIĆ.

Bila je to solidna, stručna i ozbiljna organizacija i svideo mi se taj rad. Međutim, iz nekog razloga, oni nisu hteli da prime nijednog inženjera. Otišao sam u „Hidrotehniku“, ondašnju „Drinu“. I oni su kazali da imaju dovoljno inženjerskog kadra. Ostao mi je još investitor. Kada sam posetio Investitorsku grupu, koja je bila u Zvorniku, rečeno mi je da je direktor BORA JOVANOVIĆ na bolovanju u Banji Koviljači. On je, inače, patio od teškog oblika reumatizma. Našao sam ga i porazgovarali smo u Kur-salonu. Kratko i bez uvijanja, upitao sam da li su mu inženjeri potrebni. Potvrdno je odgovorio. Kada mogu da stupim na posao – pitao je? Odmah – odgovorio sam. Da li sam oženjen ? – Ne, ali, ako treba, oženiću se za nedelju dana...Nisam pitao za druge uslove.

Vratio sam se u Bograd i 15. septembra 1952. godine stupio sam na posao.Jednom prilikom, posle mnogo godina, BORA mi je ispričao kako je doživeo naš prvi razgovor. Kaže:- Koja li je to budala ? Ima desetku na diplomskom, na fakultetu vrlo visoke ocene, a nije me pitao ni za platu, ni za stan, niti za ostalo...

Mislim da je zvorničko gradilište, kao i gradilišta drugih naših velikih objekata, bilo stecište izvanrednih ljudi kakvih, dan-danas, ima veoma malo. Recimo, taj BORA JOVANOVIĆ. Prvog dana došao sam na posao negde oko pola sedam. Radili smo u jednoj velikoj kancelariji. Vidim – nema direktora.Gde je diša? - Kažu da je nešto bolestan, teško će da ustane, ali kad ustane, posle tera skroz. I stvarno, oko pola osam, ušao je Bora, nekako raskoračen, prosto sam osećao kako mu škripe zglobovi. Jedva je došao do stola, seo i počeo da radi. Ćutke, bez komentara.. Posle izvesnog vremena osetilo se da su mu bolovi popustili. Onda je odmah odjurio na gradilište. Tamo je na licu mesta rešavao probleme i ostajao je na poslu do mraka. Na radno vreme uopšte nije gledao. I to je bilo tokom sve naše saradnje – i na Bajinoj Bašti, kasnije na Đerdapu. Stanje njegovog zdravlja bilo je vrlo ozbiljno i pravo je čudo da je iz takvog reumatizma izašao bez nekih prevelikih posledica, mada su mu neki lekovi uništavali srce i jetru.

Ono što je kod Bore bilo dragoceno: prema saradnicima je imao takav stav da im je prepuštao maksimalnu inicijativu. Ako je kod saradnika osetio da može da bude potpuno samostalan, puštao ga je da radi sam, da snosi punu odgovornost. Sa nama se nikada nije svađao, ili zavađao. Mada kod pojedinaca nije propuštao neurednosti. Ja sam sa njim paralelno radio na izgradnji „Zvornika“, „Bajine Bašte“ i „Đerdapa“ i nikad nismo jedan drugog podupirali, niti jedan drugome smetali, nego smo, svaki za sebe jurili svoj posao. Bora je bio vrlo principijelan. Za njega je širi društveni interes bio zakon. Ni sebi ni drugima nije dopuštao da rade protiv širih društvenih interesa. Na taj način je sticao veliki broj poštovalaca, ali i veliki broj protivnika, odnosno ljudi koji su na tim izgradnjama pokušavali da ušićare na teret društvene zajednice. Kod BORE JOVANOVIĆA bilo karakteristično i to da je bio čist Jugosloven. On je, inače, Srbin i osećao se Srbinom, ali je on u odnosima koje smo mi imali sa radnim organizacijama iz čitave Jugoslavije – niko mu nije bio draži, niti manje drag, on se tu ponašao kao čovek kome ne leži nikakav nacionalizam. Zato ga veoma cene drugovi iz elektroprivrednih organizacija čitave zemlje, iz „Litostroja“, „Končara“, mariborske „Metalne“ i mnogih drugih firmi.
Lično, bio je veliki asket. Nikada se ničim nije razbacivao. Zaradu je davao na porodicu, skromno se oblačio, u poslu je bio uporan do besvesti.

„ZVORNIK“ – MOJ PRVI POSAO I LJUBAV

„Zvornik“ je bio moj prvi posao i čini mi se – možda je to i kod drugih, ali je kod mene izrazito tako – da sam najbolje utiske o saradnicima poneo baš iz „Zvornika“. Ljudi koji su tamo radili i dans su rasuti po elektroprivredi Srbije; mnogo ih je i skoro da se ne bih usudio da pominjem bilo koga – zato što ih je bilo mnogo i što bih nekoga zaboravio.

Ali, ipak, recimo SULJA SAHANIĆ. Radio je u „Energoprojektu“, došao u hidroelektranu „Zvornik“, tamo je i dan-danas. On je čovek bez jezika, vredan i precizan do kraja, vrlo korektan prema drugovima i saradnicima, čovek na koga se možete uvek osloniti. U svako doba dana i noći, ako je trebalo da se „uskače“ u elektranu, ili na gradilište, on je bio tamo. Tamo je bio i BEK FERDINAND – FIĆA, kako smo ga zvali, tehničar po struci. Danas je u „Elektroistoku“. To je čovek za koga sam uvek govorio da bih voleo da moj sin bude upola kao on. Takav je „FIĆA“. Bili su tu ACA i PERA DAMNJANOVIĆ, SLAVKO MILOJKOVIĆ, RADENKO NIKOLIĆ, RADENKO RISTIĆ, SREĆKO KULIĆ. Bilo je mnogo tih drugova. Bio je među tim divnim ljudima i PANTA JAKOVLJEVIĆ, kasnije direktor „Đerdapa“ – bio je šef gradilišta brane. IVA PETROVIĆ je takođe bio jedan od rukovodilaca, DRAGI ANTONIJEVIĆ, sve su to ljudi koji pretstavljaju takve veličine da ni sami nisu toga svesni.

Mislim da je na tom gradilištu, i ne samo tamo, bilo takvih ljudi, da su mogli da sastave bilo kakav tim stručnjaka, političara, vlade i tako dalje. To su bili zreli, veliki ljudi. Drugo što je, u celini gledano, od radnika sa najnižim kvalifikacijama, pa do tih vrhunskih rukovodećih ljudi bilo prisutno: na gradilištu nije mogao da opstane i ostane čovek slabog karaktera, lenj ili loš čovek. Jednostavno, sredina ga nije mogla da trpi i takvi su po hitnom postupku morali da napuštaju gradilište i traže drugi posao. Otuda su i sklapana trajna prijateljstva, tako da ni vreme koje je proteklo, nije moglo da ih umanji. I dan-danas, mi koji smo se našli i upoznali, kroz rad zbližili u Zvorniku, rado sarađujemo . Ali kolektivi su već dovoljno dorasli, da sami mogu da rešavaju probleme. Naša saradnja se sada ogleda u tome da se blagovremeno izvrše izvesne rekonstrukcije postrojenja, koja već stare. Tu je potrebno da se izvrši intervencija, ali smo zajedno tražili i rešenja za optimalno iskorišćenje hidroenergetskog potencijala Drine na potezu oko Zvornika, u sklopu rešavanja ukupne Drine, a i na makro lokacijama. Tako su razrađivani različiti projekti i pumpno-akumulacionih elektrana, proširenja kapaciteta sadašnje hidroelektrane „Zvornik“ i verovatno da će od toga nešto biti, i o tome ubuduće biti reči. Nije moje da dajem ocene, ali i pored toga što je zaključen dogovor o iskorišćenju hidroenergetskog i vodoprivrednog potencijala Drine, na putu da se taj dogovor realizuje stoje brojne teškoće, a kako će to, zajedno, uticati na tempo izgradnje na Drini, danas je teško reći. Ali, na žalost, izgleda da nisu prebrođene prepreke koje stoje na putu brže izgradnje potencijala na srednjoj Drini. Kada neko svakodnevno biva „bombardovan“ različitim problemima jer nikada niko ne dođe da kaže da je završio posao, već šta treba da se uradi, skoro da i ne doživljava radosti, iako se poslovi uspešno završavaju. Ali, svejedno, bilo je mnogo lepih trenutaka, interesantnih za naše sadašnje graditelje.

Mi smo se, na gradilištu u Zvorniku, napajali strujom iz Vreoca, napona od 35 kilovolti. Sa druge strane struja nam je stizala iz Kreke, iz Tuzle. Pošto smo često ostajali bez struje, jedne zime išli smo da molimo drugove iz elektroprivrede Bosne – jer je pretilo da dođe do poplava – da nam pomognu. Da dođe čovek i pogleda – da je čitavo područje Tuzle, zajedno sa nama, bilo snabdevano strujom iz jednog termoagregata od tri megavata, danas bi bilo skoro neverovatno. Sad, može se zamisliti kako je izgledalo kada na gradilištu, na udaljanosti od 40-50 kilometara krenu veliki elektromotori, kakvi su se sve cirkusi dešavali u mreži, kakvi su bili padovi napona i teškoće. Ali, za nas je onda agregat od tri megavata bio veliki.

Ipak, najprijatniji trenutak je bio ono svečano puštanje u rad elektrane, kada je došao drug Tito. Puštanje agregata bilo je obavljeno u mašinskoj sali. Tada sam bio na razvodnom postrojenju. Drug Tito je došao i tu, da bi se agregat vezao na mrežu. Ja sam mu pomogao da može da obavi tu sinhronizaciju, posle čega smo opteretili agregat i on nam je čestitao. Bilo nam je prijatno, jer to je bila prva hidroelektrana, pa mislim i elektrana, koju je Tito pustio u pogon. Mi u Srbiji smo imali sreću da je on pustio u pogon i „Zvornik“ i „Bajinu Baštu“ i „Đerdap“, a sve su to objekti gde smo mi radili.

Šta je na „Zvorniku“ najlepše? Ni sam ne znam da kažem. Ogroman nam je bio. Sećam se, prilikom proba jednog postrojenja, vršili smo isključivanje agregata pod punim opterećenjem od 22 megavata. Da bismo smeli da isključimo tih 22 megavata u toj onda slaboj jugoslovenskoj mreži i mreži Srbije, cela Srbija i Jugoslavija su bili na nogama, da se ne bi raspao sistem, prilikom izbacivanja tih 22 megavata. Kada smo u „Bajinoj Bašti“ puštali u pogon prvi agregat, slična priča. Nemojte da nas zafrkavate, kažu dispečeri. Vi krenite, stanite, izbacite... Samo nam recite kada ste ušli u pogon i kada izašli, da znamo... Do te mere je sistem u to vreme bio jak, da izbacivanje 65 megavata nije moglo da izazove nikakav problem. Za „Đerdap“ pogotovu. A za „“Zvornik“, moralo je da se drhti u Jugoslaviji, da bi se omogućilo neko ispitivanje.

Šta na kraju da kažem ? Svaka elektrana ima neke dobre i slabe strane i kolektivi se orijentišu da rešavaju te probleme. „Zvornik“ je dosta uradio na saniranju betona u brani. To saniranje početo je dok smo još mi bili tamo, jer je problem bio u kvalitetu cementa. Cement je za vreme gradnje stizao iz najrazličitijih fabrika, a neki od tih cemenata uopšte nisu bili dobri za pravljenje hidrotehničkog betona. Naravno onda se pojavljivala ta filtracija vode koja je ispirala kreč iz betona i ugrožavala sigurnost brane. Međutim, iz istih razloga na hidroelektrani „Medvode“ situacija je bila mnogo dramatičnija. Na „Zvorniku“ se sporo išlo na druge rekonstrukcije. Neke stvari su, čini mi se, mogle i morale ranije da se urade, kao što je podizanje nivoa automatizacije, zamena zastarelih uređaja, kablova koji su bili nekvalitetni još za vreme ugradnje. Međutim, hidroelektrana za sve nije imala na raspolaganju dovoljno sredstava. Ona je skoro ceo ostatak čistog dohotka decenijama ulagala u izgradnju novih objekata. Tu je „Zvornik“ dao izvanredno častan doprinos.

U to vreme trebalo je da se započne izgradnja „Bajine Bašte“. BORA JOVANOVIĆ je otišao pre mene. Ja sam stigao u aprilu 1959. godine. U vreme rastanka sa „Zvornikom“ bio sam pod najlepšim utiscima rada u kolektivu. Zato mi je rastanak teško pao, baš zbog ljudi o kojima sam govorio. „Zvornik“ je bio moj prvi posao, a prvi posao, kao i prva ljubav – prođe, ali se nikad ne zaboravi. A ipak sam, kao mlad čovek, želeo da odem na „Bajinu Baštu“, koja je u to vreme bila najveći jugoslovenski hidroenergetski objekat u izgradnji, sa masom novih problema i ja sam računao da sa znanjem koje sam stekao na „Zvorniku“, mogu tamo uspešno da radim i jednostavno, interesovao me taj izazov: Baš kao što je posle toga izazov bio i „Đerdap“. BORA JOVANOVIĆ bio je za mene učitelj: kako se organizuje posao, kako se mora biti uporan do kraja, kako može da se izgubi bitka ali ne sme da se izgubi rat, da mora da se bude principijelan i odgovoran.

A ja sam imao sreću da imam još jednog učitelja, koji je, na žalost, umro pre kratkog vremena. Taj moj drugi učitelj, MIŠA LENHART, kako smo ga mi zvali, ili VALTER, kako mu je bilo ime, bio je Nemac. Bio je nemački zarobljenik, koji je ostao u Jugoslaviji i radio je jedno vreme u „Energoprojektu“ na projektovanju „Zvornika“. Nikada u životu nisam sreo ne samo takvog inženjera, nego čoveka. Bio je ustvari pola Švaba, pola Čeh. Sudetski Nemac, koga smo svi mi voleli kao da je Jugosloven, jer, on se tako i ponašao. On nas je voleo. Uopšte se nije osećao Švabom. On je nas, mlađe, učio bez rezerve, svemu što je znao. A u ono vreme, u odnosu na nas koji smo tek došli sa školovanja, znao je mnogo. Ali, on je nas isto tako uvlačio u poslove, tako da smo se mi, recimo, već počeli baviti i projektovanjem. U drugoj fazi „Zvornika“ dosta toga smo mi sami projektovali, a ne „Energoprojekt“, uz neke njegove instrukcije, ili čak, na osnovu onoga što je on uradio u prvoj fazi. MIŠA LENHART je kasnije radio na „Bistrici“ i na „Mavrovu“. Svima nama ostao je u dragoj uspomeni i bilo bi nepravedno da bude zaboravljen, a njegova uloga na izgradnji „Zvornika“, posebno uticaj na nas, bili su vrlo veliki. On je bolje znao književni jezik od BORE JOVANOVIĆA, koji je inače Nišlija. A BORU JOVANOVIĆA je najviše izbezumljivalo kad njega MIŠA LENHART ispravlja, pa kaže: - Nije, Boro, to tako, nego se kaže ovako... Onda BORA opsuje: „Ti ćeš mene da učiš“ – kaže. MIŠU smo jedno vreme zvali i Vuk Karadžić. Divan, divan je čovek bio. Stvarno. Pored MIŠE bilo je divnih radnika. Takav je bio pokojni čika PERA ZDRAVKOVIĆ, šef elektrane, mašinista, čovek koji je živeo u elektrani, jer porodični i drugi život nije imao. Njemu su mašine i postrojenja bili sve i svja. Učio je mlađe ljude, grdio ih, psovao, ali su ga svi voleli, zato što je bio deo postrojenja, toliko se sa njima saživeo. Pa BAJRAM ZEĆIR, električar na dalekovodima, čovek kakvog bih mogao samo da poželim. Onda dva Crnogorca – SRETA I PERA, Koji su radili na dalekovodima. SRETA još radi u „Elektroistoku“. Možda nije dobro da pominjem pojedinačna imena, jer se svih ne mogu setiti, ali je bilo milina raditi sa njima, sa tim dragim ljudima koji su svojim radom i delima obeležili čitavo jedno dugo razdoblje našeg posleratnog razvoja.


RECENZIJA MONOGRAFIJE‘’PRVENAC NA DRINI’’
26. SEPTEMBAR 1985.
RECENZIJA KNJIGE O HIDROELEKTRANI ZVORNIK

Pred nama je knjiga koju su pisali ljudi u čiji je život hidroelektrana ’’Zvornik’’ utisnula neizbrisive tragove i promenila u značajnom periodu njihovog života njegov smisao. Pisao ju je sam život: iz vremena izgradnje i iz vremena rada hidroelektrane. Onako kako su ga doživeli i doživljavaju svako za sebe: ministri i radnici, direktori i samoupravljači, vlast i partija.

Za ovu knjigu nije bila prethodno napisana partitura, nije postojao dirigent. Mogla se očekivati haotična kakofonija, bez ritma i melodije. Međutim, onaj koji čita ove ispovesti date elektrani mora biti zaprepašćen složenim kontrapunktom, koji sadrži varijacije na osnovnu temu trideset trojice autora, a zvuči punoćom i lepotom Bahovih fuga i kantata.

Postoji osnovna svepovezujuća tema – ljubav prema elektrani i poštovanje među ljudima – koju istovremeno variraju trideset tri zarobljenika i svedoka, zarobljenika veličine zajednički ostvarenog podviga mašte, znanja i rada i svedoka njegovog rađanja, mladosti i zrelosti.

Umesto uobičajenog za prigodne publikacije stručnog ređanja brojki i datuma, megavata i kilovatčasova, učesnici u rađanju i životu ove elektrane stidljivo istiskuju iz sebe pre svega svoju duboku emocionalnu vezanost za taj tehnički objekat, koji je nekako postao personifikacija velikog dela njih samih, najlepših godina njihovog života.

Prilikom puštanja u rad HE Bort les Orgues jedna ugledna lišnost izrekla je misao, koja kondenzuje i plastično iskazuje i specifičnost izgradnje Zvornika:...’’Postoje dela slična ljudima. Neka se rode pod sretnom zvezdom i, budući da im je suđena lagodnost, opisuju sjajnu putanju u univerzumu pojava, ushićuju neko vreme oko savremenika a zatim se zauvek ugase i nestaju u mraku zaborava. Drugima je, nasuprot tome, dosuđena mučna sudbina pa se ostvaruju uz velike teškoće. Neprijateljstvo prirode i bića teraju ih da se prevazilaze da bi opstavli. A baš ta napetost, na koju ih nagoni protivljenje jednog neprijateljstva sveta stvari, razvija vrline što im je mogla udeliti priroda, čineći od njih, ne samo za svedoke njihove borbe nego i za buduće generacije, obrasce prilagođavanja stvarnosti ali i ovladavanja njome, što i jeste najviša vrlina koju možemo očekivati od ljudi i od stvari što ih ljudi stvaraju’’ (R. Gigouet – EDF – publikacija ’’Bort les Orgues’’).

Izgradnja objekta bila je teška za učesnike i po ondašnjim i po sadašnjim merilima. Drina nije bila naklonjena graditeljima i objektu. Više puta divljala je i odnosila veliki deo rezultata učinjenih napora. Ali nikad bez žilave borbe da se spase što se spasti može, pa makar i uz svesne ljudske žrtve, koje nije niko ni želeo ni tražio. Spasti skupocene mašine ponekad je bilo važnije od spasavanja vlastitog života. Te žrtve bile su ravne žrtvama ratnih junaka i zaslužuju jednak društveni tretman i poštovanje sadašnjih i budućih generacija. Ratne moralne norme živele su u ljudima i bile njihova pokretačka snagabu teškim trenucima.

Šteta je što kroz ovu knjigu nisu mogli da progovore i drugi graditelji, ako su uopšte u stanju da govore. Šta je teralo gnjurce koji su radili na zatvaranju zagata II faze da silaze u ledenu vodu i u njoj rade satima i danima, održavajući se da se ne smrznu alkoholom, a da nijedan od njih tokom rada nije bio pijan ? Šta je pokretalo Božu Kovačevića da spava u kompresorskoj sali da bi mogao da skoči i interveniše pri svakom nestanku struje? Sigurno ne plaćeni prekovremeni rad i rad nedeljom i praznikom. A Boža nije bio sam. Svi radnici i rukovodioci bili su članovi ekipa hitne pomoći sa punim radnim vremenom i neplaćenim stalnim dežurstvom. Nikodin Polić, Đoka Pucarević i mnogi od nas danas prisutnih mogli bi o tome da kažu mnogo što šta što u ovoj knjizi nije napisano.

Neko će reći da je to bio način života čitavog društva. To je tačno, ali su po prirodi stvari uslovi rada i problemi ovakvih gradilišta zahtevali natprosečno fizićko, moralno i intelektualno angažovanje, bez kojih bi rezultati bili znatno slabiji.

Kada bi sve nas neko primorao danas da radimo u tadašnjim uslovima, to bismo, siguran sam, doživeli kao težak prinudni rad. Onda je to bio normalan život siromašne nacije, koja se odvažila da se liši mnogo čega da bi život budućih generacija bio lakši i lepši.

Skoro svaki učesnik u ovim razgovorima ne može da razume ili da se složi sa velikim zastojem u izgradnji hidroelektrana na Drini. Energija Drine beskorisno protiče, crpe se ograničeni resursi lignita i uglja, Industrija i gradjevinarstvo nemaju kontinuiteta rada. Bilo bi dobro ako bi se mišljenja graditelja, pravih zaljubljenika u Drinu, čula u javnosti bar u onoj meri u kojoj se čuju mišljenja onih koji bi da se ne grade nikakve elektrane i rudnici, da struje mora da ima a oni da uživaju sve plodove razvijene civilizacije.

Dobro je što je kolektiv brinuo očinski o deci poginulih radnika. Dirljiva je izjava Zenuna Čermehića: ’’Ja danas imam trosoban stan, dvoje dece, kola. A potičem iz siromašne porodice kojoj je nekad beli hleb bio luksuz. Zaista, ja sam više nego zadovoljan i malo je reći da volim ovaj kolektiv i da je on za mene sve učinio’’. Zar i većina od nas ne duguje svoju zahvalnost za sve što ima ovom našem socijalističkom samoupravnom društvu koga Zenun personificira u hidroelektrani ’’Zvornik’’?

Iskustva graditelja Zvornika korišćena su u najvećoj meri na Bajinoj Bašti, Đerdapu i drugde. Kroz ljude koji su ga gradili, kroz stečena znanja i sposobnosti, kroz radne navike i osećaj odgovornosti. Škola je bila visoka, školarina skupa ali su je rezultati na drugim objektima višestruko opravdali. Šteta je što ne postoji evidencija o tome koliki je broj graditelja Zvornika prešao da gradi druge značajne elektrane – Bajinu Baštu, Đerdap I, Mratinje, Đerdap II, Vlasinu, Zavoj, koliki su uticaj ostvarili i doprinos dali.

Na gradilištu su radili radnici iz svih naših republika i pokrajina, svih naroda i narodnosti, raznih političkih i religioznih uverenja. Ali su radili kao jedan, sklapali poznanstva, brakove, prijateljstva, oslanjali se jedni na druge. Poneki, vrlo retki, recidivi nacionalizma čupani su u korenu a čitava kadrovska politika i bez formalnih ključeva strogo je vodila računa o zastupljenosti svih društvenih struktura, o ravnopravnosti i harmoniji interesa naroda i narodnosti, o jednakim radničko – klasnim interesima. Nije ni čudo što je kolektiv hidroelektrane, a ne sam most preko brane, bio čvrsta spona između opština dveju republika i što u njemu rade i radiće i Velikozvorničani i Malozvorničani, čime se kolektiv tesno upleo u društvena tkiva dveju komuna kao njihov prirodni sastavni činilac.

Kolektiv hidroelektrane Zvornik je tokom čitavog svog postojanja, zajedno sa drugim kolektivima u Združenoj elektroprivredi udruživao lavovski deo dohotka i amortizacije u razvoj elektroprivrede SR Srbije. Doprinos ovih sredstava pretstavlja sve značajniji izvor finansiranja izgradnje novih elektrana, rudnika, dalekovoda i trafostanica i zavisiće od realnosti cena električne energije koja, i pored davno zauzetih stavova, nikako da izbori pravo da bude razumno uporediva sa cenama drugih roba i energija.

Preostala sredstva kolektiv je usmeravao u rešavanje gorućih problema dveju susednih opština. Nije zatvorio svoje kapije za brige i nevolje svoje sredine već je svesrdno pomagao u granicama ograničenih mogućnosti. Tako treba da se čini i ubuduće, jer se na taj način najbolje usklađuju širi i uži društveni interesi a kolektivu pripada čast za sve što je dosada u tom pogledu učinio.

Titove reči, izrečene pre trideset godina prilikom svečanog puštanja u rad prvih agregata elektrane, njegovi razgovori i osmesi, duboko su se urezali u sećanja graditelja pa i sada odzvanjaju čistim zvukom kroz reči brojnih pisaca ove knjige. Te reči bile su credo tadašnjih generacija, program njihovih življenja, poziv na dalju borbu na Drini, Pivi, Dunavu, na Kolubari, Kostolcu, Kosovu, za energiju, za pokretačku snagu boljeg života, višeg standarda. Ali i za borbu za bolje društvene odnose, za čoveka kao definitivnog i jedinog gospodara svoje sudbine.

Novinari Branislav Savić, Slobodan Vasić i odgovorni urednik Slobodan Ristanović napravili su dobru knjigu svedočanstava jedne minule epohe ali i sadašnjih izazova društva, koje se čupa iz sadašnjeg stanja kojim nismo dovoljno zadovoljni, da bi prešlo u vreme u kome bismo da nema sadašnjih teškoća, promašaja i dilema. Tvorci monografije pustili su da govore akteri, njihovo prisustvo se prividno ne oseća. A oni su tu, oblikujući ono što je rečeno u mnogo više reči u kondenzat, u zaokružene celine. Nije, po mome mišljenju, važno da li je izabran ovaj knji\evni postupak u samom pristupu poslu, ili se on nametnuo bogatstvom rečenog, zbunjujući dubinom misli i osećanja aktera ovog velikog ljudskog izazova.

Oni koji su bili ili su učesnici u građenju nove civilizacije i humanijih ljudskih odnosa, u ovoj knjizi će naći ogledalo svojih ličnosti, misli i shvatanja, prepoznajući se pomalo u svakom od pripovedača. Oni pak koji danas ulaze u život upoznaće mnoge ljudske istine iz nedavne velike prošlosti i obrasce hrabrosti, srčanosti, poštenja, drugarstva i služenja interesima društva, što će nam svima trebati u ovom burnom svetu i u borbi sa aktuelnim teškoćama, radi pobede nad njima.

U tome je osnovna, ne mala, vrednost ove knjige, koju toplo preporučujem čitaocima.

27.9.1985 god.
M. Zvornik                                                                         Inž. Miroslav Jovanović