Velikani elektroprivrede

Aleksandar Čanak
Ban Jovanović
Bogoljub Urošević – Crni
Borisav - Bora Jovanović
Jovan Janković
Mileta Ješić
Milutin Vučić
Momčilo Simonović
Momčilo Tasić
Pantelija Jakovljević
Radenko Nikolić
Radivoje Marković

ALEKSANDAR ČANAK
Dugogodišnji direktor TE Morava
Napomena: Ovo je govor koji je povodom smrti ing. Aleksandra Čanka na komemoraciji u zgradi EPS-a u Balkanskoj 13 – 15 dana 14.05.1997. godine održao Miroslav Jovanović

Poštovana porodice Čanak, drugarice i drugovi, dragi prijatelji,

Okupili smo se ovde da odamo poslednju poštu inženjeru Aleksandru Čanku, kao skromno priznanje drugu, jednom od velikih pregalaca i skromnom pripadniku danas, nažalost sve malobrojnije porodice vodeće elite graditelja snažne elektroprivrede Srbije.

Rođen je 1921 godine u Bačkoj Topoli. Po završetku Narodno oslobodilačkog rata, u kome je učestvovao, uzeo je aktivnog učešća u obnovi i izgradnji elektrodistributivne mreže Vojvodine, radio u Ministarstvu elektroprivrede Jugoslavije, Obračunskom centru elektroprivrede Srbije, ''Elektrosrbiji'', da bi 1956. godine postao direktor Novosadskog električnog preduzeća. Aktivno radi na ujedinjavanju distribucija u Vojvodini i u periodu 1958 – 1962 je na dužnosti direktora jedinstvane ''Elektrovojvodine''. Od 1962 do 1964 savetnik je generalnog direktora ZEPS-a a od marta 1964 postavljen je za direktora TE Morava u izgradnji. Termoelektrana Morava je u pogonu od 21. marta 1971. godine. Na dužnosti direktora Morave bio je sve do penzionisanja, više od 22 godine.

Delatnost druga Čanka i on kao ličnost ostavili su brojne tragove svuda gdegod je radio. Povezivanje rascepkanih distributivnih preduzeća u Vojvodini u čvrstu i jedinstvenu, ekonomski zdravu i razvojno sposobnu ''Elektrovojvodinu'', ostvarivalo se uz brojne otpore lokalnih moćnika, što nije obeshrabrivalo druga Acu. Bio je komunista i to ostao do kraja života. Čitav život utrošio je služeći idealima svoje mladosti. Ideale nije menjao da bi se prilagođavao političkim konjunkturama. Bio je čvrst čovek, uspravan, čestit, pošten, domaćin u najboljem smislu te reči, nekoristoljubiv, krajnje odgovorno se ponašao prema poslovima koji su mu povereni. Bio je nepomirljiv prema neradu, neredu, nedisciplini, neodgovornosti, zloupotrebi položaja, demagogiji. To nije bio izraz neke njegove mizantropske prirode, jer je u duši bio dobričina. Netrpeljivost prema negativnom bila je izraz njegove odanosti interesima društva kao celine i nikome, pa ni sebi, nije dopuštao da radi protiv njih.

Poštovao je vredne i predane radnike, koji se troše do maksimuma na svojim zadacima i trudio se da im omogući pristojne uslove života, rada i oporavka. Gradio je stanove, izgradio je Dom odmora na Iriškom Vencu za radnike elektrodistribucije Vojvodine. Taj skroman i prelepi dom i danas pruža prijatan odmor elektroprivrednicima i služi kao idealno mesto za održavanje raznih sastanaka i poslovnih pregovora. Iako izgradnja ovog doma nije išla na uštrb investicija u distributivnu mrežu, ona je poslužila kao dobar povod kivnim pojedincima iz vodećih vojvođanskih struktura za udaljavanje druga Čanka sa funkcije direktora Elektrovojvodine. Druga Čanka to nije obeshrabrilo i ja za čitavo vreme našeg drugovanja i saradnje sa njim nisam od njega čuo da se žali na ovaj odnos. Ostao je na nogama i, kao direktor Morave, kasnije mnogo činio za izgradnju stanova, odmarališta za radnike na moru i planinama. Od ljudi je tražio rad, red, disciplinu i napore, ali se zato trudio da im pruži uslove za valjan odmor, rekreaciju i stanovanje.

Bio bih neodgovoran ako ne bih nešto više rekao o TE Moravi, sa čijom se izgradnjom i pogonom drug Aca potpuno identifikovao. Za nas ostale u ZEP-u Čanak i Morava bili su sinonimi. Zašto?

Morava je građena u vreme kada se elektroprivreda Srbije čupala iz perioda deficitarnosti, uz ogromne investicione napore, istovremeno kad i TE Trbovlje i TE Plomin.

Drug Čanak nije kao investitor imao slobodu šireg izbora isporučilaca opreme za elektranu. Išlo se na kombinaciju nabavke najvećeg dela glavne opreme na kredit iz istočnih zemalja i na opremu elektromašinogradnje Jugoslavije. To je nosilo sa sobom rizike valjanog međusobnog uklapanja i prilagođavanja opreme raznih isporučilaca, pri čemu preduzeća iz Jogoslavije nisu imala prethodna iskustva i reference. Upravo zbog toga je i došlo do izvesnog kašnjenja ulaska u pogon elektrane, ali ona nije bila puštena u rad sve dok sve stvari nisu dovedene potpuno u red.

Posebnu specifičnost TE Morave pretstavlja korišćenje otpadnih sitnih frakcija mrkih ugljeva iz više rudnika u Srbiji: Rembasa, Bogovine, Sokola, Ibarskih rudnika. Obezbeđenje stabilnog sagorevanja nehomogenih mešavina ugljeva različitih karakteristika bio je specifičan zadatak, koji su uspešno rešili konstruktori kotla, osoblje TE Morava, instituti i eksperti ZEP-a, odnosno pok. prof. Dimitrije Savić. Morava je spasla rudnike mrkog uglja u Srbiji od velikih količina otpadnih frakcija, i istovremeno pretstavljala njihovog najsolidnijeg kupca. Kada je trebalo, Morava je bez problema sagorevala i ugalj iz Pljevalja i lignite iz Kostolca i Kolubare.

Pod rukovodstvom Druga Čanka tako je izgrađena i eksploatisana POGONSKI NAJSIGURNIJA TE ZEP-a pa i EPS-a. Građena da bude rezervna, ona je mnogo godina radila kao bazna elektrana, naročito u kritičnim godinama i periodima. U srcu Šumadiskog konzuma, ona je bila čvrst oslonac i faktor stabilnosti elektroenergetskog sistema.

Sećam se brojnih godišnjih izveštaja JUGEL-a o radu termoelektrana. U mnogim od tih izveštaja, čak u velikoj većini, TE Morava se nalazila u samom vrhu jugoslovenskih TE (na trećem-četvrtom mestu) sa svojom niskom cenom proizvodnje kWh, odnosno po izvanrednoj pogonskoj spremnosti. (Njene sestre, TE Plomin i TE Trbovlje, stajale su u začelju tih lista).

A šta tek reći o prirodom ambijentu stvorenom u elektrani i oko nje? Danas je lakše naći jednostavan izraz za to. Ulazeći kroz kapiju kruga TE Morava ulazili smo u XXI vek. Besprekorna čistoća mašinske zgrade i pomoćnih postrojenja, retka čistoća kotlarnice i deponije uglja, čisti i celi prozori i vrata, neokrnjene stepenice, livada sa kratko potšišanom travom, sakrivene bivše barake graditelja u gustom drveću i žbunju parka, svuda cveće, cveće, cveće...Pa zoološki vrt!

I to je bilo još jedno značajno lice karaktera druga Čanka. Čuvao je i voleo prirodu i uživao u lepom.

Sve to elektrana je postizala sa minimalnim brojem zaposlenih, najmanjim u svim TE ZEP-a po MW i kWh proizvodnje. Dobrom organizacijom posla, podelom rada i angažovanjem po potrebi stručnjaka sa strane, uspešno su ostvarivani svi zadaci. Zasluga pripada čitavom kolektivu, osnovnim saradnicima druga Čanka i, naravno, i pre svega njemu lično.

Po mnogo čemu TE Morava može i danas biti škola kadrova za TE EPS-a. Pored rečenog o relativno malom broju zaposlenih, mislim da je vredno pomene istaći da je Morava postigla ove rezultate ne nagomilavajući u organizaciji previše ljudi,ni u pogonu ni u administraciji, sa višim obrazovanjem od onog koje poslovi realno zahtevaju.

U unutrašnjim odnosima u ZEP-u, u kojima su stalno bili prisutni sukobi interesa članica uz odgovarajuće podele, drug Čanak je nastojao da se ne priključuje pojedinim taborima. On je uvek bio za rešavanje konflikata kroz argumentovano sučeljavanje mišljenja i kompromise, bez kojih nema rešenja u složenim sredinama. Mnogi sporazumi postignuti su u pregovorima u Moravi a drug Aca i predivan i miran prirodni ambijent bili su pravi katalizatori.

Za svoj rad drug Čanak odlikovan je brojnim ordenjem: Ordenom rada sa crvenom zastavom i zlatnim vencem, Ordenom Republike, Ordenom za vojne zasluge, Medaljom za hrabrost. Pored toga dodeljene su mu plakete JUGEL-a, Elektrovojvodine i mnoge druge.

Prošle godine dobio je s pravom povelju i Plaketu ''Đorđe Stanojević'', kao najviše priznanje Elektroprivrede Srbije.

Moglo bi i trebalo bi mnogo toga još da se kaže o drugu Čanku. Sve manje je ljudi koji to mogu, a još manje onih koji bi to hteli.

Elektroprivreda Srbije iskreno žali njegovu smrt. Elektroprivreda Srbije mu je duboko zahvalna za sav njegov doprinos njenom razvoju i radu. Elektroprivredi Srbije nedostajaće ovakvi kadrovi.Elektroprivreda Srbije iskreno i duboko saučestvuje u bolu porodive, supruge Olge, sina Nikole, kćeri Sandre i ostale rodbine.

Porodica se može ponositi svojim ocem, drugom Acom Čankom.Neka su mu večna slava i hvala!


BAN JOVANOVIĆ ,dipl. Ing. elektrotehnike
In memoriam

Dana 28. novembra 2004. godine iznenada je preminuo Ban Jovanović, penzioner ''MINEL''-a, dugogodišnji saradnik Elektroprivrede Srbije, vodeći projektant dalekovoda prenosne mreže 110, 220 i 400 kV.

Rođen je 1925. god. U Beogradu. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu Tehničke velike škole 1951. godine o roku. Posle završenih studija zaposlio se u preduzeću ''Elektrosrbija'', sadašnjem ''Minel''-u. Radio je u projektantskom birou za dalekovode čitavog radnog veka. U tom birou bio je jedan od vodećih projektanata, a podrućje rada bili su mu dalekovodi 110, 220 i 400 kV.

Projektujući dalekovode pešice je pregazio sve trase kroz bespuća putem dugim više hiljada kilometara. Hteo je da do detalja upozna teren preko koga će prelaziti njegovi dalekovodi da bi izbegao iznenađenja u izgradnji i usvojio najsigurnije trase preko mnogih prepreka – bespuća, teškog terena, reka i rečnih dolina. Za njega nisu bile prepreke ni Sava, ni Dunav, ni Morava, ni Drina a ni Crni Vrh, ni Popadija, ni Tresibaba, ni Čičevica, ni slični izazovi. Za njihovo prevazilaženje bili su potrebni i vrhunsko znanje, i smelost i inventivnost, koje je Ban natprosečno posedovao.

Izbor najpovoljnijih trasa, najprikladnijih konstrukcija stubova učinili su da je mreža najviših napona u Srbiji bila pogonski izvanredno sigurna, što je omogućilo redovne isporuke potrošačima na čitavoj teritoriji i u svim vremenskim uslovima. Samo su veoma retke teške elementarne nepogode mogle da dovedu do većih havarija na vodovima.

Ban je bio vrlo skroman čovek, retko radan, tih i povučen, vrlo produktivan. Uživao je veliki ugled, poverenje i poštovanje svih u elektroprivredi sa kojima je sarađivao.

Sigurno se može reći da je Ban bio jedan od velikana elektroprivrede i najzaslužniji za projektovanje i izgradnju sigurnih dalekovoda najviših napona, kičme elektroenergetskog sistema Srbije.

Među prvim dobitnicima priznanja Elektroprivrede Srbije, plakete ''Đorđe Stanojević'' s pravom se 1995 godine našao i Ban Jovanović.Elektroprivreda ga neće zaboraviti.Neka mu je slava i hvala za sve što joj je dao!

Napomena: Ovo je nacrt napisa za list ''EPS'' napisao Ing. Miroslav Jovanović, poslat je e-mailom Dejanu Jovanoviću 29.11.2004.


BOGOLJUB UROSEVIC – CRNI
S dužnim poštovanjem

Krajem aprila 1995 primio sam poruku od druga Vlade Močnika da bi trebalo da napišem nešto o pokojnom drugu Bogoljubu Uroševiću – Crnom, o tome kako ga se sećam i kako sam ga svojevremeno doživljavao. Sa zadovoljstvom sam prihvatio ovu obavezu, ali nisam u stanju da ta svoja sećanja sabijem u oko dva minuta čitanja, koliko je traženo. Stoga se izvinjavam.

Tokom svog rada u elektroprivredi ja nisam bio u prilici da neposredno i svakodnevno radim i komuniciram sa drugom Uroševićem. Međutim, u kratkim susretima, dogovorima i razgovorima, shvatio sam da imam posla sa izuzetnim rukovodiocem i čovekom. Iza njegove prividne arogancije i grubosti krio se, ustvari, dobar čovek, prava dobričina, koji je uvek znao šta hoće, a hteo je da učini i učinio je mnogo na korist elektroprivrede i Republike Srbije.

Poštovao je ljude od zanata, inicijativne i samostalne, koji osećaju imperative razvojnih trenutaka i situacija, a nije trpeo sitničare i komplikatore.. Naročito nije cenio ''pravednike'' koji su svoj nerad i nemoć krili iza ''objektivnih teškoća'' i striktnog ''poštovanja propisa''. On sam morao je da lomi teškoće da bi obezbeđivao razvoj elektroprivrede Srbije u uslovima krutih državnih planova, propisa i raširene birokratske prakse na svim nivoima odlučivanja, u organima Uprave i banaka, pa i nasuprot otporima koji su često perfidno pružani njenom razvoju. On je uvek polazio od toga da je ostvarivanje nespornih ciljeva razvoja najbitnije, i da radi toga treba koristiti sva sredstva koja privredni sistem u datom trenutku pruža, pa i kada neka od njih nisu striktno predviđena u šemama, planovima i propisima, kojima je bivao definisan naćin finansiranja razvoja elektroprivrede.

Čitav posao razvoja i izgradnje elektroprivrede organizovao je uz pomoć svojih glavnih saradnika, razbacanih po gradilištima elektrana, rudnika, prenosne i distributivne mreže, kao i u stručnoj službi u Beogradu. Veliki broj njih, nažalost, napustio je ovaj svet.

Glavna bitka za razvoj elektroprivrede Srbije vođena je šezdesetih a uspešno okončana sedamdesetih godina. U tom periodu su u elektroprivredi Srbije igrađeni tako značajni kapaciteti za proizvodnju i prenos električne energije i za proizvodnju lignita, da je ona, umesto da kupuje od drugih elektroprivreda oko 40 % potreba Srbije u struji, uz povremene redukcije širokih razmera, osposobljena da pokriva sve potrebe Republike i da plasira znaćajne količine energije u druge jugoslovenske republike i inostrane zemlje.

U tom periodu završena je izgradnja HE Kokin Brod, HE Bajina Bašta, HE Potpeć, HE Đerdap , TE Kostolac A, TE Obrenovac A, TE Kosovo A, rudarski kapaciteti u Kolubari, Kostolcu, Kosovu, a čitava teritorija Republike Srbije prekrivena je gustom mrežom dalekovoda 35, 110, 220 i 400 kV.Struja je stigla svuda.

Elektroprivreda Srbije treba da počne da piše svoju istoriju, a naročito istoriju pomenutog perioda, u kome je značajnu ulogu igrao drug Urošević. Tada uloženi napori i ostvareni rezultati i danas moraju zadiviti svojom veličinom svakoga u elektroprivredi. Pri tome, naravno, ne potcenjujem udeo vlada SFRJ I SR Srbije, koje su svojim aktima i odlukama stvorili uslove za ovaj razvoj. Ali bez kadrova u elektroprivredi, njihovih sposobnoti, entuzijazma, organizovanosti i odgovornosti ostvarenja bi bila sigurno manja a efekti skromniji.

Dok pišem ove redove nisam u položaju da raspolažem dokumentima kojima bih obezbedio verodostojnost svojih tvrdnji. Zato ću se ograničiti, na svoje doživljavanje druga Uroševića.

Prvi moj lični kontat sa drugom Crnim imao sam u Zvorniku i to preko telefona. U vreme požara kablova u termo – komandi u Kolubari, zbog čega je cela ova elektrana ispala iz pogona, procurelo je ulje iz kape rotora Kaplanove turbine agregata 3 u Zvoriku. Curenje je bilo dosta intenzivno i trebalo je zaustaviti agregat radi pronalaženja uzroka i otklanjanja kvara. Tražio sam od dispečera dozvolu za zaustavljanje. Drug Crni me pozvao telefonom i pitao: ''možeš li da izdržiš dok ne nađemo neko rešenje – inače ćemo morati mnogo da gasimo?'' Sračunao sam vreme dokle ćemo trošiti rezervu i obećao mu da ćemo dotad moći da radimo. Srećom je nađeno rešenje koje je omogućilo kraći rad sa ozbiljnim defektom. On mi nije dao nalog, naredio, zamolio me je, pa mi nije padalo na pamet da mu odbijem molbu da bih sebe sačuvao od odgovornosti za štetu koja je nastala i za uvećanje obima kvara, koje su imale za posledicu gubitak veće količine dragocenog uvoznog turbinskog ulja, do koga se teško dolazilo.

Izgradnja HE Bajina Bašta počela je 1959 godine, ali ozbiljni radovi nisu mogli početi jer na gradilištu nije bilo struje. Tada je čitava opština Bajina Bašta sa oko 40000 stanovnika, uključivo gradilište u formiranju, imala obezbeđeno svega 40 kW. Kroz program elektrifikacije Srbije izgrađen je dalekovod 35 kV Sevojno – Bajina Bašta – Perućac, koji je omogućio da gradilište dobije bez problema oko 1500 kW, a još toliko i cela opština. Sredstva za realizaciju ovoga programa samo su delimično bila obezbeđena Zakonom. Upravo vitalnošću druga Uroševića obezbeđena su dodatna sredstva od banaka, proizvožača opreme i izvođača radova. Program je mrežom dalekovoda i trafostaniva 35 kV pokrio čitavu teritoriju SR Srbije, koja je dobrim delom bila dotle bela površina na elektroprivrednoj karti.

Hidroelektrana Bajina Bašta izgrađena je i puštena u pogon o roku i uz minimalna prekoračenja planirane predračunske sume. Više faktora bilo je presudno za ovaj uspeh. Za izgradnju mreže 220 kV, razvodnog postrojenja u Zauglinama a potom i za izgradnju same hidroelektrane, obezbeđeni su krediti Svetske Banke. Uz podršku Vlade Srbije drug Crni se lično, u JUGEL-u i u pregovorima sa misijom Svetske banke, uporno zalagao i izborio da HE Bajina Bašta dobije ove kredite, koji su automatski za sobom povukli i neophodno kreditiranje iz domaćih izvora. Danas to može izgledati da je bilo lako da se ostvari, onda je to bilo skopčani s velikim tešoćama i naporima.

Drug Crni je najveću pažnju posvećivao završavanji investicionih radova o roku, smatrajući da svako zakašnjenje devalvira efekte izgradnje, energetske i ekonomske. Iz tih razloga uporno se zalagao za direktno premiranje izvođača radova, projektanata, isporučilaca opreme i investitora za blagovremeno završavanje pojedinih ključnih faza izgradnje. Formalistički posmatrano, to premiranje nije bilo u skladu sa slovom propisa koji su regulisali materiju ličnih dohodaka, sa razrađenim sistemom uravnilovke, naročito kod izvođečkih preduzeća i isporučilaca opreme. Uz blagonaklonost vlasti ovo nagrađivanje odigralo je krupnu pozitivnu ulogu ne samo na HE Bajina Bašta, nego i na Obrenovcu, Đerdapu, itd., što je dalo novu proizvodnju pre roka ili o roku, smanjilo kupovinu struje od drugih sistema i time omogućilo izvanredne energetske, ekonomske i finansiske efekte za elektroprivredu Srbije.

Bio je protivnik prakse da se o krupnim pitanjima organizacije, poslovanja i pogona odlučuje od strane nekompetentnih ljudi. Bio je veliki protivnik ekstenzivnog zapošljavanja u elektroprivredi i stvaranja viška zaposlenih, naročito administrativaca u upravama. Jednom prilikom, u vreme izgradnje Bajine Bašte pitao me o predviđenoj organizaciji, posebno o broju ljudi u smeni. Odgovorio sam mu da će u početku u smeni biti samo dva čoveka a da se elektranom, odnosno agregatima HE, uz minimalne investicije u dispečerskom centru i elektrani (u telemehaniku) može upravljati direktno iz centra (puštanje u pogon, zaustavljanje, regulacija aktivne i reaktivne snage).

Na to se nasmejao i rekao: ''Tako brate, mašine neće da gube vreme u nepotrebnom sastančenju''.

Uz njegovu podršku proradila je prva mikrotalasna UKT radio-veza ZEPS-a HE Bajina Bašta – Jagodnja – Beograd na početku glavnih radova na izgradnji HE. Terminal veze bio je na krovu zgrade ''Energoprojekta'' u Brankovoj, a 8 kanala te veze niskofrekventno je bilo povezano sa telefonskom centralom ZEPS-a. Ova veza je, po mojoj ličnoj proceni, omogućila komuniciranje gradilišta HE BB telefonima kao da se ono nalazi usred Beograda, sa firmama u zemlji i inostranstvu, i time skratila izgradnju za oko godinu dana. Smanjila se potreba za službenim putovanjima u zemlji i inostranstvu i, što danas izgleda nezamislivo, spasla rukovodioce na gradilištu jalovog sedenja uz dva induktorska telefona. Preko ovih induktorskih telefona veza sa Beogradom tražena je ujutru a često dobijana posle podne! Preko ove veze HE Bajina Bašta je još i danas uključena u sistem dispečerskog upravljanja EPS-a.

Ne sme se zaobići uloga druga Uroševića pri izboru varijante uključenja HE Đerdap  u mrežu Srbije i Jugoslavije. Veliki broj stručnjaka ZEPS-a i sa fakulteta zagovarao je da se celokupna snaga Đerdapa od preko 1000 MW prenese do Beograda pomoću 5 dalekovoda 220 kV, a odatle razvodi po Srbiji i Jugoslaviji. Manji broj stručnjaka, uz snažnu podršku Uroševića, predlagao je da se Đerdap poveže sa Bogradom i preko Bora sa Nišom dalekovodima 400 kV. Tako je stvoren embrion buduće mreže 400 kV Jugoslavije, koja se brzo izgradila obuhvatajući čitavu SFRJ.

Sama izgradnja prva dva dalekovoda (prema Beogradu i Boru) kao i trafo-stanice 400/220 kV u Beogradu i 400/110 kV u Boru nisu mogle biti finansirane iz kredita OIF-a i RIF-a, pa je pretila opasnost da se HE Đerdap završi a da ne može da plasira energiju. Potražena su i nađena rešenja, u stilu Uroševića, u zemlji i inostranstvu, pa je poduhvat realizovan kreditima inostranih isporučilaca opreme i konzorcijuma domaćih proizvođača opreme, izvođača radova i banaka, dakle ''nesistemski'' u ono vreme.

Mislim da je sa moje strane dosta. Drug Crni, ovaj skromni strateg elektroprivrede Srbije, podario joj je i najveću termoelektranu. Ali neka o tome pišu Obrenovčani.

Bila mi je čast i zadovoljstvo što sam pod vođstvom druga Uroševića bio jedan od graditelja elektroprivrede Srbije. Rado ću se sećati svih susreta, razgovora i kontakata sa njime.

2.08.1995 god, Tivat                                       Miroslav Jovanović, dipl. ing.



BORISAV – BORA JOVANOVIĆ
Rođen 1914 god. u Kamenici kraj Niša, umro1994. god. u Beogradu.

Pre dolaska na gradilište HE Zvornik bio je jedan od pomoćnika Saveznog ministra za laku industriju, a potom direktor Nišavskog električnog preduzeća. Na HE Zvornik bio investitor, odnosno direktor Preduzeća u izgradnji hidroelektrana na Drini – HE Zvornik. Posle toga bio direktor sektora za investicije u Obračunskom centru elektroprivrede Srbije u Beogradu a zatim direktor Preduzeća u osnivanju hidroelektrane Bajina Bašta. Posle Bajine Bašte prešao u HE Đerdap  na dužnost gl. inženjera za pripremu hidromehaničke opreme. Na kraju karijere bio duže vremena direktor službe za investicije u ZEPS-u, odnosno ZEP-u.

Osnovno obeležje njegovog rada na izgradnji hidroelektrana bila je jeftina izgradnja uz održavanje propisanih rokova ulaska u pogon pojedinih agregata. Zbog uporne borbe za štedljiv odnos prema trošenju društvenih sredstava imao je nadimak, možda uvredljiv ali precizan: Bora '' Dinar ''.Ti stavovi nisu bili izraz neke želje za isticanjem već imperativ uslovnih refleksa usadjenih strogim domaćim vaspitanjem.

Uštede u milijardama postižu se samo ako se u troškovima izgradnje štedi svaki dinar. Tom načelu ostao je veran čitavog svog radnog veka i uspešno ga usadjivao u svoje saradnike, pripadnike t.zv. '' Borine škole ''. Ali nikada nije dopustio da razvoj radova trpi zbog isterivanja maksimalnih ušteda. U vreme krutih propisa o ličnim dohocima, koji su vodili ka '' uravnilovci'', izjednačavanju vrednosti produktivnog i neproduktivnog rada, rada u teškim fizičkim uslovima i kancelariskog rada, Bora je bio prvi protagonista posebnog premiranja iz sredstava investitora učesnika u izgradnji za održavanje i skraćivanje rokova. Rezultati ovakvog premiranja bili su kolosalni na izgradnji HE Bajina Bašta i HE Đerdap 1, a kasnije se premiranje proširilo na termoelektrane i rudnike, kao i na najznačajnije prenosne kapacitete u izgradnji.

Studije na Tehničkom fakultetu u Beogradu završio je pred Drugi svetski rat. Neko vreme bio je interniran u Borski rudnik, gde je radio na najgrubljim fizičkim poslovima. Bio je u NOB-u i učestvovao u završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije i proterivanje okupatora i kvislinških jedinica iz zemlje.

Po povratku s fronta zaposlio se kao direktor u Nišavskom električnom preduzeću, koje je snabdevalo grad Niš i okolinu strujom iz hidroelektrana '' Sićevo '' i '' Sveta Petka '' i iz termoelektrane u gradu Nišu. To je bilo vreme kada nije postojao elektroenrgetski sistem u Srbiji, već je postojao veliki broj medjusobno izolovanih područja, koja su se snabdevala iz pretežno malih elektrana: hidro, TE na ugalj, diesel i saugas elektrana, a lokalno iz malih generatora pokretanih lokomobilama. Sam prapočetak elektrifikacije po broju i prostornom rasporedu potrošača, odnosno po stepenu elektrifikacije Republike. Ipak, tako rascepkanim sistemom snabdevanja strujom upravljalo se iz republičkih ministarstava, centralistički. Ministarstvu su svakodnevno dostavljani izveštaji o proizvodnji i potrošnji električne energije, potrebama u materijalima za tekuće i investiciono održavanje i o eventualno potrebnim finansiskim sredstvima za tekuće poslovanje i plate osoblja. Kao državna tajna ovi izveštaji su slati šifrovano. Tako je stvorena masovna cirkulacija papira prema Beogradu i obratno, a problemi su se mogli rešavati sve teže i teže.

Pokojni Bora pričao nam je o tome i naveo jedan događa koji više liči na anegdotu, ali se stvarno dogodio: Jednoga dana zatraženo je od elektroprivrednih preduzeća da hitno dostave ministarstvu, i to naravno šifrovano, detaljne spiskove svih raspoloživih i potrebnih rezervnih delova i materijala za godinu dana, bez obzira na to što se dobar deo tih materijala mogao nabaviti u lokalnoj trgovačkoj mreži, a delovi mogli nabaviti, ili pak izraditi u sopstvenoj režiji. Bora se kao direktor paralizovao obimom, besmislenošću zahteva i kratkim rokom za dostavu izveštaja. Pozvao je svoga šefa plana i upoznao ga sa ozbiljnošću situacije. Ovaj ga je mirno saslušao i rekao mu: Druže Boro, ne berite gajle, vaše neka bude da napišete samo prvu i poslednju stranicu izveštaja, a ostalo je moja briga!

Tako su i uradili. Izveštaj je imao četrdesetak stranica, šifrovan je i poslat u Beograd. Posle kratkog vremena, povodom tih izveštaja, održan je sastanak direktora u ministarstvu. Nadležni rukovodioc kritikovao je velika zakašnjenja sa kojima su izveštaji primljeni, nepotpunosti izveštaja, ali je istovremeno pohvalio izveštaj Nišavskog električnog preduzeća kao sveobuhvatan, dobar i blagovremen.

Drug Bora je bio preneražen, umesto očekivanog prekora- pohvale ! Uzeo je reč i kazao da je besmisleno insistiranje na ovakvim izveštajima koji se kamionima dovoze u ministarstvo, a niko ne može ni da ih pročita, a kamo li da ih upotrebi. Kazao je da pohvaljeni izveštaj iz Niša niko nije ni pročitao, jer taj izveštaj od četrdesetak stranica sadrži prvu i zadnju stranicu, koje se odnose na predmet izveštaja, a ostatak pretstavlja prekucani sadržaj lista ''Politika'' od nekog datuma. To je u to vreme bilo hrabro (da se neko javno podsmeva državnoj administraciji), ali je ipak dovelo do svodjenja prepiske izmedju ministarstva i elektroprivrednih preduzeća na manju meru, a kasnije i do niza promena u njihovom poslovanju.

Ljudsku hrabrost pokazao je dok je još bio u Ministarstvu lake industrije. U vreme napada IB-a na KPJ usprotivio se odluci da se da otkaz supruzi nekog službenika koji je kao IB-ovac bio uhapšen, s obrazloženjem da bi bilo surovo da se čitava porodica ostavi bez sredstava za život zbog krivice jednog njenog člana. Iako Bora nije bio IB-ovac u to vreme rizikovao je mnogo da bude osumnjičen kao takav u očima ''pravovernih '' komunista, medju kojima je povodom ovog slučaja bilo govorkanja na njegov račun.

Svoju humanost pokazao je i kada je prešao sa porodicom u Mali Zvornik. Svoj stan u Beogradu u ulici Pavla Papa ustupio je privremeno svome kumu na korišćenje, pod uslovom da se iseli kada se Bora bude vratio u Beograd. Kada se Bora sa porodicom vratio u Beograd kum se nije imao kud da iseli a Bora, sa suprugom i dvoje dece, uz pomoć Bogoljuba Uroševića, useljava se u garsonjericu u Zmaj Jovinoj ulici, u kojoj je stanovao duže vreme. Jednostavno nije imao srca da čoveka izbaci iz stana.

Samo prihvatanje vodjenja izgradnje HE Zvornik bilo je čin hrabrosti i odgovornosti. Izgradnja se tada odvijala u uslovima velikih teškoća u pribavljanju potrebnih dinarskih i deviznih sredstava u uslovima izolacije od zemalja istočnog bloka i još uvek sumnjičavog odnosa zapadnih zemalja prema našoj zemlji, a uz oskudnu i zastarelu mehanizaciju. Radna snaga je bila bez dovoljno znanja i iskustva za izgradnju složenih hidrotehničkih objekata.

Godine 1952, na samom početku moga prvog posla, drug Bora se trudio da mi dočara sve teškoće sa kojima se gradjenje elektrane susretalo. Posebno je bilo problema u rukovodjenju tadašnjim Hidrogradjevinskim preduzećem'' Drina '' , izvodjačem glavnih gradjevinskih radova. Na čelu preduzeća bio je drug Sima Milošević, prvoborac i kandidat za člana CK SKS. Pošten čovek, odan poslu i lično vredan, ali nesposoban da vodi poslove kakvi su se nametali na ovako složenom gredjevinskom objektu. On nije mogao uživati ugled medju brojnim inženjerima, tehničarima, poslovodjama i ekonomistima, kojima je kao duhovni vodja i organizator nedostajao dobar stručnjak, organizator i motorna snaga čitavog radnog kolektiva. Ostvarivani su slabi proizvodni učinci, plan izgradnje nije ispunjavan, fazni rokovi izgradnje nisu ostvarivani, arčio se materijal, pre svega drvena građa, itd. Kratko rečeno – kuća bez domaćina.

Drug Bora se, uvidevši gde je glavni problem, opredelio za odlučan korak. Bez dovodjenja na mesto direktora ''Drine'' iskusnog građevinskog stručnjaka i dobrog organizatora gradilišta nisu se mogli obezbediti uslovi za ubrzanje izgradnje. On se opredelio za to da se Sima Milošević zameni sa inženjerom Vladimirom Tufegdžićem, poznatim graditeljem brane i HE Matka u Makedoniji, i sa tim predlogom obratio se nadležnim organima u Srbiji.

U palati ''Albanija'' u Beogradu održan je sastanak kod druga Voje Lekovića, kome sam po Borinom nalogu i ja prisustvovao. Bora je izneo sumornu analizu prilika na gradilištu i predložio rešenje. Sastanak je završen posle dramatične rasprave.

Odmah su se osetile značajne promene u efikasnosti građenja. Utvrdjivani su planovi i rokovi koji su počeli da se izvršavaju, gradilište je dobilo uređen izgled. Drug Vlada Tufegdžić pokazao se kao pravo kadrovsko rešenje. Sreća je što se republičko rukovodstvo Srbije opredelilo za predloge druga Bore, a ne za tolerisanja status quo. Zamena direktora '' Drine '' nije shvaćena kao atak na ugled viđenog političkog radnika, već kao viši državni interes. Predlaganje sličnih promena u to vreme (1952. god.) moglo je biti rizično po predlagaća. Toga je drug Bora bio svestan. Ali interes izgradnje bio je za njega važniji od ličnog rizika.

U vreme rada na HE Zvornik drug Bora je bio ozbiljno bolestan od reumatizma. Radno vreme za njega je trajalo u proseku 12 – 16 časova, a dežurao je satima i nedeljom i praznicima. U radnom stanju održavao se žestokim dozama analgetika, što mu je umanjivalo bolove ali upropaštavalo stomak i jetru. Do izgradnje gradilišnog naselja u Malom Zvorniku stanovao je sa porodicom u jednoj rabatnoj kući u Zvorniku, u kojoj su mu miševi šetali po krevetu i koja se u hladne dane teško zagrevala.

Inače je čitavog radnog veka, a i kasnije, patio od reumatizma, čira u stomaku i najposle od srca. Tempo rada koji je sam sebi nametao i odgovornosti koje je na sebe preuzimao samo su otežavali njegovu zdravstvenu situaciju.

Spadao je u rukovodioce čiji se posao nije svodio isključivo na raspodelu zadataka svojim saradnicima. Za sebe je ostavljao poslove ne samo na kreiranju poslovne i druge politike, nego je trajno pokrivao svakodnevne aktivnosti na promovisanju tih politika i njihovoj realizaciji. U poslove koje je lično preuzimao na sebe spadali su n. pr. ugovaranje godišnjih planova izvođenja građevinskih radova i utvrđivanje ključnih faza od značaja za blagovremenu realizaciju ukupnih višegodišnjih planova izgradnje. Osim toga još i:

- organizacija i rad nadzornih organa za građevinske radove uz obezbeđenje direktivnog nadzora projektanata;
-uređivanje odnosa sa Vladom Republike Srbije i obezbeđenje niza saglasnosti i dozvola državnih organa;
-uređivanje odnosa sa nadležnim opštinama i organima vlasti susedne republike;
-aktivna uloga u zaključivanju svih značajnih ugovora o isporukama i montaži ključne opreme sa domaćim i stranim isporučiocima i monterima;
-odlučujuće angažovanje prilikom rešavanja spornih odnosa i pitanja sa ostalim učesnicima u izgradnji;
-neposredno dežurstvo u smenama u kojima su se obavljale kritične faze gradjevinskih ili kombinovanih građevinsko-montažnih radova, bez obzira na vremenske uslove i trenutno zdravstveno stanje
-aktivno i odlučujuće angažovanje prilikom utvrđivanja politike i realizacije izgradnje objekata i sistema za transport cementa, betonskog gvožđa i građe, kao i za transport gabaritne i vangabaritne opreme i materijala;
-utvrđivanje politike i donočenje odluka o izgradnji objekata društvenog standarda, kao što su: privremeno radnićko naselje, stalno stambeno naselje za zaposlene u elektrani,dom zdravlja, gradilišna ambulanta, proširenje osnovne škole, prodavnice, i sl.
-izrada organizacione šeme investitora, sistematizacije poslova i pravilnika o ličnim dohocima; izrada pravilnika o premiranju učesnika u izgradnji za ispunjavanje rokova ostvarenja ključnih faza izgradnje, itd., itd.

Posebno bih istakao brižljiv odnos duga Bore prema organima vlasti i političkim krugovima opština na Drini na Srbijanskoj i na Bosanskoj strani kao i iskrenu saradnju sa njima, što je utiralo put uspešnom savlađivanju teškoća koje ovakve izgradnje neminovno nose sa sobom za priobalno stanovništvo.

Drug Bora uživao je veliki ugled i poštovanje u elektroprivrednim organizacijama drugih republika. Ništa manji ugled i poštovanje uživao je u privrednim organizacijama u Srbiji i drugim republikama, koje je angažovao na projektovanju, izgradnji, isporukama i montaži opreme za investicione objekte čijom izgradnjom je rukovodio. Svesno se borio za maksimalno angažovanje domaćih operativa, isporučilaca opreme i konsultanata, ali ne po svaku cenu. Bio je tvrd pregovarač, precizan u formulacijama međusobnih obaveza. Nije mi poznato da su organizacije kojima je bio na čelu izgubile neki spor po ugovorima u čijem sastavljanju je on lično učestvovao. Medjutim, kada se ugovoreni posao uspešno završavao, imao je razumevanja za teškoće partnera, na čiju pojavu i njihove posledice ovi nisu mogl da utiču, pa je priznavao objektivno nastale dodatne troškove, ali ne bez kriterijuma, mera i granica.

Uživao je veliki ugled kod organa Međunarodne banke za obnovu i razvoj, sa čije strane nije doživeo primedbe ili kritiku izveštaja o napredovanju radova (za HE Bajina Bašta), ili pak inspektora IBRD-a, koji su bar jednom godišnje obilazili gradilišta u čijem finansiranju je ova banka učestvovala. Naprotiv, doživljavao je isključivo pohvale, za razliku od nekih drugih investitora u zemlji.

Odgovornost prema poslovima koji su mu poveravani, požrtvovanje do samozaborava i lično, nikad i ničim okaljano poštenje, učinili su od druga Bore obrazac i primer za ugled mlađim generacijama (ali i njegovim savremenicima) kakav treba da bude investitor u elektroprivredi, ali ne samo u njoj. Poneku borbu u izgradnji mogao je i da izgubi, ali rat ne.

Iako je po odlukama o osnivanju preduzeća u kojima je radio pripadao institucijama države, on se uvek osećao odgovornim pre svega elektroprivredi. Nastojao je da niskom cenom izgradnje '' njegovih '' objekata i održavanjem planiranih rokova njihovog puštanja u pogon zadovolji interese elektroprivrede, u čemu je uspevao i uspeo.

Nije mu smetalo da radi (u HE Đerdap i ZEPS-u) na poslovima koji su bili ispod njegovog dotadašnjeg nivoa, pa i pod rukovodstvom ljudi kojima je on ranije bio rukovodioc. Ali on je dizao ugled radnim mestima na kojima je radio a ne radna mesta i funkcije njemu.

Za porodični život ostajalo mu je malo vremena.Ipak, oni koji su sa njime sarađivali, mogli su da osete kroz njegove priče veliku ljubav koju je gajio prema sinu i ćerki, kao i žaljenje što su zbog njegove angažovanosti često bili razdvojeni. Zvao ih je Mićko i Bontra (Boska). Naravno da je i supruga takođe morala trpeti zbog dugotrajnih rastanaka.

U vezi s time bilo je i priča. Jednom prilikom Bora je bio službeno u Italiji i tamo kupio bundu za svoju suprugu. Njoj nije ništa rekao da bi iznenađenje bilo veće. Kada je podigao bundu sa carine dovezao se kući svojim '' fićom '' i u njemu ostavio bundu dok ne obraduje suprugu. Kada se vratio do kola ona su bila obijena a bunda nestala. Nezvanična verzija tog događaja bila je drukčija. Kao Bora izmislio fazon da obraduje ženu skupocenom bundom. Jednim udarcem da ubije dve muve: ženi napravi radost a za kupovinu bunde nije dao ni dinara!

Druga priča je tačna. Bio Zorin rodjendan i Bora doneo kući poklon, duguljast, težak i zamotan u mnogo pak-papira. Srećna Zora požurila da raspakuje paket i posle dužeg odmotavanja utvrdi da se radi o novoj sekiri. Bora se umudrio i kaže: znaš Zoro, gledao sam te onomad u podrum kako se mučiš sa onu staru tupu sikiru pa sam rešio da te spasem muka!

Kao rasni Nišlija Bora se u Zvorniku ponekad spotakne o neki padež. Valter Lenhart, koga smo svi zvali Miša, bio je sudetski Nemac po ocu a Čeh po majci. Kao ratni zarobljenik ostao je u Jugoslaviji. Na HE Zvornik on je bio glavni projektant elektromašinskih postrojenja. Naučio je perfektno književni srpski i samo ga je tvrdi nemački akcenat odavao da je Švaba. Uživao je da ispravlja Borine gramatičke frljoke. Jednom ga je Miša ispravio a Bora mu '' ljutito '' odbrusi: mater ti švapsku, ti će me učiš srpski!

Saradnike je cenio isključivo po njihovom odnosu prema poslu. Odlučno je otstranjivao kukavice, pijance i ljude slabog morala. Nikome nije delio komplimente. Najviše što se moglo očekivati je da ti u prisnom razgovoru nadene neko niško ime: ''Perčo '' ili ''Mirčo ''.

Početkom 1953 godine prelazilo se u investicijama sa budžetskog na finansiranje iz Opšteg investicionog fonda (OIF-a) na osnovu t.tv. '' naslovnih spiskova '', odnosno predračuna troškova izgradnje iskazanih preko glavnih pozicija građevinskih radova, domaće i uvozne opreme i montaže i troškova investitora. Za izradu i prezentaciju'' naslovnog spiska'' za HE Zvornik dobili smo jako kratak rok.

Prilikom prekucavanja tabela daktilografkinja je, na prelomu jedne strane, slučajno ispustila da otkuca stavku ''ulje za regulaciju turbina i podmazivanje ležišta''. Rekapitulacija troškova sadržavala je vrednost ove stavke, što se lako moglo proveriti.

Drug Bora me poveo sa sobom na sastanak komisije koja je odobravala ove spiskove, a koja je zasedala u zgradi Poštanske štedionice na Bulevaru revolucije. Komisiju su sačinjavali razni eksperti i pretstavnici savezne administracuje.

Kada je došao na red Zvornik drug Bora je izneo glavne pokazatelje spiska i pri tome upozorio skup na daktilografsku grešku, ali i na tačnost rekapitulacije. Posle njega uzeo je reč izvestilac, poč. ing. Dragi Obradović, i rekao da je dokumenat HE Zvornik dobar i prihvatljiv, osim reklamacije oko turbinskog ulja, koju je izneo drug Bora. Izvestioc je izneo mišljenje da bi HE Zvornik trebalo da uđe u pogon a zatim od prihoda od prodaje struje da kupi turbinsko ulje.

Drug Bora je saslušao izlaganje izvestioca a zatim lagano ustao, skinuo naočare, spakovao hartije i okrenuo se da pođe. Mene je zgazio nogom i rekao mi da ostanem. Pretsedavajući je zapitao Boru kuda će?

Bora je kratko odgovorio: ''Ja sa tehničkim idiotima ne umem i nemam šta da razgovaram'', i izašao.

                                                               ..........................................

Pišući ove redove trudio sam se da za one koji ga nisu poznavali opišem jednu od najviđenijih ličnostin iz slavnog perioda izgradnje elektroprivrede Srbije. Vremena su se promenila ali ja se nadam da će novo vreme iznedriti nove junake, koji će biti u stanju da postižu slične rezultate kao pok. drug Bora, ali uz bolju ukupnu produktivnost i sa manje ličnih lišavanja i žrtava.

13.02.2004,Beograd                         Miroslav Jovanović, dipl. ing.

POST SCRIPTUM UZ NAPIS0 BORISAVU – BORI JOVANOVIĆU

Listajući po zaostavštini danas sam naišao na pismo koje mi je pokojni drug Bora poslao iz bolnice u Nišu dana 7. februara 1975 godine. U nju je bio primljen pošto je doživeo drugi infarkt myocarda dok je bio na službenom putu u Nišu. Inače je prethodnih dana imao stalne bolove u grudnom košu, zbog kojih noću skoro uopšte nije mogao da spava, ali je te svoje nevolje stoički podnosio i nije njima opterećivao svoje saradnike. Njegovo stanje znali su samo njegovi najbliži prijatelji i rodbina. U toj svojoj situaciji on iz bolnice ne brine o sebi, već o drugima i pre svega o poslu koji je požrtvovano radio celog svog radnog veke.

Tako on piše: "Ja svoje pravo stanje još uvek ne znam. Ne kažu mi šta je meni. Međutim, danas dežurni lekar, posle proučavanja moga bolesničkog dosijea reče da mi je sada dobro, da se brzo smirio tok bolesti – s obzirom da je ovo bio 'drugi udar' – i da je prvi po posledicama bio ozbiljniji od ovoga. Ja sam dosad toliko napada imao da nije ni čudo ako je među njima bilo i "udara". Ja ne znam kada je to bilo.

Da sam bio manje sulud u životu verovatno ne bi do ovoga došlo, ali sada je uzaludno o tome lupati glavu. Iskreno mi je žao što vidim da si preopterećen i u radu neumeren, pa da se i tebi ovo može dogoditi. Trebalo bi što pre da menjaš način življenja, ako ni zbog čega drugog, a ono što si svojoj deci i porodici još uvek neophodan. Osećam obavezu da ti na ovo ukažem, a ti mi za ovo ne zameri"...

.... "U ovoj ozbiljnoj energetskoj situaciji ja, umesto da vam pomažem, osećam da postajem problem, ali što da činim? Okolnosti su jače od mojih htenja. Hteo bih da sam koristan, ali čini mi se da više od mene nema fajde. Žao mi je što nisam poklonjeno mi poverenje prvi put u životu opravdao, pa se nadam da ćete mi vi svi, a posebno drug Raka, za ovo pružiti razumevanje, na čemu ću biti zahvalan. Ne bih želeo da moja nevolja bude i vaša, pa ćemo se dogovoriti šta nam valja dalje činiti"...

"Dosta sam te ugnjavio, ali mi ne zameri. Primi srdačan pozdrav, sve svoje pozdravi uz prijateljsko sećanje,

Bora
PS. Pozdravi druga Raku i ostale drugare iz ZEP-a. B."

Šta još posle ovoga reći o ovom divnom čoveku i požrtvovanom elektroprivredniku?

2. novembra 2004 godine.U Beogradu


IN MEMORIAM Bori Jovanovicu
UMRO JE VELIKI GRADITELJ ELEKTROPRIVREDE SRBIJE BORISAV – BORA JOVANOVIĆ

Da li smo u svojim srcima spustili zastave na pola koplja?

Imao sam privilegiju, čast i zadovoljstvo da drugu Bori Jovanoviću budem jedan od osnovnih saradnika tokom izgradnje hidroelektrana Zvornik, Bajina Bašta i Đerdap , kao i niza objekata koji su se gradili u elektroprivredi Srbije tokom osamdesetih godina dvadesetog veka. Čvrstina naše saradnje i odnosa počivala je na identičnim radnim i moralnim stavovima i na privrženosti elektroprivredi Srbije kao zalogu razvoja prosperiteta zemlje i ljudi.

Možda treba da napomenem da su elektrane Zvornik, Bajina Bašta i Đerdap  završavane o roku i uz minimalna, po svim svetskim merilima prihvatljiva prekoračenja predračunskih suma, što je u našim uslovima bila i ostala retkost. Veliki deo zasluge za to, van svake sumnje, pripada Bori Jovanoviću. Poznat je bio u našim redovima, a nadimak ''dinar'' pripao je jedino njemu od svih poštovanih i čestitih investitora iz tog perioda.

Šta je to njega karakterisalo kao investitora i u izvesnoj meri izdvajalo od drugih?

Završiti objekat o roku za njega je bio zakon, a ne društveni zahtev koji treba, a baš i ne mora da se ispuni. Nije štedeo ni snagu ni energiju da stvori uslove za to.

Objekat mora da se gradi domaćinski sa što manje para, bez nepotrebnih izdataka. Niko nema prava da ''arči državne pare, a sa svojim parama može da čini šta hoće'' – bila je česta Borina izreka.

Izgradnja elektrana može da postigne maksimalne efekte za privredu zemlje samo ako u njoj učestvuju u najvećoj mogućoj meri domaća privreda, industrija, građevinarstvo i usluge i naporedo se razvijaju. Ali to treba da se obavlja uz uslove koji su konkurentni inostranim.

U fazi izgradnje svi izvođači i isporučioci su ''protivnici'' interesa investitora (skloni su poskupljenjima i produžavanjima rokova), pa je borba za striktnu realizaciju ugovornih obaveza glavno oružje investitora. Otuda su Borini ugovori tvrdi i činjenica je da nije izgubio nijedan spor po zaključenim ugovorima. Ali on je umeo i da ceni okolnosti koje su dovodile do neurednog izvršavanja ugovora i da ih prizna kada se ugovori uspešno izvrše, naravno ako su one bile izvan mogućnosti uticaja partnera. Među poslovnim ''protivnicima'' imao je najveći broj poštovalaca i prijatelja.

Zemlja je u to vreme bila pritisnuta paralizujućim delovanjima uravnilovki ličnih dohodaka, naročito u preduzećima u kojima su uprave bile u velikim gradovima i u Beogradu. Sve teškoće u organizaciji rada u njima, u nabavci domaćeg ili uvoznog materijala, u izradi domaće opreme, sabirale su se do gradilišta i komplikovale izvođenje završnih radova. Ljudi na gradilištima nisu bili stimulisani za produktivniji rad.

Paradoksalno zvuči, ali je Bora ''dinar'' prvi tražio i našao načina, legalnog, polulegalnog i ne sasvim legalnog, da direktno premira radnike izvođača radova i isporučilaca opreme za skraćenje i izvršenje rokova ključnih faza radova.

Uspesi su bili kolosalni kao i efekti za elektroprivredu i društvo kao celinu, a na gradilištima se izgaralo na poslu pri čemu su ljudi bili zadovoljni.

Osim kada je nailazio na nepremostive teškoće zbog nedostatka para ili zbog nesporazuma sa lokalnim faktorima, koje nije mogao sam da reši, Bora nije tražio pomoć vlasti niti se iza njih sakrivao. Baš zato je uvek i imao podršku u Republici i elektroprivredi. Smatrao se lično najodgovornijim za eventualne neuspehe, dok je zasluge za uspehe uvek delio sa svojim saradnicima.

Nije voleo da nasrće na ljude, voleo je dobre radnike, bez obzira na to da li su inženjeri, šoferi, tesari, armirači ili kuriri. Međutim, nije trpeo kvarne ljude i neradnike i to im je jasno stavljao do znanja. Kada bi neko zbog nesposobnosti ili straha od odgovornosti postao kočnica za uspešno odvijanje radova, nije prezao od toga da se maksimalno založi da ga ukloni, pa i po cenu vlastitog rizika.

Svodio je na minimum broj zaposlenih u investitorskim timovima, nije nagomilavao ljude koje bi po završetku izgradnje morao da otpusti, ili pak da im izmišlja poslove. U najvećoj mogućoj meri oslanjao se na projektantsku organizaciju i na vodeće projektante, kojima je ukazivao puno poverenje i podršku.

Lično je bdio nad troškovima investitora i davao primer štedljivom ponašanju. Spadao je u onaj tip rukovodilaca koji nisu samo raspoređivali poslove drugima, već je i sam preuzimao značajne poslove; u kritičnim situacijama bio je tamo gde se rešavala bitka. Saradnicima u koje je imao poverenje nije se mešao u posao i puštao im je punu slobodu rada i stvaranja. Bili smo potpuno uigrani tim i ja sam u svakom poslu i u svakom trenutku tačno znao šta bi Bora učinio u datoj situaciji, iako smo često bili udaljeni mnogo kilometara. Nije mi se mešao u kreativni deo posla kod izrade tendera, definisanja opreme, kreiranja osnovnih projektnih rešenja, izbora isporučilaca...To sam posebno cenio kod njega.

Možda o njegovoj vrednosti kao investitora najrečitije govori odnos nadzornog organa Međunarodne banke za obnovu i razvoj gospodina BLOOR-a prema gradilištu HE Bajina Bašta. Posle dve posete gradilištu on je odbijao da ga obilazi, jer je bio prezadovoljan brzinom napredovanja i kvalitetom radova, odnosno rezultatima vođenja poslova na gradilištu. Lično je u više navrata projektantima i bankarima govorio o profesionalno visokom nivou vođenja poslova na B. Bašti od strane duga Bore i o uspešnom držanju rokova. Gospodin BLOOR je inače bio jedan od najvećih američkih građevinskih eksperata – više godina bio je i pretsednik udruženja američkih građevinskih inženjera.

Sve ovo što sam rekao bilo je izraz jedne izuzetne ličnosti, izgrađene od najboljeg materijala. Osnovno kod njega bila je visoka moralnost, odnegovana u uglednoj porodici. Čini mi se da Spengler u ''Propasti Zapada'' najbolje definiše suštinu ove moralnosti: ''Ovo nastrojenje (rasno osećanje viteštva, moralnost koja počiva na nesvesnom osećanju takta jednog visoko disciplinovanog života) ne pita za zapovesti ili za razloge. Ono je u krvi – to baš i znači takt – i ne boji se ni kazne ni odmazde, nego se boji preziranja, a osobito samopreziranja.'' To je moralnost viteza a ne kaluđera. Na položajima na kojima je bio i vršeći poslove kojima se posvetio mogao je biti osioni autokrata, a nije bio, mogao je izboriti blistavu karijeru, a on je ostao veran poslovima koje je znao i voleo, bez obzira na pozicije u hijerarhiji. Disciplinovano je slušao šefove koji su mu do juče bili potčinjeni. Nije mu padalo na pamet da stiče materijalnu korist baveći se nepoštenim poslovima, a raspolagao je desetinama miliona dolara.

Bio je vredan i radan do samouništavanja, iako je bio tokom većeg dela radnog veka bolestan. Nije dao da ga bolest ometa u poslu, u kome je bio uporan, istrajan i čvrst borac.

Nije mazio sebe a ni svoje saradnike. Od svakog je zahtevao maksimum. Sam je davao primer.

U poslu je bio precizan i pedantan. Ni sebi ni drugima nije dopuštao dvosmislenost. Neki su ga proglasili sitničarem. On to u suštini nikada nije ni bio. Ali nije dopuštao da se kroz nepreciznosti ili dvosmislenosti u poslovnim aktima i odnosima stvaraju pretpostavke za nepotrebne nesuglasice i sporove, koji bi mogli dovesti do povrede interesa bilo investitora i države, bilo poslovnog partnera. Sve je moralo biti unapred precizno definisano. Naročito nije dopuštao sitne podvale kvarnih ljudi i partnera.

Živeo je preskromno, osim posla i porodice nije imao neka druga zadovoljstva. Svaki ušteđeni dinar bio je namenjen porodici, supruzi i deci. Nije imao onoga što neki nazivaju ličnim životom. Za to nije imao ni vremena a ni para.

Drugima je činio kolikogod je mogao. Konforni stan u Beogradu, prilikom odlaska na gradilište HE Zvornik, ustupio je na korišćenje svom školskom drugu, s tim da ga ovaj oslobodi kada Bora bude završio Zvornik. Drug ga je obmanuo pa je Bora duže vremena sa suprugom, sinom i ćerkom stanovao u garsonjeri od sobe i kuhinje.

Uz veliki lični rizik protestvovao je što je porodica jednog uhapšenog činovnika Ministarstva lake industrije FNRJ, a Bora je bio pomoćnik ministra tog ministarstva, ostavljena bez ikakvih mogućnosti i sredstava za život porodice. U dosijeima personalnih moćnika to mu je zamereno i dugo pamćeno.

U društvu je bio nenametljiv. Uživao je nepodeljeno poštovanje svih saradnika na izgradnjama hidroelektrana, svojih drugova elektroprivrednika.

Umro je tiho i skromno, ne uživajući makar malo tretmana i pomoći koje je svojim radom i rezultatima zaslužio. Otkazalo mu je srce koje je teško oštećeno velikim fizičkim naporima i stresovima tokom njegovog časnog i samopregornog rada na dobro zemlje i elektroprivrede Srbije.

Ljudi kakav je bio drug Bora potrebni su danas ne samo elektroprivredi već celom društvu, bez obzira na politički i ekonomski sistem.

Znam da je ovo što sam napisao nedovoljno i zakasnelo javno priznanje drugu Bori, uz sve odlikovanja i zahvalnice koje je časno zaslužio.Neka mu je večna slava i hvala i neka mladi u elektroprivredi nastoje da im njegov primer bude model za njihov rad i ponašanje.

18.08.1994, Tivat                                  Miroslav Jovanović, dipl. ing.



JOVAN JANKOVIĆ – Skoca za studiju

Obećao sam da ću umesto nekrologa za list EPS napisati svoje viđenje aktivnosti i ponašanja druga Jovana Jankovića kao rukovodioca elektroprivrede i progresivnog čoveka.Nisam hteo da to bude manje – više uobičajen nekrolog nabijen emocijama. To su bolje od mene učinili drugi.

Ali nisam bio svestan da će drukčiji prilaz prikazu njegovih dela i kvaliteta zahtevati šire i i dublje poniranje u prilike u kojima je on bio glavni kreator razvoja i izgradnje elektroprivrede Srbije i njenog demokratskog i samoupravnog, ali i efikasnog unutrašnjeg života i primernog poslovnog ponašanja.

Kao što je to negde lepo rečeno: ''Pred jednim tako velikim ciljem osećam da mi se vid muti a um posrće''.(Alexis de Toqueville). Ali sam imao i značajno olakšanje.O njemu govori, i to vrlo rečito, njegovo delo. Bio je nerazdvojni deo, duhom i telom,generacije koja je htela da stvori u Jugoslaviji društveni i privredni sistem, koji bi bio i humaniji i demokratskiji od svih dotada poznatih, a koji po tehničko – tehnološkoj i ekonomskoj efikasnosti ne bi za njima zaostajao. Ubedjeni komunisti u duši, ali ne i partiski i politički profesonalci, oni su tražili i nalazili rešenja u granicama mogućeg, ostajući čvrsto u matici društvenih kretanja i promena na liniji osnovnih postulata demokratskog socijalizma, ali se nisu povodili za ekskluzivnom modom, niti su verovali da se društvo može stvarati '' iz glave'' negirajući svu raniju društvenu praksu, zakonitosti i institucije. Naročito im je bilo neprihvatljivo da politika silovanjem može da promeni neumitne zakone ekonomije i da se mogu izbeći negativne posledice toga nasilja.

Ali se njihova delatnost nije odvijala u vakuumu, već kao deo lavine udruženih - ali često i suprotstavljenih interesa republika, pokrajina, društveno-političkih zajednica, privrednih grana, društvenih slojeva i grupa. U uslovima stalno promenljivih odnosa snaga faktora koji su odlučivali u društvu, nisu se mogli ostvarivati maksimalni ciljevi, već realno mogući.Valjalo je obezbediti da socijalni motivi, demokratske institucije i ekonomska efikasnost jedni druge ne uguše već da, u najmanju ruku, uspešno i razumno koegzistiraju u procesu razvoja i funkcionisanja društva, institucija i privrednog sistema, što je naročito bilo važno za veliki sistem kakav je po svojoj prirodi elektoprivreda. Važno je bilo da se osigura da nužni kompromisi izmedju pobrojanih faktora i odnosi unutar sistema ne guše i uguše klice daljeg i svestranog razvoja sistema, već da ga pospešuju. Razlika izmedju maksimalnih potrebnih i realno ostvarivih efekata, izmedju maksimuma i optimuma, bila je cena koja se morala plaćati da bi sistem opstao i razvijao se u realnim društvenim uslovima.

U tim protivrečnostima željenog i ostvarivog mogu se naći tumačenja nekih nedorečenosti ili neodredjenosti u ZEP-u, za koje drug Jova i saradnici nisu mogli naći rešenja, ili im pak društveno okrruženje to nije omogućavalo. Ostaje ipak činjenica, uza sve što je rečeno, da je period vremena 1965 – 1976 bio period izuzetno snažnog i dobro zamišljenog razvoja elektroprivrede Srbije i ZEP-a kao preduzeća. Temelji ZEP-a bili su toliko snažni da su izdržali praktično bez ikakvih unutarnjih potresa i amandmane, i ZUR, i period pripreme secesija, raspada SFRJ, pa i period sankcija. Kroz to se najbolje iskazao lični doprinos druga Jove i velikog broja njegovih istomišljenika i saradnika. Medjutim, još uvek nemamo sistematski sređene odgovore na pitanja šta je to bilo dobro i trajno, pa ga treba zadržati, a šta to nije bilo dobro pa ga je trebalo menjati?

Drug Jova je bio vizionar. Morao je često da stvara originalna rešenja. Nije mogao da se oslanja na iskustva razvoja elektroprivrede u SSSR-u a ni u drugim istočnim zemljama. S druge strane, ni stavovi Komunističke partije Jugoslavije u vezi razvoja ekonomije i privređivanja, a naročito velikih privrednih sistema, nisu davali odgovore na pitanja koja je razvoj velikih sistema neminovno izbacivao na površinu, a koja su morali da reše i realizuju kreatori preduzeća, a naročito velikih sistema. Pored toga bila je očita averzija vodeće snage društva prema velikim sistemima a ispoljavana su neprikrivena neprijateljstva prema nizu njihovih uspešnih direktora.

Jovina generacija nije bila impresionirana, pa time ni kreativno ograničena, visokim stepenom neodredjenosti neposrednih ciljeva na nivou društva, a nije bila ni uplašena veličinom preuzete odgovornosti, u uslovima n.pr. ozbiljnog zaostajanja razvoja elektroprivrede u Srbiji iza potreba njenog privrednog i društvenog razvoja. Jasno je bilo da u osnovi sama elektroprivreda treba da traži i nalazi optimalnu organizaciju, da organizuje finansiranje i izradu projekata novih centrala, rudnika uglja, prenosne i distributivne mreže, da predlaže državi svoje perspektivne planove razvoja, da postigne da država, u okviru svojih ustavnih i zakonskih nadležnosti, obezbedi uslove efikasnog finansiranja investicione izgradnje, a da sama elektroprivreda obezbedi dobro organizovanu, efikasnu i jeftinu izgradnju, uz poštovanje planski utvrdjenih rokova puštanja u pogon objekata i uz minimalna prekoračenja predračunskih suma.

Preuzimanje ovakve odgovornoti od strane druga Jove i njegove generacije danas može izgledati da je rezultat nepromišljene hrabrosti, ali i naivnosti, koja je uvek krasila podvige. Njima je pak bilo dovoljno što su znali da rade velike stvari na korist čitavog društva i da taj posao rade čestito, ne izvlačeći iz njega materijalne koristi za sebe. Sa ličnim rizicima se računalo ali su oni zanemarivani.

Velika većina tih Jovinih drugova je pomrla, kao i Jova. Neki su teško oboleli. (Veći deo ovih redova pisan je 1996. god.). No svi oni završili su ili završavaju život kao siromašni penzioneri, često zaboravljeni od društva, prepušteni sebi i porodici. Zbog toga bi mnogi u elektroprivredi, a i u državi Srbiji, morali da se zapitaju da li sa penzionisanjem i briga o uslovima u kojima žive ljudi koji su svojim radom i stvaralaštvom obeležili epohu, treba da bude isključivo stvar penziskog i socijalno-zdravstvenog osiguranja.

Smene generacija su i neminovne i nužne. No u njima ne smeju da se zatiru pozitivna znanja, iskustva i strateška opredeljenja prethodnih generacija, kojima se mora obezbedjivati kontinuitet. Život, rad i razvoj elektroprivrede niti počinju niti se završavaju sa jednom generacijom. Skupa je školarina koja se mora platiti da bi se učilo i naučilo samo na sopstvenim iskustvima, a na takvu nerazumnu i nihilističku prepotenciju niko ne bi smeo da polaže pravo. Jer nju plaća društvo.

Druga je stvar ako je na takav pristup neka generacija objektivno bila prisiljena, kao što je to bio baš slučaj sa generacijom druga Jove, neposredno posle Drugog svetskog rata. Ali ona je se svojski trudila da školarina bude što manja, stavljajući društveni interes iznad svih ličnih. Ako je ozbiljno grešila to je, po mome mišljenju, bilo skoro potpuno otsustvo brige da se sakupe akta trajne vrednosti iz kojih bi se dalo saznati kako su i zašto donošene najznačajnije odluke po pitanjima od vitalnog značaja, koje su sve alternative rasmatrane i karakteristike optimalne alternative. Svejedno da li se radilo o izboru optimalne strategije razvoja, taktike ili operativne organizacije za njihovo sprovodjenje. Ili se radilo o formiranju poslovne politike, rešavanju iskrslih problema prilikom izgradnje, organizaciji preduzeća ili o nekom značajnom pravnom aktu.

Akteri se nisu mnogo brinuli o stvaranju pisane ostavštine za budućnost, a sama dela ne kazuju mnogo o svome nastanku i o porodjajnim mukama, o kreatorima i realizatorima, o sistemu u koji su bila uklapana i uklopljena.

KARAKTER ELEKTROPRIVREDNE DELATNOSTI I ODNOSIIZMEDJU ELEKTROPRIVREDE I DRŽAVE

Odmah posle oslobođenja i tokom narednog perioda postavljalo se pitanje da li je elektroprivreda privredna delatnost ili javna služba.

Za elektroprivredu nikada nije bilo sporno da je ona privredna delatnost, čija je roba električna energija, za čiju proizvodnju, prenos i distribuciju ona mora da ulaže i da troši značajna finansiska i materijalna sredstva, koja treba da obezbedi kroz naplatu robe od potrošača. No isto tako elektroprivreda je bila svesna činjenice da je delatnost od posebnog društvenog interesa i da se ta činjenica mora odražavati na određena ograničenja u odnosu na druga preduzeća u domenu odlučivanja o politici cena, o planovima razvoja i o investicijama.

U saradnji sa Izvršnim većem Skupštine SR Srbije druga Jove i njegovih saradnika a kroz različite zakone definisan je sledeći status elektroprivrede u SR Srbiji i njen odnos sa državom:

-Elektroprivreda je privredna delatnost od posebnog interesa za Republiku;
-Elektroprivredu sačinjavaju preduzeća a ne javne službe;
-Svoju organizaciju elektroprivreda ostvaruje u okviru Zakona o preduzećima samostalno;
-U svojoj delatnosti elektroprivreda deluje samostalno, osim što neke njene odluke i pravna akta podležu saglasnosti državnih organa u oblasti:
          - donošenja tarifnog sistema;
          - donošenja Opštih uslova za isporuku električne energije;
          - odluke o cenama, odnosno o tarifama za prodaju el. energije;
          - donošenja perspektivnih planova razvoja.

Cene el. energije moraju biti u skladu sa opštom politikom cena države SFRJ u datom periodu a planovi razvoja elektroprivrede uskladjeni sa Društvenim planom razvoja Republike Srbije za isti period.

Pitanja razvoja i investicija elektroprivreda je u osnovi rešavala u Republici uz obavezu da se planovi razvoja usaglašavaju na nivou Zajednice jugoslovenske elektroprivrede. Ovo usaglašavanje svodilo se praktično na bilateralne ugovore o izgradnji elektroenergetskih i rudarskih kapaciteta na teritoriji jedne za potrebe druge elektroprivrede. Osnova čitavog sistema razvoja bio je postulat da svaka republika odgovara za uredno snabdevanje potrošača el. energije na svojoj teritoriji, pa da u tome cilju mora obezbediti uslove za izgradnju nužnih proizvodnih i prenosnih kapaciteta kod sebe ili kod drugih. Jedna od ''politički'' logičnih ali ekonomski nerazumnih posledica primene ovog postulata bilo je ekonomsko i najvećim delom razvojno zatvaranje elektroprivrednih organizacija u sebe, odnosno u republičke i pokrajinske granice. Time su definitivno pokopane mogućnosti da se ostvaruje najracionalniji obim investicione izgradnje, najracionalnija struktura energetskih kapaciteta u izgradnji kao i minimalni troškovi izgradnje i troškovi proizvodnje i prenosa el. energije za zemlju u celini. Stvorena je pouzdana infrastruktura za elektroenergetski separatizam na nivou zemlje u strahu od ''preljevanja'' dohotka medju republikama, čime je razbijeno jedinstveno tržište el. energije u SFRJ.

Period posle 1965 godine bio je u SFRJ obeležen velikim usitnjavanjem elektroprivrede u okviru celokupnih aktivnosti na razbijanju svih ''saveznih'' privrednih grana i velikih sistema: elektroprivrede, železnice i pošte. Intencije političkih rukovodstava u republikama, pod uticajem slovenačkih doktrina, bile su da se i u elektroprivredi stvori veliki broj preduzeća u svakoj republici, pa da se ona slobodnom voljom (u punoj saglasnosti sa lokalnim političkim rukovodstvima) i u skladu sa svojim ekonomskim i razvojnim interesima kao ''kategoričnim imperativima'' udružuju u veća preduzeća ili asocijacije, žrtvujući pri tome minimum svojih suverenih prava o odlučivanju u oblasti sticanja i raspodele prihoda i dohotka, planiranja i realizacije razvojnih programa.

Nastojanje druga Jove i njegovih osnovnih saradnika, kada je reč o SR Srbiji bilo je da bi čitava republika sa obe pokrajine, trebalo da obrazuje jedinstven elektroenergetski sistem i razvojno podrućje, kako bi se, kad već ne može u okviru SFRJ, a ono bar u SR Srbiji iskoristile prednosti raspoloživih energetskih potencijala za republiku kao celinu.

Kolektivi i rukovodstva elektrana i prenosa u SR Srbiji bili su odlučno za stvaranje jedinstvenog elektroprivrednog preduzeća za čitavu teritoriju republike. Isti stav imala je većina u vladi SR Srbije, mada je bilo i zagovornika usitnjavanja. Zbog molbi rukovodstva kosovskih elektrana i rudnika da se ne ide na jedinstveno preduzeće, kao čvrst oblik organizacije, elektroprivreda Srbije se odlučila za varijantu ''Združenog elektroprivrednog preduzeća'', koja je bila ''mekša'' ali i skoro potpuno nerazradjena u tadašnjem saveznom Zakonu o preduzećima. Nažalost, kada je se odlučivalo o ulasku u ZEPS, kosovske elektrane i rudnici nisu mu pristupili, pod pritiskom pokrajinskih faktora, iako su u prethodnom postupku davali ''čvrsta'' uveravanja da će to učiniti. Tako je SR Srbija ostala bez združenog elektroprivrednog preduzeća za proizvodnju i prenos električne energije na svojoj čitavoj teritoriji, bez jedinstvenog razvoja, ali i bez čvrstog jedinstvenog preduzeća na svojoj teritoriji izvan pokrajina.

Istini za volju ipak je prenos električne energije bio jedinstveno organizovan u ZEPS-u za čitavu SR Srbiju a do donošenja ZUR-a ZEPS je donosio jedinstvene planove razvoja za proizvodju struje i uglja za čitavu Republiku, a Skupština SR Srbije donosila je zakone o obezbedjivanju sredstava za realizaciju celine planova. Pod pritiskom autonomaša, direktnim pritiskom na zaposlene u Elektroistoku, vlasti u Vojvodini uspeli su da se operativa prenosa na teritoriji te pokrajine izdvoji iz Elektroistoka, odn. ZEP-a i konstituiše kao posebno, čisto vojvođansko elektroprivredno preduzeće.

Polazećii od nerazlučivosti rada i razvoja termoelektrana ZEPS-a, i površinskih kopova lignita ''Kolubara'' i ''Kostolac'', ovi rudnici prišli su ZEPS-u. To je bio u najvećoj meri doprinos drugova Jove Jankovića i Momčila Simonovića, kao i Milana Miletića i Koste Makara, direktora ZEPS-aodnosno REIK Kolubara i IEK Kostolac. U ondašnjoj Jugoslaviji to je bio prvi slučaj koji je obezbedio puni sklad u proizvodnji i razvoju elektroenergetskog sistema, odnosno njegovih termoelektrana i rudnika uglja.

NIVO I POLITIKA CENA ELEKTRIČNE ENERGIJE- TARIFNI SISTEM

Privrednom reformom 1965 godine nastojalo se da se u SFRJ sredi haos u odnosima cena na domaćem tržištu. Učinjen je pokušaj da se uspostavi realan kurs dinara u odnosu na dolar, a da se medju cenama roba na unutrašnjem tržištu ustanove medjusobni pariteti kakvi postoje u zemljama sa tržišnom ekonomijom.

Bio je to isuviše ambiciozan korak za privredu koja se godinama oslanjala na vrlo visoke carinske zaštite i troškovni princip u formiranju cena. Cene su suviše često bile elemenat za podršku socijalnog mira i političke stabilnosti u zemlji. Pored toga na privredu su stalno vršeni pritisci da da sredstva za rešavanje problema privrednog razvoja užih društveno-političkih zajednica, problema u komunalnim delatnostima, zdravstvu, prosveti, sportu, saobraćaju. Putem povećavanja cena ovi troškovi su prebacivani na kupce roba i korisnike usluga.

Reforma je elektroprivredu Srbije zatekla u uslovima kada su njeni troškovi poslovanja bili veći od prihoda ostvarivanih prodajom električne energije po jedinstvenim cenama struje u SFRJ. Do reforme nedostajuća sredstva za pokriće troškova poslovanja obezbeđivana su preko Zajednice jugoslovenske elektroprivrede, koja je bila jedinstveni obračunski centar. Elektroprivreda Srbije tek je trebalo da do 1970-e godine pusti u pogon ili da počne da pušta u pogon značajne kapacitete (HE Bajina Bašta, HE Djerdap, TE Obrenovac i TE Morava), koji bi je oslobodili od kupovine oko 30% potreba energije u Republici i koji bi doprineli bitnom sniženju vlastite specifične cene koštanja kWh.

Privremeno, zaključno sa 1970. god, elektroprivreda Srbije bila je degresivno dotirana preko ZJE da bi mogla stati na svoje noge. Tako je i bilo, ali to nije kraj problemu cene struje. Posle 1970-e nije više bilo dotacija, svak je morao da se pokriva iz vlastitih prihoda. Cena struje ostala je pod kontrolom federacije i bila je, u principu, jedinstvena za celu zemlju.

Predloge za korekciju cena struje davala je ZJE na osnovu usaglašenih stavova republičkih elektroprivreda. Cena električne energije bila je čitavo vreme depresirana, tako da su neke elektroprivrede, koje su imale pretežno hidroelektrane u strukturi proizvodnih kapaciteta, mogle da pokriju troškove proizvodnje i poslovanja, dok drugim, sa većim udelom termokapacciteta, to nije uspevalo. No vremenom,stalnim povećanjem udela termokapaciteta u strukturi izvora, ujednačavao se ekonomski položaj elektroprivreda, pa time i njihov interes da cene električne energije treba da budu ekonomske. Medjutim, takva nastojanja elektroprivrede nisu nailazila na podršku u SFRJ i republikama. Čvrsto se ukorenilo u skoro svim strukturama društva da struja mora biti jeftina da bi privreda mogla da snosi troškove el. energije, a da stanovništvu izdaci za struju ne bi smeli da ugrožavaju rast standarda.

Dve su posledice, negativne po zemlju u celini, nastale iz takve politike. Prva je što je niska cena struje stimulisala i kod privrede i kod stanovništva nekontrolisano trošenje električne energije. Godišnji porasti potrošnje od oko 10% i više zahtevali su enormna ulaganja u izgradnju centrala, rudnika, prenosne i distributivne mreže,što je bitno pogoršavalo strukturu investicionih ulaganja u korist infrastrukture, a na štetu ulaganja u ostalu industriju i privredu.

Elektroprivreda pri depresiranim cenama nije mogla da u iole značajnijoj meri učestvuje u samofinansiranju svoga razvoja, pa je država putem zakona obezbedjivala značajan deo dinarskih sredstava za izgradnju u elektroprivredi prinudnim udruživanjem sredstava privrede.

Ova su sredstva davana kao kredit elektroprivredi ali je inflacija devalvirala vrednost povraćenih nerevalorizovanih sredstava. U tim okolnostima ni elektroprivreda nije bila zainteresovana da minimizira ulaganja u investicije, o čemu svedoči svojevrsna manija investiranja, koja se teško i nedovoljno uspešno suzbijala prilikom donošenja perspektivnih planova razvoja elektroprivrede. (Nerealno visoke procene tempa razvoja potrošnje, visoko planirana sigurnost snabdevanja el. energijom u kritičnim periodima godine, bez uvažavanja mogućnosti razmene el. energije putem pozajmica, pritisci na neopravdano brzu izgradnju elektrana i rudnika, povećanje snage agregata iznad planom odobrene, nekvalitetna i nerealna investiciono-tehnička dokumentacija, visoka prekoraćenja investicionih suma i rokova izgradnje itd).

HE Djerdap II nije imala obezbedjen konzum u planu, TE Drmno je povećala snagu agregata sa 300 na 348 MW po bloku, RHE Bajina Bašta povećala snagu sa 500 na 620 MW,itd, TE Nikola Tesla B sa 500 na 620 MW po bloku. Prekoračenja koštanja investicija postala su velika i teško shvatljiva, itd.

Nisu pravljeni i usvajani rebalansi planova razvoja kojima bi se sankcionisale učinjene promene veličine agregata niti je menjana planska dinamika njihovog ulaska u pogon.

Rezultat forsiranja izgradnje bili su visoki višegodišnji viškovi el. energije, plasirani u zemlji ili inostranstvu, visoka sigurnost snabdevanja, produžavanje izgradnje kapaciteta za koje nije ostalo dovoljno para (TE Drmno, HE Zavoj,TE Kolubara B).

Druga negativna posledica depresirane cene struje (pored preorijentacije niza potrošača sa drugih topliva na struju) bila je nepovoljna struktura potrošnje i njena neravnomerna dinamika tokom dana, sedmica i godine. Elektroprivreda je pokušala da ove neravnomernosti ublaži tarifnim sistemom, koji je stimulisao potrošnju po podne, noču, nedeljom i državnim praznicima i leti. Dugoročni efekti primene ovog sistema bili su sledeći:

-Izravnavali su se postepeno dnevni dijagrami opterećena, naročito u kritičnim zimskim periodima. To je bila posledica u prvom redu jeftinih popodnevnih i noćnih tarifa, odnosno orijentacije većeg dela potrošača na grejanje strujom, koje je, ako se izuzme grejanje iz gradskih toplana, već dugi niz godina bilo najjeftinije.

-Najveću korist od ovakvog tarifnog sistema imali su direktni potrošači ZEPS-a i ZEP-a, koji su energiju preuzimali na visokom naponu i plaćali je po tarifama za naponski nivo 110 kV, a pri tome imali ujednačeno opterećenje tokom dana i godine.

-Elektroprivreda je imala korist od toga što je u zimskim dnevnim dijagramima opterećenja smanjen udeo varijabilne energije u odnosu na konstantnu, odnosno smanjena potreba za vršnim snagama i energijama u odnosu na stanje iz šezdesetih godina.

-Udeo potrošnje domaćinstava u ukupnoj potrošnji je rastao, kao posledica pre svega depresirane cene el. energije. Skokoviti porasti potrošnje struje za grejanje bili su očiti u doba naftnih kriza, kada su pored nestašice tečnih goriva na domaćem tržištu, skočile cene naftnih derivata, uz značajno uvećanje dispariteta cena struje i tečnih goriva, a na štetu struje.

-Potrošnja struje po domaćinstvu dostigla je nivo one u visokorazvijenim zemljama, pri čemu je istovremeno potrošnja po glavi stanovnika jasno svedočila o nižem nivou razvijenosti naše zemlje.

-Tarifnim sistemom nije se moglo uticati na porast letnje potrošnje, koja se u danima julskih i avgustovskih žega kretala na nivou od oko 50% u odnosu na hladne zimske dane. Gledano na duži rok to vodi lošem godišnjem iskorišćenju snage termoelektrana na kojima će počivati glavni teret proizvodnje struje u zimskom periodu. Taj nedostatak rešavan je prodajom ili deponovanjem sezonskih viškova struje u zemlji i inostranstvu. Pored energetskih ovo je davalo dobre finansiske efekte ali je, gledano na duži rok, vodilo bržem iscrpljivanju ipak ograničenih rezervi lignita, odnosno potrebi bržeg otvaranja novih kopova za zamenu iscrpenih, bržeg investiranja u ugalj i većoj potrebi za investicionim sredstvima.
U elektroprivredi se odavno smatralo da je uslov za racionalnu potrošnju el. energije, a time i za relativno niža ulaganja u inače investiciono najskuplju energetsku granu.

-Da cena električne energije bude, kao i u zemljama tržišne privrede, na ekonomskom nivou: da pokriva troškove poslovanja, da obezbedi elektroprivredi nivo samofinansiranja od oko 70 – 80% ukupnih potreba za gotovinska plaćanja u investicijama. Postigla bi se dva cilja: racionalno ponašanje potrošača i sniženi trendovi rasta potrošnje na nivo u razvijenim zemljama
Da se uspostave realni pariteti izmedju cena pojedinih topliva: struje, mazuta, nafte, gasa, uglja i drveta i da ovih energenata bude uvek dovoljno na tržištu, da bi se potrošači mogli dugoročno opredeljivati na za njih najpovoljniji način grejanja.
Da se različitim merama države stimuliše štednja i racionalna potrošnja energije uopšte, a el. energije posebno.

Sve je to moguće ako se zamisle, usvoje i sprovode dugoročna strategija i politika razvoja i cena u energetici. Dosada to nije nikada dosledno činjeno, a raspad SFRJ i sve što ga je pratilo postavljaju sva ova pitanja ponovo na dnevni red. Kobna činjenica, verovatno u osnovi i nekoj meri neizbežna, da su elektroenergetika, železnica, komunalni sektor i poljoprivreda poneli najveći teret sankcija i agresije NATO-a radeći u ekonomski neizdrživim i u po njihov razvoj pogubnim uslovima, dodatno otežava vraćanje ekonomskom privredjivanju u ovim delatnostima. Osiromašeno stanovništvo, osakaćena privreda i nejedinstvena i neodlučna politika. teško se mire sa uvodjenjem ekonomskih cena struje, vode, toplote, prevoza, komunalnih usluga i sl., sa čime se mora računati. A bez ekonomskih cena struje, uz nastavak neracionalnog razvoja njene potrošnje, ubrzo ćemo se susresti sa hroničnim nestašicama el. energije, praćenim restrikcijama ili pak plaćanjem devizama energije iz uvoza.

Ali ni jedno ni drugo nisu nikakav lek. Lek su racionalna potrošnja i racionalna i blagovrmena izgradnja nužnih proizvodnih kapaciteta struje i uglja i prenosne i distributivne mreže. Skup, ali jedini i najjeftiniji.

Pokušaću da rezimiram suštinu dosada rečenog. Kada bi drug Jova u par reči hteo da iznese najbitnije zadatke izlaza elektroenergetike Srbije iz sadašnjih nevolja rekao bi otprilike sledeće:

CILJ: Trajno izvući Srbiju iz elektroenergetske zaostalosti, uskladivši razvoj elektroprivrede sa potrebama zemlje i stanovništva.

STRATEGIJA: Oslanjanje na domaće resurse – hidropotencijal, lignitski dnevni kopovi (uključivo Kosovski) a u manjoj meri rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom; ekonomska cena struje

SREDSTVA: Izgradnja hidroelektrana (velikih i malih, akumulacionih i protočnih), termoelektrana. TE – TO, površinskih otkopa lignita, prenosne i distributivne mreže.Priprema za uvodjenje novih vidova primarne energije.

NOSIOC ZADATKA: Krupna elektroprivreda za proizvodnju (struje i uglja) i za prenos, regionalna distribucija za distributivnu mrežu, u medjusobnoj saradnji i u osloncu na proizvodnu elektroprivredu;lignitski kombinati razvojno naslonjeni na krupnu elektroprivredu.

CONDITIO SINE QUA NON: Svi nosioci rada i razvoja u elektroprivredi moraju biti sposobni da opstanu i da se razvijaju. Uslove za to mora da obezbedi država a elektroprivreda da izvrši organizacionu i troškovnu konsolidaciju.

JEDNO PITANJE VEZANO ZA DUGOROČNU STRATEGIJU RAZVOJA:Još jedna okolnost već duže vremena vapije da bude shvaćena, jer je sudbinski značajna, i na odgovarajući način ugradjena u sve strategije razvoja zemlje, privrednih grana i standarda stanovništva. To je činjenica da su energetski resursi Srbije i SCG, kolikogod nekima izgledali veliki, ipak ograničeni. Ograničeni rezervama a delom i apsorpcionim kapacitetima životne sredine, pored toga što su i regionalno neravnomerno razmešteni. Situacija se dodatno veoma komplikuje zbog neizvesnog ishoda rešavanja krize oko Kosova i Metohije i dužine trajanja same krize.

Pored toga, sve ozbiljniji problem pretstavlja više od deset godina potpunog zastoja u istraživanju i verifikaciji rezervi uglja, bez kojih je nemoguće pristupiti projektovanju novih kopova i njihovom otvaranju. Razlog zastoja je gašenje svih izvora za finansiranje ovih poslova od strane države, elektroprivrede sa rudnicima uglja i banaka. Postojeći kopovi ubrzano se približavaju kraju svoga veka trajanja.

Sagledavanja poznatih stručnjaka za ugalj ukazuju da će maksimalno mogući kapaciteti Kolubarskih i Kostolačkih rudnika dostići oko i posle 2020. godine. Sredinom ovoga veka doći će do njihovog ubrzanog iscrpljivanja i iscrpljenja. Pored rečenog, na Kosovu i Metohiji zastali su istražni radovi i projektovanja pa tamo, dobrim delom zbog zaštite životne sredine, nisu sagledani granični mogući kapaciteti termoelektrana i rudnika.

Hidroenergetski potencijali, gledano merilima zemlje, najvećim delom su iskorišćeni i sredinom ovog veka, čak i kada bi bili potpuno iskorišćeni, moćiće da pokrivaju 15 – 20% ukupnih godišnjih potreba za strujom.

Čime zameniti ugalj za termoelektrane pri kraju narednih 50 godina? Nad ovim pitanjem treba da se ozbiljno zamisle svi vodeći ljudi elektroprivrede i države. Krajnje je vreme.

Ja ovde ne pokušavam da dam svoje viđenje odgovora, bilo bi to pretenciozno. Ali ono što jedino može pomoći da se što više uspori približavanje kraja ere uglja jeste krajnje racionalna potrošnja struje i njen usporen rast. U medjuvremenu se moraju tražiti i naći nova rešenja u čitavoj privredi i elektroprivredi. Kroz utvrđivanje preostalih rezervi uglja, kroz izučavanje novih postupaka za dobijanje struje, kroz gašenje energetski neracionalne proizvodnje, kroz privikavanje zimi na niže temperature u radnoj sredini i stanovima, kroz osvajanje korišćenja ''novih'' primarnih energija, kroz racionalizaciju trošila energije i nove tehnologije, kroz onemogućavanje nepotrebnog trošenja struje, itd. itd.

Električna energija ne sme biti jeftina. Nije dovoljno da njena cena bude samo ekonomska. Za početak da. Ali iz te cene se moraju finansirati obimni i skupi stručni i naučni poduhvati i istraživanja, u delu koji će biti dodeljen elektroprivredi, kako bi uspešno preboleli krizu el. energije sredinom ovoga veka. Ona će svakako pogoditi naše praunuke a ne neke daleke buduće generacije.

Iz tih razloga, duboko sam ubedjen da treba odmah prestati sa uobraženjem i hvalisanjem da u Srbiji imamo mnogo energije i sa zanošenjem da treba graditi termoelektrane i rudnike za isporuku struje drugim državama. Takodje se što pre treba pomiriti sa sudbinom da ćemo ubuduće biti hroničan kupac manjkova struje na tržištu a ne neka vodeća izvoznica struje na Balkanu.

JOŠ NEŠTO O DRUGU JOVI JANKOVIĆU

Bio je glavni energetski strateg u elektroprivredi Srbije a pogotovo kada se radilo o uspostavljanju osnova organizacije i pravnih i ekonomskih odnosa između organizacija u sastavu ZEP-a. Smatrao je da je dobra samo ona organizacija u kojoj su zaposleni, a naročito rukovodeći kadar, životno zainteresovani za ostvarivanje što boljih proizvodnih rezultata kao i za povećanje postojećih proizvodnih i prenosnih kapacitea.

Zainteresovanost za što veće poslovne rezultate postizavao je povezivanjem ukupnog prihoda svake organizacije sa ostvarenom proizvodnjom ili prenosom uz fiksiranu cenu jednog kWh. Način odredjivanja vrednosti kWh svakog učesnika u zajedničkom radu u sistemu utvrdjen je u posebnom pravilniku.Taj pravilnik u suštini je definisao unutrašnje tržište električne energije u ZEP-u i obaveze i prava učesnika u zajedničkom radu koji su izraženi preko kriterijuma za utvrdjivanje veličine garantovanih i negarantovanih proizvodnji i prenosa, koje su figurirale u elektroenergetskim bilansima i svačije cene tih proizvodnji.Te cene su s jedne strane vezivane za količine konstantne i varijabilne energije koju svako po svojim karakteristikama vodotoka može da proizvede i s druge strane za elemente tarifnog sistema i prodajne vrednosti tih energija potrošačima i za karakteristike dijagrama opterečenja konzuma.

S druge strane pravilnicima o ličnim dohocima vezivana je veličina l.d. za ostvarene rezultate u izvršavanju elektroenergetskog bilansa. Podbačaji su penalisani a prebačaji stimulisani. Tako je stimulisan interes čitavih kolektiva i pojedinaca za dobre proizvodne i poslovne rezultate.

Postojala je težnja kod svih proizvodnih kolektiva u ZEP-u za investiranje u nove kapacitete. Ona je bila podstaknuta činjenicom da je svaki kolektiv lavovski deo slobodne amortizacije i ostatka čistog dohotka (profita) po zakonu obavezno udruživao za realizaciju planova razvoja ZEP-a. Ulaganja kolektiva u izradu investiciono-tehničke dokumentacije bila su oslobodjena bilo kakvih ograničenja ili obaveza udruživanja, što je takodje podsticalo interes za izgradnju. Za plan razvoja uvek je konkurisalo više objekata nego što su kroz plan bili odobreni.

Drug Jova je smatrao da poveravanje funkcija investitora udruženoj organizaciji koja se tom investicijom proširuje ima prednosti nad drugim rešenjima, što je takodje podsticalo zainteresovanost organizacija da budu investitori na proširenju objekata u svome krugu, ili pak na teritoriji svoje DPZ.

U stručnim službama ZEP-a formulisali bi se nacrti petogodišnjih planova razvoja, koji su usvajani konsenzusom na nivou ZEP-a i upućivani na saglasnost Izvršnom veću republike. Pored formalne odluke o saglasnosti Izvršno Veće je elemente plana razvoja uključivalo u Društveni plan razvoja Republike za isti period i zajedno sa Skupštinom SR Srbije donosilo mere iz svoje nadležnosti koje su stvarale uslove za realizaciju planova.

Da bi se obezbedio kvalitet dokumentacije objekata koji konkurišu za plan, usvojeni su pravilnik o obaveznoj sadržini investiciono-tehničke dokumentacije, metodologija za izradu planova razvoja i izbor optimalne kombinacije planskih objekata. Na stručnom savetu ZEP-a ocenjivana je vrednost svake dokumentacije i poštovanje pomenutih pravilnika i metodologije.

Drug Jova je stubom organizacije elektroprivrede smatrao preduzeća-organizacije u sastavu. One treba medjusobnim ugovorima i sporazumima da regulišu sva pitanja od zajedničkog interesa u zajedničkom radu i razvoju. Pri tome podela rada izmedju organizacija u sastavu na jednoj i ''direkcije'' na drugoj strani, treba da bude jasna i da potpuno odgovara onoj kakva se ostvaruje u velikim evropskim kompanijama. Način i subjekte odlučivanja regulišu zakoni i oni se moraju poštovati.

Primer uspešnog uskladjivanja evropskih normi sa ZEP-ovim je izrada i primena Pravilnika o radu elekttroenergetskog sistema i dispečerske službe. U granicama mogućeg po jugoslovenskim propisima primenjuje se sistem ekonomskog dispečinga koji vlada u Evropi. Taj pravilnik omogućio je saradnju dispečera ZEP-a po svim evropskim pravilima, ali je ugradio i specifična naša rešenja o bilansiranju proizvodnje i potrošnje struje koja obezbedjuju pravo na obeštećenje potisnute proizvodnje, kada je ona uslovljena interesima ekonomije kao celine. Dugi niz godina nema praktično reklamacija na ponašanje dispešerske službe ZEP-a ni prema udruženim organizacijama a ni prema inostranim partnerima.

Drug Jova je za svoje najbliže saradnike birao osvedočene stručnjake i kompletne ličnost. U sastavu svoga ''štaba'' imao je profesore univerziteta, ljude koji su se radom u elektroprivredi osvedočili kao stručnjaci u termoelektranama, hidroelektranama, u investicijama i u pogonu, u rudarskim kombinatima. Pri tome mu nije bilo od velike važnosti da li je neko bio član SK ili nije, ali je bio važan njihov ugled u sredinama u kojima su radili.

Nijedan izbor novih tehnologija ili značajnih tehničkih rešenja nije vršen bez prethodnih studija i istraživanja. Izrada studija i ocena izvršenih istraživanja poveravana je institutima, fakultetima i Srpskoj akademiji nauka, kao i priznatim ekspertima iz Srbije ili drugih republika.

Drug Janković je, kao svestrani energetičar, bio svestan da se elektroenergetski sistem ZEP-a može optimalno iskorišćavati samo unutar šireg sistema Jugoslavije pa i Evrope. Probleme je pretstavljao nedostatak vršne enerije, prisustvo velikih sezonskih i dnevnih viškova bazne energije i razvučena izgradnja velikih TE i površinskih otkopa.

Ugovor sa Aluminijumskim kombinatom iz Podgorice obezbedio je ZEP-u potrošača konstantne energije od 100 MW, sa visokim nivoom garancije o neprekidnosti snabdevanja, u zamenu za korišćenje u sistemu ZEP-a akumulacione HE Piva instalisane snage 360 MW, sve to pod povoljnim ekonomskim uslovima za obe strane.

Sa Elektrostopanstvom Makedonije zaključen je višegodišnji ugovor o isporukama konstantne energije od 100 MW u zamenu za ulaganje Stopanstva u sistem ZEP-a sredstava u visini ekvivalentnih ulaganja u agregat iste snage. Takodje su ekonomski uslovi bili povoljni za obe strane.

Sa ZEOH-om je zaključen ugovor o finansiranju ekvivalentnog kapaciteta agregatu od 300 MW i rudarskog kapaciteta od 3 miliona tona lignita godišnje proizvodnje u zamenu za višegodišnju isporuku konstantne energije iz sistema (ukupno godišnje 1800 GWh) sa povoljnim godišnjim rasporedom.

Preostale dodatne viškove dispečeri su operativno plasirali unutar SFRJ i u inostranstvu. Tome je doprinosila dispečerska služba ZJE preko koje je vršen dodatni plasman.

ZEP je bio aktivni učesnik u organima Zajednice jugoslovenske elektroprivrede prilikom usvajanja odluka i dokumenata od interesa za sve elektroprivredne organizacije u zemlji. (Donošenje SS o zajedničkom radu u Jugoslovenskom elektroenergeteskom sistemu; donošenje SS o uskladjivanju planova razvoja elektroprivrede u Jugoslaviji; izrada jedinstvenog tarifnog sistema; izrada t.zv.Zajedničkih elemenata za utvrdjivanje cena el. energije u SFRJ, donošenje godišnjih elektroenergetskih bilansa ZJE; vodjenje pregovora sa misijama IBRD-a o sufinansiranju projekata izgradnje mreže 400 kV Jugoslavije, itd.). Preko učešća svojih ljudi kao pretstavnika ZJE u organima medjunarodnih stručnih organizacija ZEP je doprinosio svoj udeo u aktivnostima ovih organizacija i time ugledu jugoslovenske elektroprivrede van granica zemlje.

U nedostatku državnih propisa koji bi regulisali tehnička pitanja u oblasti projektovanja, izgradnje i eksploatacije objekata elektroenergetskog sistema i njegovog korektnog funkcionisanja, u ZEP-u je donet niz t.zv. tehničkih preporuka kojima su popunjavane praznine u sistemu državnih propisa. Ove tehničke preporuke su bile siguran putokaz projektantima u projektovanju elektrana, prenosnih postrojenja i, delom, distributivnih postrojenja. U nedostatku svojih ZEP-ove preporuke koristila je većina elektroprivrednih organizacija u zemlji. Isto tako, potpuno besplatno, većina njih koristila je rezultate studija i istraživanja vršenih za potrebe ZEP-a i u ZEP-u.

Primer svestrane saradnje bili su odnosi izmedju ZEP-a i elektroprivrede Kosova i Metohije. Ona se nije ograničavala samo na zajednički rad u jugoslovenskom elektroenergetskom sistemu. Putem svojih eksperata ZEP je pomagao stručnjacima kosovskih elektrana i rudnika da rešavaju složenije probleme rada postrojenja. Pored toga kapaciteti ZEP-a pomagali su kosovskim elektranama u održavanju ugovorenih kontinualnih isporuka struje drugim elektroprivrednim organizacijama a ZEP je na sebe preuzimao ulogu plasmana svih planiranih i ad hoc viškova električne energije kosovskih elektrana. Iako su zbog čestih kvarova sa isporukama struje kosovske elektrane vanplanski dosta otstupale od bilansa i od dnevnih voznih redova ZEP je preuzetu energiju sa Kosova plaćao po internim cenama za garantovanu proizvodnju utvrdjenim za TE Obrenovac. I pored svega rečenog dešavalo se da prilikom usvajanja završnog računa Radnički savet ZEP-a dodatno bespovratno dotira Kosovske elektrane značajnim novčanim iznosima. Drugim rečima Kosovske elektrane uživale su energetski i ekonomski povlašćen položaj od strane ZEP-a,kakav nije imala nijedna od udrućenih organizacija. Drug Jova je bio protagonista ovakvog vida pomaganja nerazvijenoj pokrajini a u tome je bivao jednoglasno podržavan od svih udruženih organizacija.

JOŠ NEKE CRTICE VEZANE ZA RAD I RUKOVODJENJE DRUGA JOVE JANKOVIĆA

Čitav Drugi svetski rat drug Jova je proveo u jedinoj od strane Specijalne policije i Nemaca neprovaljenoj štampariji KPJ u Beogradu. Iz tog perioda kod njega su ostale ukorenjene neke navike i refleksi. Teško se ujutru budio na vreme, ali je zato posle ustajanja mogao da radi i radio dan i noć Pušio je jake cigarete po 60 i više komada dnevno i pio kafe u neograničenim količinama.

U ophodjenju s ljudima bio je prijatan i duhovit, a sa osnovnim saradnicima i vrlo prisan. Kada bi mu podnosili na uvid neke od nacrta stavova koje po važnim pitanjima treba da se zastupaju na sastancima sa vladom, a koji mu se nisu previše dopadali imao je običaj da kaže: ''ovaj predlog je dovoljno glup da bi mogao da bude i prihvaćen''.

Svojim saradnicima u principu je davao odrešene ruke da deluju u okviru dogovorenih politika. Nije voleo da govori, a pogotovo dugačko. Pažljivije od svih nas čitao je sve materijale pripremljene za organe upravljanja pa nas ječesto iznenađivao kada pronadje greške, brojčane ili tekstualne, koje su promakle piscima ili redaktorima materijala. Kada se zna da su ovi materijali po pravilu imali više od 100 stranica i brojne tabele prepune brojkama nametao se zaklučak da on, prividno nezainteresovan za detalje, ustvari teži perfekciji u svačijem radu. Bio je demokrata, poštovao je donete odluka organa upravljanja. Zato se trudio da ih loše pripremljeni materijali ne navedu na donošenje loših ili pogrešnih odluka.


Teško je pisati o ljudima dugo godina posle rastanka sa njima. Pogotovo ako se u pisanju oslanjate isključivo na sećanje. Jedina prednost leži u tome što je pisac, oslobodjen sećanja na brojne detalje, u stanju da, bez emocija koje obavezno prate bliske susrete, sagleda suštinu nečijih vrednosti i veličinu rezultata koje iza sebe ostavlaju.

Pokušavajući da danas ocenimo vrednost dela druga Jovana Jankovića bez dvoumljenja možemo reći da se radilo o izuzetnoj pojavi čoveka zaslužnog za procvat elektroprivrede Srbije, koji je u sebi sjedinjavao osobine dobrog čoveka, idealiste, elektroprivrednog vizionara i rukovodioca velikog kalibra, koji je radio i ponašao se u stilu velikih državnika.

U Beogradu, 22. februara 2004 godine.             Miroslav Jovanović dipl. ing.


MILETA JEŠIĆ

Bio je generalni direktor ZEP-a u periodu od 1.07.1978. do 14.11.1985. godine, ukupno 7 godina, 4 meseca i 14 dana.

Rođen je 18.9.1932. godine u Godoviku, blizu Užičke Požege, a umro 15.3.2000. godine u Beogradu. Diplomirao je 1959. godine na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Po završetku fakulteta zaposlen 2 godine i 3 meseca u Valjaonici bakra u Sevojnu, 2 godine i 6 meseci u Opštinskom komitetu SK u Titovom Užicu, 8 godina u ''Prvom partizanu'', 5 godina i 5 meseci u ''Valjaonici bakra i aluminijuma u Sevojnu'', 7 godina i 4,5 meseca bio generalni direktor Združene elektroprivrede – Beograd, 5 godina i 2 meseca bio potpredsednik Privredne komore Jugoslavije i, najzad, 8 godina i 9 meseci bio je specijalni savetnik generalnog direktora EP-a i EPS-a. U elektroprivredi Srbije proveo je 41% staža, u komori Jugoslavije 13%, a u privrednim i društvenim organizacijama u Titovom Užicu 46%. Bio je kao neprofesionalac član CK SKS i njegovog izvršnog komiteta duže vreme.

Ovde će biti reči samo o Miletinom radu u elektroprivredi Srbije (ZEP-u, EP-u i EPS-u).

Od prethodnih rukovodstava elektroprivrede Mileta je preuzeo nastavak i završetak izgradnje velikog broja objekata i kapaciteta kao i organizaciju elektroprivrede, usklađenu sa tada važećim zakonima i društvenim kretanjima. Tokom njegovog direktorskog mandata građeno je:
     332 MW u hidroelektranama
     614 MW u reverzibilnoj hidroelektrani B. Bašta
     28 MW u pumpnom postrojenju Lisina
     2571 MW u termoelektranama na lignit
     13,5 miliona tona godišnje proizvodnje u novim kapacitetima dnevnih kopova
     kao i veći broj dalekovoda i transformatorskih stanica 400, 220 i 110 kV.

Efekti ove izgradnje, koja je u kontinuitetu trajala tri decenije, samo u periodu mandata Milete Ješića bili su da je proizvodnja električne energije u ZEP-u porasla sa 16,5 milijardi kWh u 1978. godini na 28,5 milijardi u 1985. Prosečna stopa rasta proizvodnje bila je 8,1% godišnje. Zahvaljujući ovako intenzivnom razvoju, EPS je u vreme blokade OUN i agresije NATO uspeo da obezbedi zadovoljavajuće snabdevanje Srbije strujom, naravno i uz izuzetno zalaganje zaposlenih.

Zahvaljujući nastavku borbe elektroprivrede za približavanje i izjednačavanje cene struje sa ekonomskom, elektroprivreda je ekonomski i razvojno ojačala. Mileta je bio aktivni borac za korekciju cena struje u Vladi Srbije i u organima Zajednice jugoslovenske elektroprivrede. Iako je cena još uvek znatno zaostajala iza cena struje u elektroprivredama evropskih zemalja, ona je ipak, pred kraj Miletinog mandata, omogućavala da se udruženim sredstvima organizacija ZEP-a moglo finansirati oko 30% gotovinskih godišnjih ulaganja u investicije. Domaći i inostrani krediti redovno su servisirani, a o poslovnim gubicima u ZEP-u nije moglo biti ni reči. ZEP je bio kreditno sposoban i, zahvaljujući tome, koristio je značajne međudržavne, bankarske i komercijalne kredite za izgradnju, a deo nedostajućih sredstava zahvatan je od privrede na osnovu važećih Zakona.

Pre prelaska u elektroprivredu, Mileta se već bio razvio u privrednog rukovodioca sposobnog da vodi velika preduzeća, kao što su bili ''Valjaonica bakra'' i ''Prvi partizan''. Zato mu nije bilo teško da se uklopi kako u uobičajenu problematiku rada i razvoja preduzeća, tako i u onu koja je specifična za elektroprivredu. Mnogi tadašnji ZEP-ovi i njegovi stavovi i danas nisu izgubili aktuelnost. On se zalagao:

- za tretman elektroprivrede kao privredne delatnosti, a ne kao javne službe, elektroprivrede kao robnog proizvođača, kao i za ekonomsku cenu struje;
- za elektrane, prenos i rudnike uglja kao robne proizvođače na unutrašnjem tržištu ZEP-a i za interne cene njihovih proizvoda i usluga dobijene energetskim i ekonomskim vrednovanjem njihove uloge u pokrivanju dijagrama potrošnje električne energije konzuma Srbije i u naplaćenoj realizaciji;
- za ZEP kao slobodno obrazovanu asocijaciju ravnopravnih proizvođača i davalaca usluga;
- za radnog čoveka kao centralnu figuru demokratskog samoupravnog društva, odnosno ZEP-a;
- za ZEP kao konstitutivni deo Zajednice jugoslovenske elektroprivrede;
- za uspostavljanje prirodnih odnosa i saradnje između udruženih organizacija i lokalnih društveno-političkih zajednica, unutar kojih žive i posluju.

Gajio je prisnu saradnju sa svim akterima u ZEP-u, od udruženih organizacija i njihovih samoupravnih organa i direktora, sindikata, samoupravnih organa asocijacije, pa do stručnjaka i rukovodilaca u stručnim službama ZEP-a.

Smatrao je da veliko privredno preduzeće može uspešno da opstaje i razvija se ako obezbedi dovoljnu i kvalitetnu proizvodnju, u skladu sa zahtevima tržišta u razvoju, ako ima ekonomski stimulans za proizvodnju i poslovanje, ako je finansijski neprekidno likvidno, ako se razvija potrebnim tempom i ako obezbedi skladne odnose između delova preduzeća i ljudi u njima. Ostvarivanje ovih uslova tokom postojanja elektroprivrede nailazilo je povremeno i prolazno, mada i neopravdano dugo, na velike teškoće, kako zbog posledica blokada i rata, tako i zbog preterano dugog insistiranja države na depresiranim cenama električne energije. Pored ostalog, po svoj prilici bivalo je u pitanju i potcenjivanje opasnosti od deficitarnog snabdevanja strujom u narednim godinama, zbog kratkovidog nasilja tekuće politike nad elektroprivredom.

U poslednjih desetak godina takvom politikom cena struje stvoreni su i do danas nisu pokriveni enormni poslovni gubici u elektroprivredi, novi kapaciteti ne grade se više od jedne decenije, potrebe potrošnje struje ne mogu se pokriti proizvodnjom u vlastitim elektranama pa se uvozi oko 10 % godišnjih potreba, sa tendencijama daljeg povećavanja manjka i uvoza. Sve to narušavalo je i narušava normalne ekonomske odnose unutar EPS-a i sa poslovnim partnerima.

Mileta je bio komunista po ubeđenju i to ostao do kraja života. Bio je zaljubljenik u samoupravljanje, ali ne kao u modni hit, već kao model društvenih odnosa u kojima se ukidaju ljudska nesloboda i otuđenje kroz svojevrsnu plebejsku direktnu demokratiju oslobođenu:

- od otuđene birokratije političkih profesionalaca koji se nameću društvu i koji, kao pojedinci ili predstavnici partija prisvajaju sebi ulogu posrednika između proizvođača i rezultata njihovog rada i između delegatske baze i izvršne vlasti;
- od uskih interesa pojedinih društvenih slojeva, koji pod maskom širih društvenih interesa nameću društvu svoje interese;
- od onih tehnokrata, koji su po pravilu željni i bogatstva i vlasti, i od simbioze tehnokrata i političke birokratije;
- od novih kapitalista, ''biznismena'', koji bi da se brzo obogate surovom eksploatacijom radnika, zaposlenih i kupaca;
- od nihilističkog anarhizma, kao reakcije na birokratsko-despotske odnose u preduzeću i u državi, od strane radnika i plebsa.

Takvu demokratiju Mileta je zamišljao kao jedinu sigurnu branu protiv plutokratske vladavine bogataških vrhuški. Bio je svakako veliki idealista, političar od instinkta, koji nije bio profesionalac. Poslovi koje je radio nisu mu svesno služili za promociju sebe u vrhove političke oligarhije. Radio ih je sa srcem da bi pomogao realizaciji svojih vizija budućnosti zemlje.

Kao realan čovek uočavao je da je građeni samoupravni sistem ispoljavao bar dva bitna nedostatka: nedostatak sposobnosti za brzo donošenje poslovnih i razvojnih odluka, radi elastičnog prilagođavanja potrebama tržišta i perspektivama razvoja privrede, a s drge strane kolektivni egoizam mase nije mogao biti konkurentan individualnom egoizmu preduzetnika, a time ni dovoljno efikasna motorna snaga poslovanja i razvoja.

Koje su ljudske osobine krasile Miletu kao čoveka i rukovodioca?Bio je dobar, dobrodušan, mislim da nikome nije želeo zlo. Bio je vredan i radan čovek.Bio je bistra glava, brzo i nepogrešivo shvatao je suštinu stvari.Bio je čist čovek, nekoristoljubiv. Krasilo ga je izuzetno poštenje.

U složenim situacijama ispoljavao je veliku konstruktivnost. Nije se gubio u svađama ili prepirkama. Svakog sagovornika je poštovao, čak i kada se nisu slagali u stavovima. Bio je komunikativan, pun nekog neobičnog šarma, osvajao je i svojim bezazlenim osmehom.

Gradio je dobre odnose sa direktorima elektroprivrede u drugim republikama i u pokrajinama. Vreme u kome je radio bilo je vreme teorije ''čistih računa'' u čitavoj privrednoj i društvenoj strukturi federacije, koje su se poklapale sa primenom Ustava iz 1974. godine i Zakona o udruženom radu. Kopalo se po čitavom posleratnom periodu da bi se pronašli dokazi da je u njemu ''moja'' republika ili pokrajina bila eksploatisana od drugih. U vezi s tim svako se nekako povlačio u granice svoje republike ili pokrajine, razbijajući jedinstvo tržišta zemlje i njen optimalni razvoj kao celine u zbir suboptimalnih razvoja delova. Ukupni odnosi u federaciji postepeno su dobijali sve izraženija konfederalna obeležja.

To je svelo razvoj jedinstvenog elektroenergetskog sistema na pokušaje da se izgrađuju privredni objekti od značaja za dve republike ili pokrajine sistemom bilateralnih ugovora između odgovarajućih elektroprivrednih preduzeća, uz obavezan blagoslov organa svojih republika ili pokrajine, kao čuvara i zaštitnika interesa tih društveno-političkih zajednica, odnosno njihovih populacija.

U takvom ambijentu Mileta je uspeo da ZEP ugovori sa Elektrovojvodinom zajedničku izgradnju i finansiranje termoelektrane i rudnika ''Drmno'', koja se odužila zbog nedostatka finansijskih sredstava za paralelnu izgradnju oba bloka ove elektrane i rudnika.

Pregovori koji su prethodili zaključenju ovog ugovora bili su dugi i složeni, njegovom sadržinom morao je biti obezbeđen ravnopravan položaj obe strane. Nisu smele biti dopuštene različite tzv. platno-bilansne i devizno-bilansne pozicije republike i pokrajine, kao ni nejednako povlačenje dinarskih gotovinskih sredstava partnera u realnom vremenu, i to tokom čitave izgradnje. Na neizbežna odstupanja dinamike angažovanja deviznih i dinarskih sredstava obračunavale su se zatezne kamate.

U tim, spolja nametnutim uslovima, bilo je od presudnog značaja da vodeće ličnosti pojedinih strana budu strpljive, tolerantne, uviđavne, da im je na duši pre svega uspeh zajedničkog poduhvata, a ne isterivanje do besmisla ''svojih'' usko shvaćenih interesa. Elektroprivreda Srbije imala je u tom smislu Miletu Ješića kao idealnig pregovarača u razgovorima sa predstavnicima drugih elektroprivreda.

Prosto je neverovatno sa koliko je ljudi u zemlji Mileta uspeo da uspostavi, gaji i održi korektne poslovne i prijateljske odnose, u vreme kada to nije bilo lako, a ponekad ni prijatno. On jednostavno nije bio svadljiv, a naoružan je bio beskrajnim strpljenjem i uvažavanjem partnera i njihovih pozicija. Kao optimista uvek je u svakoj situaciji tražio i nalazio moguće izlaze, na zadovoljstvo svih. Bio je cenjeni partner u elektroprivredama Slovenije (Tribušon, Janez Sterniša, Milan Krajnik), Hrvatske (Voja Roksandić, Hakija Hasanbegović), Bosne i Hercegovine (Nikola Andrić), Crne Gore (Šaranovići), Makedonije (Džodža Nikolovski, Mile Stojanovski), Vojvodine (Vilmoš Molnar), Kosova i Metohije (Riza Sapundžiju, Ilijaz Kurteši). Pomagao je kad god je to od njega bilo traženo.

Bio je štedljiv. Čuvao je društvenu imovinu kao svoju, nije trpeo neskromnost u nabavkama i korišćenju automobila, opreme, materijala, u troškovima reprezentacije, iako je bio na čelu najmoćnije privredne organizacije u zemlji.

I najzad, demokratičnost, poslovnost i samoupravljanje za Miletu nisu bili dobro naučeni zadaci činovnika ondašnjeg društva, već unutrašnji poriv, potreba, smisao života i motorna snaga celokupne njegove aktivnosti.

U Beogradu, 17. maja 2004 godine                             Miroslav Jovanović



MILUTIN VUČIĆ
In memoriam
(govor na sahrani Milutina Vučića 8.12.2001. godine, pred kapelom na groblju Lešće u Beogradu)

Poštovana porodice Vučić, dragi drugovi i prijatelji, gospođe i gospodo

Tužno se završio Milutinov život u tmurne, hladne i maglovite dane. Mučio se, bolovao, patio, stoički podnosio nevolje, a nije ih zaslužio. Ni kao čovek, ni kao roditelj, ni kao suprug, ni kao otac i deda, a ni kao čestit i zaslužan rudar i elektroprivrednik. Da ima neke pravde u načinu umiranja, Milutin bi zaslužio da se tiho ugasi, sa osmehom na usnama. Život mu je bio bogat, pun aktivnosti, rada za dobro rudnika uglja, za sreću rudara, za dobro zemlje.

Rođen je 1927. godine u Selištu – Velikoj Drenovi, od oca Stanimira i majke Divne.

Završio je osnovnu školu u Selištu a gimnaziju u Kruševcu.

Sa grupom maturanata Kruševačke gimnazije opredelio se za studije na Rudarskom fakultetu u Beogradu, koji je završio 1954. godine.

Učesnik je NOR-a od 1944. godine, demobilisan iz JNA septembra 1945. Član SKJ bio je od 1944 do 1990. godine, a od tada do danas član SPS-a.Karijeru je započeo i najveći deo staža proveo u rudnicima:
- U rudniku laporca u Novom Popovcu, kao apsolvent;
- U Senjskom rudniku, kao asistent upravnika;
- U Ravnoj reci, kao asistent upravnika;
- Ponovo u Senjskom rudniku, kao upravnik;
- U Ravnoj Reci, kao upravnik;
- U Resavskom bazenu, kao glavni inženjer za proizvodnju uglja;
- U Resavskom bazenu, kao direktor proizvodnje;
- U Rembasu, kao generalni direktor 7 godina;
- U Privrednoj komori Srbije, kao sekretar za energetiku;
-U SIZ elektroprivrede, kao sekretar Republičkog SIZ-a;
- U Združenoj elektroprivredi – Beograd, a zatim u EP-u i EPS–u kao pomoćnik generalnog direktora za poslove rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom, sa kojih poslova je otišao i u penziju.

Bio je aktivan društveno–politički radnik – poslanik republičke Skupštine, član Sreskog komiteta SKS Kragujevac i predsednih Veća proizvođača Skupštine sreza Kragujevac.

Kao sekretar Republičkog SIZ–a elektroprivrede Milutin se svesrdno zalagao za usklađivanje interesa potrošača i proizvođača električne energije i doprinosio demokratskom prevazilaženju razlika njihovih stavova. Sastav skupština SIZ–ova bio je takav da su se na njima vrlo kompetentno mogle voditi rasprave o bitnim pitanjima za snabdevanje potrošača strujom: o bilansima, cenama struje, planovima razvoja elektroprivrede. U vreme aktivnosti ovih SIZ-ova nije bilo problema u snabdevanju električnom energijom, ni sa opstankom i razvojem elektroprivrede. Ostvarivani su izvanredni proizvodni i finansijski rezultati.

Zakonom o elektroprivredi Srbije, ZEP–u su pripojeni i svi rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom, što je, zahvaljujući solidarnosti elektroprivrednika i rudara, omogućilo i preživljavanje ovih rudnika i njihov tehničko–tehnološki oporavak i razvoj. Milutin je kao pomoćnik generalnog direktora EP–a i EPS–a i prvi direktor Javnog preduzeća za proizvodnju uglja podzemnom eksploatacijom u sastavu EPS–a, nastojao da pomogne ove procese, čime je stekao veliki ugled.

Životno opredeljenje Milutinovo bio je razvoj rudnika uglja i njihov doprinos razvoju energetike Srbije. On je od onih ljudi koji su bili dežurni svih 24 časa, svih radnih dana i praznika. Kao blaga i po prirodi vedra ličnost, on je rasterećivao svoje saradnike napetosti i u najtežim situacijama, bilo da se radilo o finansijskim krizama, teškoćama unapređenja proizvodnje ili o posledicama nesreća i rudarskih tragedija.

Najteže mu je bilo Rembasu, kada je bazen bio finansjiski blokiran šest meseci. A pravi praznik bio je kada su posle teških deset godina prvi put mogli da podele i neki višak.

U Komori mu je bilo znatno lakše i lepše. Ipak, dešavale su se tragedije u metanskim jamama. Vučić se borio protiv toga da se od ljudi traži maksimalna odgovornost, a da se istovremeno, ponekad, nisu obezbedili potrebni nivoi bezbednosti u metanskim jamama. Nije bilo para za kupovinu najpouzdanije opreme za signalizaciju opasnosti od pojave metana u nedozvoljenoj smeši sa vazduhom, pa se moglo i očekivati da se neke nesreće mogu desiti, uz asistenciju ljudskog faktora.

Najlepše se osećao kada je primao odlikovanja za svoj rad i rad saradnika. Odlikovan je Ordenom zasluge za narod II reda za aktivnost u spasavanju rudara prilikom nesreće u Podvisu, a zatim Ordenima rada III i II stepena. Nosilac je plakete ''Đorđe Stanojević'' za zasluge u Elektroprivredi Srbije. Brojne plakete svedoče o njegovom ugledu u organizacijama ZEP–a i rudnicima.

U rudnicima u kojima je radio i kojima je rukovodio nije bilo masovnih nesreća, pazio je maksimalno na sigurnost ljudi i postrojenja. (Kod drugih je bilo: Podvis, Aleksinac, Ibarski rudnici, SOKO).

Milutin je u pravom smislu reči bio narodni čovek. Uvek mu je lice bilo ozareno, sa pomalo šeretskim izrazom. Lako je komunicirao sa svakim. Ljudi su ga voleli, zvali Mijo, ujko...

Dok nije upoznao probleme rada i razvoja elektroprivrede i njene rukovodeće ljude bio je prilično rezervisan, a potom se osećao da je među svojima i borio se za njen prosperitet.

Ali nikada nije zaboravljao rudare, crni rudarski hleb sa sedam kora. Iako je bio svestan da neki rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom nemaju šanse da izdrže tržišnu utakmicu sa alternativnim toplivima, on se borio ne da ih ugasi, već da im investicijama produži vek i poboljša život.

Takvim načinom rada i odgovornošću na poslovima stekao je ugled, ljubav i poverenje saradnika. Ali, kako to obično biva, preveliko zalaganje u radu za opšte dobro ostavljalo mu je malo vremena za porodični život. Njegova Donka ponela je na plećima veliki deo tereta staranja o porodici i rešavanja svakodnevnih životnih problema. To ne znači da on nije bio odan i veran suprug, brižan otac i srećan deda, naprotiv, ali je to bio sa skraćenim radnim vremenom.

Bio je drag, častan pošten i nekoristoljubiv, primeran, do kraja života odan svojim mladalačkim opredeljenjima i idealima. Svi mi, koji smo sa njim radili i drugovali, duboko žalimo za Milutinom. Kad god ga se setimo, uvek nam je toplo u grudima.

Poštovana Donka i porodice Vučić, s pravom možete biti ponosni na Milutina. Iskreno saučestvujemo u vašem bolu, koji je, verujte nam, i naš.

Neka je Milutinu Vučiću slava i hvala sa naš zajednički rad i druženje. Za rad i druženje u razvoju i jačanju rudnika uglja i Elektroprivrede Srbije!

U Beogradu8.12.2001 godine                     Miroslav Jovanović, dipl. ing.


MOMCILO SIMONOVIĆ
In memoriam

Prvog maja napustio nas je zauvek profesor, doktor, dipl. ing. Momčilo Simonović, poznati, priznati i zaslužni srpski energetičar, jedan od najvećih.

Rođen je 1923. god. u Aranđelovcu, učesnik NOB, diplomirao na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu sa srednjom ocenom 9,39. Doktorat stekao na istom fakultetu 1968. godine. Radio u Sarajevu, Novom Sadu, bio glavni inženjer, a zatim direktor bazena Kolubara, bio direktor Direkcije za razvoj i investicije u Združenoj elektroprivredi Srbije i profesor na Rudarsko–geološkom fakultetu u Beogradu. Bavio se uspešno masom stručnih poslova kao i naučno–istraživačkim radom u širokom obimu. Bio je viđen i priznat član mnogih međunarodnih i domaćih stručnih energetičarskih konferencija, organizacija i udruženja.

O njemu i njegovom radu moglo bi mnogo da se piše. Ja bih se ovde ograničio na doprinos prof. Simonovića radu i razvoju elektroprivrede Srbije.

Sredinom sedamdesetih godina sazrevala je potreba da se u SR Srbiji i SFRJ precizno definišu i usvoje strategija i dugoročna politika razvoja energetike i elektroprivrede, kao i dugoročna politika cena energenata i, među njima, električne energije. Potreba je postajala sve akutnija zbog razbijanja jugoslovenske elektroprivrede na republičke i pokrajinske, a i zbog potrebe da se i pored toga obezbedi koliko–toliko optimalan razvoj i rad elektroprivrede Jugoslavije kao celine.

Autarhija u razvoju postajala je sve izraženija, kao posledica različitih interesa energetski deficitarnih i suficitarnih republika i pokrajina.

Generalni direktor ZEPS-a dipl. ing. Jovan Janković okupio je oko sebe veći broj najsposobnijih stručnjaka u Srbiji i aktivirao ih na raznim pitanjima razvoja. Glavni kreativni saradnik na formulisanju strategije i dugoročne politike razvoja ZEPS-a, bolje rečeno glavni strateg razvoja, bio je prof. Simonović.

Koji su to glavni elementi strategije razvoja elektroprivrede Srbije, kako ih je formulisao prof. Simonović?

a)Potpuno oslanjanje razvoja elektroprivrede Srbije na ugalj i vodu kao izvore primarne energije, dakle isključivo na domaće resurse.
b)Nafta i gas ne treba da se koriste za proizvodnju električne energije u elektroprivredi.
c)Razvoj elektroprivrede Srbije treba uklopiti u razvoj elektroprivrede SFRJ kroz korišćenje komplementarnosti proizvodnih struktura pojedinih preduzeća, kroz izgradnju hidroelektrana, termoelektrana i rudnika uglja za potrebe drugih, ali i radi vlastitih energetskih i ekonomskih koristi.
d)Struja je roba, dugoročno gledano njene cene moraju biti ekonomske a preko njih elektroprivreda se mora osposobljavati za finansiranje razvoja najvećim delom iz vlastite akumulacije.

U vezi sa ovom strategijom formulisana je i dugoročna politika razvoja elektroprivrede Srbije, koja se zasnivala na:

•izgradnji akumulacionih hidroelektrana radi sezonskog izravnavanja vodotokova, zaštite od poplava, vodosnabdevanja i , naravno, radi proizvodnje najvrednije vršne energije;
•izgradnji velikih termoelektrana na lignit, za proizvodnju jeftine bazne energije, lociranih što bliže velikim površinskim otkopima i većim vodotokovima;
•izgradnji velikih modernih površinskih otkopa lignita za snabdevanje termoelektrana i delom za snabdevanje široke potrošnje;
•izgradnji velikih protočnih hidroelektrana za proizvodnju jeftine energije, sa dnevnim i sedmičnim izravnavanjem dotoka;
•izgradnji termoelektrana koje bi trošile jevtin otpadni ugalj iz rudnika sa podzemnom eksploatacijom;•izgradnji termoelektrana–toplana na lignit za grejanje naselja i industrije, kao rezerve sistema;
• izgradnji pumpno–akumulacionih (PAHE) hidroelektrana kao rezervnih elektrana sistema, radi kompenzacije ispada iz pogona većih jedinica TE i učešća u "peglanju" dnevnih dijagrama opterećenja sistema;
•izgradnji prenosne mreže visokog napona (110, 220 i 400 kV) radi povezivanja elektrana sa centrima potrošnje i obrazovanja čvrstog elektroenergetskog sistema;
• optimalnom kombinovanju kroz planove razvoja sistema različitih tipova izvora, odnosno elektrana, a radi postizavanja željene sigurnosti snabdevanja potrošača, željenog kvaliteta snabdevanja, a sve to uz minimalna investiciona ulaganja i uz minimalnu proizvodnu cenu električne energije sistema kao celine.

ZEPS se u svojoj razvojnoj politici striktno pridržavao ovih načela, što nije bio slučaj u svim delovima elektroprivrede Jugoslavije. (U punoj tajnosti, bez upoznavanja elektroprivrede Jugoslavije, npr, pripreman je i zaključen dogovor vlada Hrvatske i Slovenije o izgradnji nuklearne elektrane Krško, koja se nije uklapala u usvojenu dugoročnu politiku razvoja elektroprivrede Jugoslavije. Takođe je teško bilo usklađivati stavove oko promena cene električne energije. Deficitarne republike zalagale su se za niske cene, suficitarne za ekonomske; stalno su se morali praviti kompromisi na štetu realnih interesa isporučilaca električne energije).

Već danas se može oceniti najvišom ocenom ovakva politika razvoja ZEPS-a. Da smo se bili oslanjali na elektrane na tečna goriva, ne bismo izdržali višegodišju blokadu. Pomenuta strategija i politika razvoja usvojene su u ZEPS-u pre prve naftne krize 1973. godine. U to vreme su mnogi ekonomisti u energetici bili vatreni zagovornici izgradnje elektrana na naftu. Zbog tada važećih izuzetno niskih cena nafte, zatvoren je u svetu vrlo veliki broj rudnika uglja, dok je u Srbiji istovremeno na delu rehabilitacija uglja!

Frapira preciznost, jasnoća i dalekovidost postulata razvoja elektroprivrede Srbije, koji su formulisani najvećim delom zaslugom prof. Simonovića. Njemu, a i čitavom rukovodećem sastavu ZEPS-a, potpuno je bilo strano vođenje razvojne i poslovne politike od danas do sutra, bez jasnih i čvrstih vizija budućnosti i bez uporne borbe da se stvaraju neprekidno uslovi za njihovo ostvarenje.

(U doba ZUR-a, vlada SAP Vojvodine odlučila je da se izgradi TE–TO Novi Sad na tečna goriva, sa 208 MW snage na pragu elektrane. ZEPS se pismeno obratio Vladi Vojvodine sa nekom vrstom stručno obrazloženog "aid memoire", predlažući da se ta TE–TO izgradi na lignit iz Kolubare, koji bi vodenim putem bio dovožen do Novog Sada. Ta varijanta bila je investiciono i ekonomski jeftinija od varijante na naftu. Vlada Vojvodine nije ni odgovorila na ovo pismo, stojeći iza svojih nadležnosti i odgovornosti. U uslovima blokade ova, a i druge TE–TO u Vojvodini malo su proizvodile električnu energiju i zbog skupe cene goriva i zbog njegovog nedostatka. Na primer, one su u l997. godini imale 6,3 % snage svih TE u Srbiji, ali su proizvele samo 1,16 % od ukupne proizvodnje TE. One ni u narednom periodu iz istih razloga neće moći da se angažuju u kritičnim zimskim periodima. I to je tipičan primer kazne za nepridržavanje usvojene zdrave strategije razvoja elektroprivrede! Ali kaznu nisu platili krivci, nego - elektroprivreda Srbije).

Profesor Simonović je pre a i dublje od svih, i u elektroprivredi i u rudnicima uglja, uočio prirodnu i čvrstu povezanost interesa elektroprivrede i rudnika uglja, koji su snabdevali TE gorivom. Razvoj i rad jednih bez drugih je nemoguć. Zato se zalagao i, uz podršku rukovodećih ljudi elektrana, prenosa i rudnika, uspeo da sjedini dugoročne programe razvoja termoelektrana i rudnika, ali i da doprinese da dođe do organizacione fuzije ZEPS-a, Kolubare i Kostolca na specifičan način. Postignut je sinhronizovan razvoj proizvodnje TE i površinskih kopova lignita u Kolubari i Kostolcu i na zadovoljavajući način regulisani ekonomski odnosi među njima. Izgradnja rudnika i TE finansirani su iz istih izvora i ravnopravno.

Ova vrsta svojevrsne fuzije elektrana i rudnika bila je jedinstvena u SFRJ i poslužila kao obrazac za regulisanje odnosa u radu i razvoju rudnika i elektrana u ostalim elektroprivredama i republikama. Pozitivni rezultati pratili su ova rešenja.

Međutim, sve to je valjalo organizovati i sprovesti u život.

Trebalo je, pre svega, obezbediti sredstva za razvoj. Na predlog rukovodstva ZEPS-a, uz aktivnu ulogu prof. Simonovića i većeg broja direktora udruženih organizacija, sačinjen je sporazum, kojim je obezbeđeno usmeravanje lavovskog dela dobiti i slobodne amortizacije za finansiranje razvoja. Posebnim zakonom odredbe ovog sporazuma su kodificirane, a ostatak potrebnih dinarskih sredstava obezbeđen zahvatanjem sredstava privrede.

Sprovođena je usvojena dugoročna politika ekonomskih cena električne energije, što je omogućilo da udružene organizacije ZEPS-a u značajnoj srazmeri i pod vrlo povoljnim uslovima obezbeđuju sve veće učešće u finansiranju investicija.

Pripremana je i pripremljena investiciono–tehnička dokumentacija za korišćenje hidroenergetskih potencijala slivova reka, korišćenje lignita iz ugljenih basena Kolubare i Kostolca, za rudnike uglja za snabdevanje TE Morava, za razvoj mreže najviših napona.

Prognozirano je kretanje potrošnje električne energije u narednim godinama, uz korišćenje priznatih prognostičkih modela, ali i uz konsultovanje instituta i zavoda koji su se bavili prognozama razvoja privrede i standarda.

Definisan je obavezan sadržaj i nivo obrade investiciono–tehničke dokumentacije za projekte koji konkurišu da budu uvršteni u planove razvoja.

Razvijani su i usvajani, odnosno korišćeni, savremeni računarski modeli i programi za optimizaciju strukture izvora u razvojnim planovima. Kriterijumi optimizacije bili su minimalni troškovi investicijani minimalna cena koštanja struje iz sistema, uz obavezu snabdevanja potrošača sa propisanom garancijom sigurnosti.

U cilju unifikacije projekata i podizanja nivoa njihovog kvaliteta, rađene su brojne tehničke preporuke, na bazi studija i istraživanja mnogih instituta i fakulteta.

Vođenje, planiranje i praćenje investicija obavljani su u skladu sa zakonima, koji su se menjali i usavršavali.

Usvojen je desetogodišnji plan razvoja elektroprivrede i uglja, koji je verifikovala država, na osnovu čije realizacije su izgrađeni svi najveći kapaciteti HE, TE, rudnika i prenosne mreže, koji su danas glavni oslonac rada EPS-a. U žiži ovih aktivnosti uvek je bio prof. Momčilo Simonović. Istini za volju treba reći da je u rukovodećem jezgru ondašnjeg ZEPS-a postojala puna jednodušnost shvatanja, a stavovi ZEPS-a prihvaćeni su i snažno podržavani od tadašnjih vlasti u Srbiji, Skupštine i Izvršnih veća.

Tragično je što je podmukla bolest onemogućila prof. Simonovića da, iako u penziji, nastavi da se bori za progres u energetici i elektroprivredi. U njemu je bilo ostalo energije i snage uma za još jedan puni život. Elektroprivredi Srbije čini čast što je u svojim redovima imala ovakvog vizionara, naučnika, pregaoca i borca. Ljudi takvih znanja, shvatanja i vrednosti najdragocenije su blago kojim elektroprivreda raspolaže. Juče su bili oslonac kolosalnog razvoja, sutra treba da ponesu ogroman teret buduće borbe da se prevaziđu pogubne posledice zastoja u razvoju, proizašlog iz dugogodišnje blokade i svirepo nametnutog rata našoj zemlji.

Zaposleni u EPS-u ovim putem izražavaju duboko saučešće porodici zbog tragičnog gubitka profesora Simonovića, i sami osiromašeni nestankom jednog velikana i nezaboravnog neimara razvoja elektroprivrede Srbije.

6. maja 1999. godine                          Miroslav Jovanović, dipl. ing
U Beogradu


MOMCILO TASIC, dipl. rud. inž.
In memoriam
Napomena. Ovo je sadržina posmrtnog govora održanog na Centralnom groblju.


Poštovana porodice, drugarice i drugoviOproštaji teško padaju.

Oproštaji od ljudi kakav je bio naš drug Tale posebno su teški. Naročito ako dolaze u vreme kada se još uvek nisu pozavršavali svi poslovi i kada oni koji ih nastavljaju još nisu sasvim stali na noge. Pred kraj, jedva da od tog razgovora ima dvanaest dana, on je planirao svoje poslove, žalio što lečenje ide sporo i radovao se ponovnom uključenju u nove i veće poduhvate. Nije kod njega bilo ni trunke straha od smrti, želeo je život, borio se za njega. Svi smo se pitali otkuda mu takva snaga da ignoriše nevolje teške bolesti i da se ne preda. Da li je hteo da se posle ozdravljenja, koje je hteo da smatra neizbežnom činjenicom, posveti uživanju u onome što današnji život može da pruži, uživanju u plodovima svoga rada i rada drugova? Nije, on je u svojim izmučenim vizijama skoro sebi prebacivao bolest, odsustvo iz zajedničke borbe, sa poslova za koje je on zdrav odgovarao.

Otkuda takvo spartanstvo, čvrstina, prkos, nepredavanje, nemirenje?

Niko se takav ne rađa već sebe stvara; društvo, sredina, drugovi nude opredeljenja, pogled na život, mesto u stroju, ali čovek postaje ono što jeste sam, opredeljujući se svesno, birajući jednu od bezbroj mogućnosti koje se svakom od nas u mladim danima nude. Izbori su različiti, od lakog života i povijanja prema vetrovima do odgovornosti i borbe da drugima bude bolje.

Naš Moma izabrao je najteži i najčasniji put.

Buntovni napredni gimnazijalac u Užičkoj gimnaziji, učenik Kremić u Čačanskoj gimnaziji, uhapšen od Gestapoa jer nije želeo da sakrije svoja opredeljenja i aktivnosti kao što je mogao da prikrije svoje ime, mučenik internirac – logoraš, skojevac – borac, brigadir omladinskih brigada koji je stizao i da svojim mišicama pomogne obnovi do temelja razorene Varšave, da gradi pruge, gradeći i sebe i druge.

Izabrao je da studira rudarstvo, težak, odgovoran i opasan posao. Bio je u generaciji bivših ratnika koja je svojim entuzijazmom zračila na Tehničkoj velikoj školi. U generaciji koja se zarekla da će studije zaršiti za četiri, a ne za pet godina. I završili su studije i listom otišli pod zemlju, ili na velika gradilišta. Da budu inženjeri-komunisti, stručnjaci i društveno-politički radnici. Moma je bio jedan od čelnih u toj generaciji. Nije se borio za hijerarhiski položaj niti su mu ljudski i stručni ugled koje je uživao ikada bili plod položaja koji je zauzimao. Suprotno tome, ugled koji je sticao u sredinama u kojima je radio, svojim pregalaštvom, stalnim učenjem i uzdizanjem, pravim drugarstvom, borbenošću, principijelnošću i upornošću dovodili su ga na mnoge visoke radne i društvene funkcije i položaje, kojima je Tale dizao ugled, time što ih je obavljao.

Pogonski inženjer, upravnik pogona, direktor sektora i generalni direktor kombinata, to je bila njegova razvojna linija. Sa svake od tih pozicija on se borio za unapređenje proizvodnje, bolji život radnika, sprovođenje partijske linije, bolje odnose među ljudima, za izgradnju moćnih površinskih kopova.

Istovremeno, bio je odbornik SO, sreza, delegat na Kongresu SK Srbije, član opštinskog komiteta, član samoupravnih organa ZEP-a i Radne zejednice, delegat u SIZ-u, sekretar Osnovne organizacije SK i član i funkcioner mnogih stručnih udruženja i organizacija.

Nikada se nije silio funkcijama koje je obavljao, shvatao ih je tako da na njima mora biti prvi sluga. Skroman i nepretenciozan je bio, i svaki od društvenih zadataka i funcija obavljao je sa izvanrednom ozbiljnošću, zalaganjem i osećanjem odgovornosti.

Hvatao se u koštac sa ljudskim slabostima, koristoljubljem, nemarnošću, neodgovornošću, dvoličnošću. To mu je podizalo ugled, ali mu je stvaralo i ljudske neprijatnosti. Sam njegov lični primer bio je kritika onih koji su lični interes stavljali ispred šireg društvenog.

Kad god je bilo teško i opasno, on se našao na licu mesta. Kod elementarnih nepogoda, poplava, klizišta, havarija u postrojenjima, požara u jamama, erupcija bušotine nafte i gasa... Ali ne da bi bio pasivni posmatrač već borac-komunista-stručnjak koji se zajedno sa drugovima hvata u koštac sa stihijom, silama prirode, nastojeći da im otme žrtve, da ne dozvoli da poruše rezultate zajedničkih napora, da oduzmu sigurnost i samopouzdanje, veru u uspeh poduhvata.

Često posao nije bio previše radostan. Teškoće su narastale, množile se. Ljudi kao Moma nisu se demoralisali, ostajali su čvrsti, nepokolebljivi. Na njih se uvek moglo računati.

Drug Moma je bio jedan od onih koji su se borili za zbližavanje rudnika i elektrana u ZEP-u, znajući da su ljudi u njima sudbinski upućeni jedni na druge, da im budućnosti nema bez zajedničke borbe i napora. Trudio se da doprinese međusobnom razumevanju, ali i da se savlada jaz između rudarskih i elektroprivrednih organizacija, time što bi se brže popravljao ekonomski položaj rudnika. Deo samoupravnog sporazuma o ekonomskim odnosima koji tretira rudarske organizacije napisao je drug Moma. Odnosi koje je tu zagovarao još uvek su neprevaziđeni u Jugoslaviji i predstavljaju solidnu osnovu za dohodovno povezivanje rudnika i elektrana.

U sektoru za investicije Radne zajednice njegov rad je bio veoma zapažen. Koristilo nam je svima njegovo solidno poznavanje rudarstva. Objektivno je ocenjivao mnoga tehnička rešenja i investicione programe, predlagao poboljšanja i korekcije. Zalagao se za svoje stavove i onda kada se oni nisu dopadali zainteresovanim organizacijama ili ljudima. U granicama svojih mogućnosti borio se protiv neracionalnog planiranja, lošeg projektovanja, liberalnog odnosa prema prekoračenjima rokova i cena ali i za to da se realne potrebe moraju priznati i obezbediti da se ne smeju prikrivati. Njegovi stručni izveštaji o stanju radova na rudnicima i problematici izgradnje uvek su bili obrazac jasnoće, potpunosti i objektivnosti.

Robujući svojim odgovornostima, nije imao vremena da misli na sebe, a često ni na porodicu. Za to ne samo da nikad nije bilo dovoljno vremena, a katkada je izgledalo i sramota. Svoju decu je voleo, obožavao ih, ponosio se njima, želeo da se njegova ljudska opredeljenja produže u njima. Onakvi su kakve je voleo da budu.

Krajnje čovečan prema drugima, skojevac, logoraš, borac, rudar – najmanje je bio čovečan prema sebi. Smatrao je da je to njegova dužnost, dužnost komuniste, da se na taj način najbolje može doći do bogatog društva ili društva zasnovanog na ljudskoj solidarnosti. Borio se da preko samoupravljanja ukine potrebu za ljudima koji će se žrtvovati u borbi za socijalizam, jer će odlučivati svi, jer će se tako lako nositi breme odgovornosti za društveni razvoj i poslove.

Ostaćeš nam, druže Momo, u neizbrisivoj uspomeni. Ovo se obično kaže u ovakvim prilikama. Međutim, kada je u pitanju naš Tale, onda to nije fraza već činjenica, kao što je i činjenica da ćeš nam nedostajati u novim poduhvatima i na novim zadacima. Kao drug koji će na sebe uzeti što može više tereta, kao ćutljivi borac koji ne popušta i ne kapitulira, koji poneku bitku može i da izgubi ali ne i rat, kome se možeš požaliti kada ti je teško, sa kojim se možeš našaliti.

Takvim kakav je bio njegova porodica se može ponositi. Ponos treba da suzdrži žalost i tugu, ako može.

I mi smo ponosni što smo u svojim redovima imali druga Taleta. I tužni što se ovako rastajemo.

Neka ti je dragi druže Momo slava i hvala.

5. februara 1979 godine
U Beogradu                                                 Miroslav Jovanović, dipl. ing.



PANTA JAKOVLJEVIĆ
Sika za studiju

Tok karijere: Pančevački most, pomoćnik republičkog ministra građevina, HE Zvornik, Limske hidroelektrane, Hidroelektrana Đerdap.

Završio osnovnu školu, gimnaziju i Građevinski fakultet.

Upoznao sam ga na Zvorniku. Bio šef gradilišta brane. Isticao se odgovornim vođenjem poslova. Nekima zbog toga smetao. Dobro sarađivao sa Borom Jovanovićem u pripremi kadrovskih promena na gradilištu.

Uspešno vodio izgradnju Limskih hidroelektrana: HE Bistrica, HE Kokin Brod i HE Potpeć.

Od 1964. godine vodio je izgradnju jugoslovenskog dela Hidroenergetskog i plovidbenog sistema Đerdap u saradnji sa investitorom rumunske strrane HE Đerdap. Ovo je bila najveća i najsloženija investicija ne samo u elektroprivredi Jugoslavije, nego uopšte u privredi. Ako se izuzmu HE na Volgi, Angari i Jeniseju u SSSR-u i HE na Jang-Ce-Kjangu u Kini, Đerdap I bio je najveća HE u Evropi, Aziji, Africi i Okeaniji.

O složenosti vođenja ove investicije svedoči, između ostalog, činjenica da se gradnja, ili uticaji gradnje prostiru na teritorije tri države (Jugoslavije, Rumunije i Bugarske), Republike Srbije i Autonomne pokrajine Vojvodine, odnosno na teritorije niza priobalnih opština uzvodno i nizvodno od brane HE Đerdap.

Pokojni drug Panta imao je običaj da kaže, naročito nama, tada mlađim saradnicima:"Deco, na ovim poslovima se gine!". Pri tome je imao na umu ne samo napore nužne da se postignu planirani rokovi i kvalitet izgradnje, već i prevladaju pojedine rizične faze izgradnje.

Rizične mogu biti zbog potrebe međusobne usklađenosti elemenata različitih delova projekata i njihove dinamike, otežanih uslova izvođenja pojedinih faza radova, a i zbog ipak ne uvek predvidivih ćudi prirode – suša, kiša, povodanja, zime. Uz sve to, prisutan je i ljudski faktor zbog nesavršenosti organizacije, nedostatka iskustva, složenosti usklađivanja napredovanja radova različitih učesnika u izgradnji, pa i previda mogućih opasnosti u pojedinim fazama, a, naravno, i zbog propusta pojedinih izvršilaca. Važno je da ljudi ne ginu, ili ginu u najmanjoj mogućoj meri, kao i da se posebnim merama anuliraju negativni uticaji nastalih šteta ili poremećaja na dalji tok i koštanje izgradnje.

Pri pojavi takvih situacija drug Panta je smirenošću mudraca.tražio izlaze, a nije sebe i druge opterećivao hajkama na veštice. Polazio je od toga da gradnja ovakvih objekata nije pošteđena rizika i da je graditeljima, kraj sveg znanja, iskustava i odgovornosti prema poslu, potrebna i sreća. Sreća ne sme biti ukalkulisana, ali se može računati faktor rizika, pre svega kroz rezerve u finansijskim kalkulacijama na nivou od oko l0%.

Imao je puno razumevanja prema mladim stručnjacima, odnosno prema potrebi njihovog zapošljavanja i osposobljavanja u struci. Tokom izgradnje HE Đerdap I bio je zaposlen veliki broj mladih inženjera i drugih fakultetski obrazovanih početnika u organizaciji investitora, od kojih mnogi i danas rade u toj organizaciji, ili su kao gotovi stručnjaci vodili poslove na izgradnji HE Đerdap II, a sada su angažovani na razvojnim poslovima HE.

Imao je izvanredan smisao za upravljanje komplikovanom organizacijom izgradnje. Ona je polazila od maksimalne odgovornosti, ali i samostalnosti svih pravnih subjekata, njihovih delova i pojedinaca u donošenju konkretnih odluka u okviru realizacije njihovih zadataka. Drukčije se nije ni moglo, uspeh poduhvata zavisio je od kvaliteta angažovanog kadra i njegove direktne zainteresovanosti za uspeh poverenog posla, ali i od sinhronizacije svih poslova unutar utvrđene politike i planova izgradnje. Pantelija je bio majstor da stvori sklad među akterima, od kojih je svako gledao da postigne maksimalno zadovoljenje interesa svog preduzeća ili svojeg lično. Onoga koji bi eventualno štrčao ne bi proganjao, jednostavno bi ignorisao, pa se ovaj ili povlačio, ili bi se sam sklanjao s puta.

Među pojedinim učesnicima u izgradnji u osnovi nije pravio razlike. Tako je po sličnim kriterijumima obezbeđivao stanove na gradilištu ili u Beogradu za kadrove ne samo investitora, nego i građevinara, projektanata, montera, a sve sa ciljem da obezbedi što kvalitetniju kadrovsku strukturu učesnika u izgradnji.

Obezbedio je najveće moguće učešće domaće industrije u isporukama opreme za elektranu bilo kroz kompletne isporuke, bilo kroz kooperativne odnose sa stranim vodećim partnerima.

Za razliku od Bore Jovanovića, koji je u fazi ugovaranja i realizacije ugovora stiskao cene isporuka ili izvođenja radova, a po uspešno završenom poslu drešio kesu, Panta je nastojao da ugovori isporuke, radove ili usluge po cenama koje bi od početka bile atraktivne za partnere, ali ne i preterane.

Sa puno odgovornosti i takta sarađivao je sa organima rumunske države i rumunskim investitorom. Nije po prirodi bio svađalica, a u pregovore je uvek išao sa namerom da doprinese da se oni završe uspešno. To je, uz lični šarm, obezbeđivalo efikasnu saradnju sa Rumunima, uprkos brojnim i delikatnim problemima i oprečnim interesima.

Nije voleo dugačka pisanija. Svoja mišljenja izlagao je u kratkim pismima koja su u formi letaka omogućavala da se lako razumeju stavovi i predlozi. Pored toga, u kratkim beleškama ostavljao je traga vođenim razgovorima i učinjenim dogovorima. Ugovori mu nisu bili dogovori između partnera sa različitim interesima i instrumenti zaštite ovih interesa, već dogovori o izvršenju posla od zajedničkog interesa.

Kada je trebalo pomoći druge investitore, iako mu to nije spadalo u obaveze, uvek se odazivao. Pamtim kada je na teret Limskih elektrana preuzeo plaćanje obaveza izvođačima na HE Bajina Bašta kada je pretila opasnost prekida pripremnih radova na ovoj, a time bio ugrožen poćetak izvođenja glavnih radova na objektu. Radilo se o pauzi u finansiranju, u očekivanju da IBRD donese odluku o učešću u finansiranju HE BB. Zahvaljujući tom privremenom finansiranju izbegnuta je opasnost produženja roka ulaska u pogon Bašte za čitavu godinu dana.

Drugi slučaj za koji ja znam, dogodio se pred ulazak u pogon HE Đerdap I. ZEP nije mogao da obezbedi sredstva za izgradnju dvostrukog dalekovoda 220 kV Leštane – Jajinci (TS 400/220kV – TS 220/110 kV), što je ugrožavalo plasman energije Đerdapa u područja Beograda i Vojvodine. Valja napomenuti da je ZEP bio prinuđen da čitav kompleks postrojenja i dalekovoda 400 kV za plasman Đerdapa u mrežu Srbije i Jugoslavije finansira iz kredita koje je ''Progres – Invest'' obezbedio u inostranstvu, jer su bile iscrpene mogućnosti Saveznog i Republičkog investicionog fonda. Shvatajući da bi bilo neoprostiva greška da se HE Đerdap završi a da njegova energija ne može da se plasira u mrežu, drug Panta je na HE Đerdap preuzeo obavezu finansiranja pomenutog dvostrukog dalekovoda 220 kV. Time je ovaj veliki problem plasmana električne energije Đerdapa I skinut sa dnevnog reda. (Ne mogu da ovom prilikom ne pomenem aktivnu saradnju sa pokojnim Isidorom Čolovićem, Pantinim zamenikom).

To je bila još jedna manifestacija istovremenog delovanja druga Pante kao pripadnika institucija države SFRJ, ali i kao jednog od najznačajnijih aktera razvoja elektroprivrede Srbije.

Još jedan detalj može dočarati širinu Pantinih pogleda. Pred poznatu i uspešno izvedenu operaciju pregrađivanja Dunava, drug Panta me je pozvao i rekao otprilike ovo: "De, vidi ti tamo sa institutima i fakultetima da im nabavimo neku opremu iz uvoza a koju oni sami ne mogu da nabave". Zahvaljujući tome nabavljena je uvozna, pretežno američka oprema za potrebe Instituta "Nikola Tesla" i "Mihailo Pupin". Nabavljena je merna oprema koja je omogućila pomenutim institutima da uspešno realizuju ugovore o poslovima za HE Đerdap, kao npr: oprema za testiranje turbinskih regulatora i sistema tiristorske pobude generatora; oprema za snimanje i analizu brzih prenaponskih pojava na generatorima pri manipulacijama u postrojenju 400 kV HE Đerdap i prenaponskih pojava na opremi u sistemu daljinskih računarskih merenja kao i na telekomunikacionoj opremi; oprema za daljinsko merenje temperatura ("termovizija"), itd. Elektrotehnički fakultet odbio je da primi pomoć za nabavku opreme "jer oni ne primaju milostinju".

Može se sa sigurnošću reći da je drug Panta u elektroprivredi Srbije bio prvi investitor koji je šire gledao na rešavanje problema eksproprijacija vlasnika imanja, odnosno njihovog preseljenja, nužnog radi oslobađanja prostora za organizaciju gradilišta, ili pak pogođenog kasnijim formiranjem akumulacionog jezera, odnosno povećanim varijacijama vodostaja nizvodno od brana. Onima koji su napuštali mesto ranijeg boravka obezbeđivano je preseljenje na nove lokacije uz kupovinu zemljišta, a onima koji bi ostajali u mestima ranijeg boravka obezbeđivano je preseljenje u nova urbanizovana naselja, sa novim kućama za stanovanje, školama, ambulantama, prodavnicama, pristupnim putevima, vodovodom i kanalizacijom. Građene su nove deonice puteva za povezivanje gradilišta sa Beogradom i Negotinom svuda gde su stari putevi potapani, a mnoge deonice modernizovane da bi mogle uspešno da prime na sebe bitno povećan teretni i putnički saobraćaj. Takođe je unapređivan rečni saobraćaj, itd.

U zabiti Sandžaka, u Novoj Varoši, izgradnjom upravne zgrade investitora Limskih hidroelektrana, zgrade pozorišta, stambenog naselja za zaposlene, započela je revitalizacija grada koji danas izgleda kao moderan gradić. I to delo započeo je Panta Jakovljević u vreme kada su "pravedne naknade" raseljenima smatrane samo kao deo neizbežnih troškova izgradnje, bez većih ulaganja u obezbeđenje adekvatnih uslova njihovog života.

Pakleni tempo života i rada nisu mu ostavljali vremena za odmor i rekreaciju. Voleo je šah i preferans, igrao ih je u retkim trenucima ukradenim od posla. Kafu je pio u ogromnim količinama i uprkos njoj čvrsto spavao od umora. Za njegovog organa za ''Public Relations'' proglasio se bio njegov dugogodišnji i verni lični šofer Čeda, koji se činio da je o svemu što se u firmi dešava bivao dobro obavešten.

Rekao sam da se drug Panta u poslu u svemu oslanjao na saradnike, bliske i one dalje. Ja ih nisam pojedinačno navodio jer mnoge od njih nisam dovoljno poznavao, a sarađivao sam samo sa onima na koje sam svojim poslom bio upućen. Ipak mislim da bi neko od još preživelih njegovih sradnika mogao da zabeleži imena bar njegovih osnovnih saradnika u vođenju i realizaciji poslova.

Beograd, 17.02.2004.                              Miroslav Jovanović, dipl. ing.



RADENKO NIKOLIĆ

Dana 7. jula 1992. godine umro je dotadašnji generalni direktor Združene elektroprivrede – Beograd, odnosno Elektroprivrede Srbije,drug Radenko Nikolić. Tim povodom u listu ZEP objavio sam članak u kome sam nastojao da opišem psihološki profil poč. Radenka, a na sahrani, održanoj 10. jula, održao sam posmrtni govor. Sa izvesnim skraćenjima i izmenama sačinio sam, na bazi pomenutog dokumenta,odnosno govora, naredni tekst, u nadi da ću se na taj način bar delimično odužiti drugu Radenku za njegov doprinos radu i razvoju elektroprivrede Srbije i za drugovanje u višegodišnjoj saradnji.

Svakome ko ga je poznavao, Radenko je odavao utisak čoveka od čelika, kome ništa ne može da naudi. Toliko je bio otporan i vitalan, radan i odgovoran, da nam je svima ličilo na izrugivanje to, što se prvi dan po odlasku u penziju teško razboleo i to bez šanse da se izleči i preživi. Nije čak primio ni prvu penziju, kao da mu je neka viša sila htela da se naruga. On to ničim nije zaslužio, ni svojim radom i njegovim rezultatima, a ni svojim spartanskim životom.

Dan uoči njegove smrti gledao sam fotografije sa našeg rastanka i strepeo da li ću biti na oproštaju sa njim povodom njegovog penzionisanja. Surovo, pribrano i uz savladani jecaj, Ljiljanino "nema nam više Radenka" označilo je kraj njegovog radom, lišavanjima i rezultatima prebogatog života.

Rođen je 1926. god u Užicu. Školsku 1947/48. godinu, odnosno prvu godinu studija, završio je u Kijevu (ondašnji SSSR). Posle objavljivanja tzv."rezolucije IB-a" vratio se u zemlju, nastavio studije na Elektrotehničkom fakultetu Tehničke velike škole u Beogradu i na njemu diplomirao 1952. godine. Pravo sa studija otišao je na gradilište HE Zvornik, a nije morao. Mogao se zaposliti, kao i mnogi drugi, u Beogradu, ili u nekom drugom velikom gradu. Mogao je, a nije hteo. Rame uz rame, bukvalno, sa radnicima obezbeđivao je struju na gradilištu, zajedno sa njima spasavao je zagate od poplava, ili pumpe i motore od potapanja od pobesnele Drine, sa njima zajedno krpio motore i transformatore, učio zanat, popravljao dalekovode – a nije morao. Spavao u samačkim sobicama, umivao se u zajedničkim umivaonicama, kupao u javnim kupatilima, hranio u menzama i kafančinama, godinama nosio gumene čizme i brijao i šišao - kad je morao.

Po puštanju u pogon prvih agregata u HE Zvornik prešao je na rad u elektranu i kao šef elektroslužbe bdio u elektrani i razvodnom potrojenju dan i noć – a nije baš uvek morao.

Godine 1958. prešao je na rad u Obračunski centar Elektroprivrede Srbije u Beogradu i primio na sebe odgovornost vođenja investicija. Posebno se angažovao kao neposredni investitor u izgradnji prenosnih mreža 220, 110 i 35 kV i trafostanica ovih gornjih napona. Bio je jedan od najaktivnijih pobornika početka izgradnje mreže 400 kV u Srbiji. Pod njegovim rukovodstvom izgrađene su solidne osnove prenosne mreže na teritoriji cele SR Srbije, kao sigurnog osnova njene elektrifikacije i industrijalizacije. Počela je izgradnja HE Bajina Bašta, TE Morava i prva dva bloka u TE Obrenovac. 1966. godine postaje direktor HE Bajina Bašta, angažuje se u ugradnji četvrtog agregata i otklanjanju uočenih nedostataka na turbinama, generatorima i temeljnim ispustima.

Sve do 1985. godine ostaje u Bajinoj Bašti i sve vreme ne miruje. Izvršena je zamena kompletnih namotaja statora generatora, a po toj tehnologiji, u čijem kreiranju je Radenko aktivno učestvovao, izvršena je zamena namotaja generatora u HE Senj i HE Split. Po istoj tehnologiji rađeni su namotaji Končarovih generatora na HE Đerdap I. Definitivno je uklonjen fenomen opasnih vibracija zvučne učestanosti turbinskih rotora u nekim zonama i režimima rada agregata. Obezbeđena je sigurnost rada temeljnih ispusta u uslovima preliva vode preko brane.

Radenkov duh nije nikako mirovao. Najaktivnije je učestvovao u radu komisije tri republike (SR Bosne i Hercegovine, SR Crne Gore i SR Srbije) za reviziju Osnovnog projekta i Vodoprivredne osnove sliva Drine i bio sigurno jedan od najboljih poznavalaca mogućnosti iskorišćenja hidroenergetskog i vodoprivrednog potencijala reke Drine u SFRJ. Bio je jedan od najupornijih boraca u ZEP-u i u Republici za traženje i iznalaženje rešenja odnosa triju republika na ovoj reci, a radi ubrzanog nastavka izgradnje ovog značajnog privrednog potencijala. Suština otpora mnogih u SFRJ prema slozi tri republike na Drini danas je postala evidentna svakome, ako to nekima nije bila i ranije.

Realno ocenjujući da će do sporazuma o zajedničkoj izgradnji na Drini doći uz velike teškoće i posle pauze nesagledivog trajanja, u Radenkovom umu porodila se briljantna ideja o izgradnji reverzibilne pumpno-akumulacione hidroelektrane Bajina Bašta (RHE B. Bašta), koja je izgrađena uz njegovo najaktivnije zalaganje, učešće i rukovodstvo.

Danas je ta elektrana jedna od najvećih zaloga sigurnosti rada elektroenergetskog sistema u uslovima iznenadnog ispada iz pogona većih proizvodnih jedinica termoelektrana, pouzdana i snažna rezerva sistema.

Radeći u Bajinoj Bašti on je bio jedan od kreatora, najveći pobornik i protagonista u elektroprivredi Srbije obrazovanja ekonomskih odnosa između učesnika u zajedničkom radu u elektroenergetskom sistemu na osnovu tržišnog vrednovanja doprinosa svakoga od njih zajedničkim energetsko–ekonomskim efektima. Ekonomski položaj svakog učesnika bio je pre svega u funkciji njegovih proizvodnih rezultata, pored zavisnosti od energetskih karateristika, racionalnog investiranja i poslovanja.

Taj, ponekad i oštro kritikovani, model i sistem, zbog nedorađenosti nekih detalja, ali ranjiv pre svega zbog negativnog dejstva na unutrašnje odnose niskih i neekonomskih cena električne energije i uglja, bio je osnova skoro dvadesetogodišnjeg perioda prosperiteta ZEP-a, koji je izrastao u najmoćniju, ekonomski najzdraviju i razvojno najstabilniju elektroprivrednu organizaciju u Jugoslaviji i u snažan oslonac razvoja privrede i standarda u Srbiji, i ne samo u njoj.

Radenku je svaka podela elektroprivrede Srbije na pokrajine i pašaluke bila neprihvatljiva, kao što nije pristajao na autarhičan razvoj elektroprivrede Srbije kao celine. Njeni elektroenergetski resursi zahtevali su šire prostore od onih koji su omeđavani unutrašnjim granicama unutar republike, pa i zemlje u celini. Zbog toga su njegove aktivnosti u odnosima sa drugim elektroprivrednim organizacijama imale za cilj stalno proširivanje proizvodne i razvojne saradnje, stalno povećavanje obima kupoprodaje i razmene električne energije, i to na bazi poštovanja realnih, međusobno usklađenih dugoročnih ekonomskih i razvojnih interesa.

Radenko je u tom smislu razvijao posebnu aktivnost u organima Zajednice jugoslovenske elektroprivrede, sa rezultatima koji su evidentni. Što oni nisu mogli biti i veći, treba "zahvaliti" onim snagama kojima je ukupno jedinstvo Jugoslavije i njene privrede bilo trn u oku, a njihovo trajno razbijanje krajnji cilj.

Po dolasku u Beograd 1985, na mesto generalnog direktora ZEP-a, a kasnije i direktora EPS-a, Radenko je svoju kolosalnu radnu sposobnost i energiju usmeravao ka ponovnom uspostavljanju jedinstva elektroprivrede Srbije. Sukcesivno slamanje posledica autonomnih i autonomaških razvoja bio je delikatan i težak posao. Trebalo je uspostaviti optimalan razvoj elektroprivrede i rudnika uglja na teritoriji republike kao celine, umesto potpune autarhije i izolovanih slučajeva vrlo složenih odnosa u zajedničkoj izgradnji. Trebalo je ostvariti ekonomsku, finansijsku i kadrovsku sanaciju elektroprivrede Kosova i Metohije u uslovima preteškog materijalnog položaja ovih organizacija i slabih proizvodnih rezultata, kao uzroka i posledica ovakvog stanja. Uz sve drugo što je na Kosovu i Metohiji bilo prepreka stabilizovanju političkih i ekonomskih prilika.

I, konačno, dolazi do definitivnog spajanja proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije i rudnika uglja u SR Srbiji, što stvara uslove za optimalan rad, razvoj, organizaciju i poslovanje čitave grane.

Sumirajući Radenkove aktivnosti i rezultate, reklo bi se da je postigao toliko da može mirne duše da ode u penziju i da je zaslužio da najzad svojoj porodici posveti mnogo više vremena i ljubavi nego što mu se dotle pružala prilika. A celo njegovo biće bilo je jedno beskrajno ljudsko služenje do robovanja, bez odmora, bez predaha: nepomućenim idealima buntovne, pravdoljubive i asketske mladosti, svojoj domovini, svojoj profesiji, svojoj elektroprivredi, svojim drugovima. Za sebe lično nije odvajao ništa, kao da bi time oskrnavio neke svoje zavete, prevario obećanja, izdao ono što je najsvetije.

Sudbina se svirepo ponela prema njemu. Kao da je, pakosnica, čekala da on sebe istroši do kraja, pa da mu se osveti za sve bolesti preležane na nogama, za sve godišnje odmore i praznike provedene na gradilištima, u centralama, na radnim mestima. Prvoga dana u penziji njega, čeličnog radnika i borca, bacila je u postelju i nametnula mu borbu, prvu borbu u životu koju nije mogao svesno da vodi, u kojoj mu nisu date ni najmanje šanse da pobedi nemoguće. Ovog puta, čelik nije izdržao.

Radenko nije dočekao ni da se poraduje učinjenom. Opasno igranje sa obezvređivanjem cena električne energije u uslovima hiperinflacije, nije u prvom redu iznuđeno težnjom da se ublaže posledice ekonomske blokade, kojoj smo bili izloženi. Ponovo je bilo na sceni od ranije poznato nasilje politike nad ekonomijom, koje je u istoriji elektroprivrede plaćano periodima dugotrajnih i pogubnih nestašica električne energije. Iako Radenko o tome nije javno govorio, siguran sam da je tadašnji katastrofalni ekonomski položaj u koji je dospela elektroprivreda Srbije odlućujuće doprineo tragičnom razvoju njegove zdravstvene situacije.

Kako se može izraziti veća zahvalnost i pohvala nekom čoveku i njegovom delu od one koju je veliki broj ljudi u elektroprivredi i van nje iskazivao rečima: da je u ovoj zemlji bilo više takvih, mi nikada ne bismo doživeli ovo što sada doživljavamo, ili, da nam je tu Radenko i još takvih boraca, lakše bismo se iščupali iz teškoća u koje smo zapali.

Za čovekom kakav je bio Radenko ne sme da padne zavesa zaborava i da trag i spomenik njemu bude sveden na jednu od nadgrobnih ploča u beskrajnom nizu rozarijuma na Novom Groblju, koju će posećivati Ljiljana i ostali članovi Radenkove porodice. Zar Reverzibilna hidroelektrana Bajina Bašta ne može sa puno prava da ponese ime ovog divnog, hrabrog, radnog i nadasve čestitog čoveka i stvaraoca? Nije li ona njegovo čedo? Jer mnogi bi u elektroprivredi, i ne samo u njoj, mogli učiti na njegovom primeru!

.......................................
Govor na sahrani održan je 10. jula 1992. i završen rečima:

Draga ljiljana, Zorane i Dragane, draga Radmila i Vera. Ništa ne može da ublaži gubitak koji vas je zadesio. Sve reči i izrazi saučešća, kojima ste obasipani ovih dana, ne mogu da izraze verno onaj ugled i poštovanje koje je kod nas uživao vaš i naš Radenko, niti žalost koju za njime osećamo. Ali, siguran sam, da možete biti ponosni što ste njegovi najbliži, jer će u našoj sredini Radenkov lik i neokaljan obraz dugo svetleti kao primer mlađima koji nastavljaju njegovo delo. I najzad, dragi moj kume, hvala ti za sve što si učinio za elektroprivredu, za Srbiju, neka je mir tvome pepelu! Neka ti je večna slava i hvala!

JOŠ NEŠTO O LJUDSKOM LIKU RADENKA NIKOLIĆA

Arhetip junačkog socijalističkog omladinca bio je i do kraja života ostao Radenko.

Borac – osećao se odgovornim za sve, za posao, za ljude i život oko sebe. Nije napuštao posao dok ga uspešno ne završi, a svaki posao oko njega bio je i njegov.

Mnogo nas je gasilo magacinsku baraku investitora jedne noći u Malom Zvorniku, ali je on srljao u žarište požara, u isprepletanu noseću konstrukciju, uz veliki rizik da strada u požaru. A nije morao!

Mnogo je inženjera i tehničara učestvovalo u spasavanju materijala i opreme iz zagata I faze na gradilištu HE Zvornik, ali je Radenko u radnom odelu i čizmama, zajedno sa Polićem, Grujićem, Pucarevićem, Božom, Bajramom i drugim radnicima, prihvatao pajser, sajle, konopce, fosne i šlipere i zarađivao posekotine, ubode, rane... A nije morao!

Nikada i ni u čemu nije tražio privilegije, niti se zalagao za nešto u svoju korist. Malo ko zna da je Radenko mnogo ranije trebalo da pređe iz Bajine Bašte u Beograd, da vodi investicije u ZEP-u. Učestvovao je na konkursu i bio do poslednjeg dana najozbiljniji kandidat na kojeg se računalo. Poslednjeg dana konkursa stigla je neočekivano prijava inženjera Bore Jovanovića, Radenkovog ranijeg direktora. Čim je to saznao, Radenko je bez reči povukao svoju prijavu i ostao još par godina na Bajinoj Bašti.

Inače je bio, kada se radi o njemu lično, prilično dekoncentrisan, da ne kažem neodgovoran. Krene, recimo, na venčanje, a zaboravi da ponese ličnu kartu i uverenje da nije oženjen. Odluči, sa gospa Ljiljom zajedno, da učestvuje na konkursu Obračunskog centra za mesto u sektoru za investicije u Beogradu, 1958. godine, a onda zaboravi da napiše prijavu. (Morao je to da učini pisac ovih redova u poslednjem trenutku. I tako je Radenko, ne na osnovu svoje prijave na konkurs, bio primljen).

Prekretnica u poštovanju svih društvenih normi nastupila je njegovom ženidbom sa Ljiljom. Ko nije poznavao Radenka pre ženidbe ne može da shvati veličinu promena koje su nastupile u njegovom životu. Ne radi se samo o njegovoj ljubavi prema Ljilji, vernosti, ljubavi prema deci, već o promenama u i na njegovoj ličnosti: dolaženju tačno na vreme na posao, svakodnevnom brijanju, redovnom šišanju, prestanku gubljenja ličnih dokumenata, tehničkim pregledima i registracijama vozila o roku, podnošenju poreskih prijava o roku, itd. itd.

Ali nije mogao da se navikne da može i mora da doručkuje na vreme, da dođe kući s posla u obećano vreme, da koristi godišnje odmore svake godine, bar više od njihove polovine. Sebi je nametnuo režim dežurnog u hitnoj pomoći, ali sa neprekidnim dežurstvom od 24 sata dnevno i cele godine, a svojim osnovnim saradnicima stalno je sugerisao da uvuku u posao što više mlađih saradnika, da bi sebe rasteretili.

Radenko je obožavao Šekspira, a na neki način se identifikovao sa Hamletom. Znao je napamet celu dramu. Motiv ubistva oca na prevaru kroz majčino izdajstvo i tragičan kraj osvetnika, koga su razdirale moralne dileme, opsedali su Radenkovu maštu. Nikada ga nisam pitao za razloge, a nisam ni pokušao da analiziram da li on, u ubijenom ocu, nevernoj majci, stricu-podstrekaču ubistva, Ofeliji, Poloniju, Horaciju ili Laertu, prepoznaje neke prerušene ljude ili transponovane ideale, a u zapletu drame neka zbivanja u kojima je bio učesnik. U jedno sam ipak siguran: on je u Hamletu viđao sebe. Nije mi jedino jasno: koji je to otrov namenio drugome, a umro od njega.

Što se moralnih dilema tiče, tu nema nejasnoća: njegov život i život njegovih vršnjaka bio je prepun raznih moralnih i drugih dilema otkada su u njega zakoračili. Dileme Hamletovog duhovnog života bile su mali deo dilema Radenka i njegovih savremenika.

Bio je asketa. A sve askete su teške. Kao primer, kao saborci, kao protivnici. A gde je kod asketizma granica potpune predaje svojim shvatanjima, vrednostima, idealima, a gde počinje ambicija da se po svaku cenu bude prvi? Asketizam preti ljudskom u čoveku, naročito ako je ekstreman. Čak i kada nema pretenziju da ističući sebe unižava druge, asketizam to postiže. Zato prave askete imaju poštovaoce, poznanike i protivnike, a vrlo retko i prijatelje. To im je sudbina.

Pišući ove redove, nikako ne želim da se oni koriste za slikanje Radenkovog portreta. Međutim, oni mogu poslužiti da se osvetli deo njegove ličnosti, koji je manje poznat njegovim saradnicima, ali koji dodatno osvetljava njene ljudske dimenzije.

U Beogradu, 17.03.2004                             Miroslav Jovanović


RADIVOJE MARKOVIĆ

OSNOVNI PODACI:
Rođen 1924. godine u Arilju.
Završio osnovnu školu i gimnaziju u Kragujevcu.
Završio Elektrotehnički fakultet Tehničke velike škole u Beogradu 1952. godine.
U NOB učestvovao od 1944. godine.
Bio na Omladinskoj radnoj akciji – pruzi Šamac-Sarajevo 1947. godine kao komandant brigade I godine Elektrotehničkog fakulteta "Mirče Acev".
Ima šest domaćih i dva strana odlikovanja.
Radio u FabrIci kablova Svetozarevo kao referent, šef elektro-službe, šef proizvodnje i generelni direktor (1952 – 1963).
Radio u Zajednici jugoslovenske elektroprivrede kao generalni direktor od 6.5.1963. do maja 1969. godine.
Bio član Republičkog izvršnog veća Skupštine SR Srbije od maja 1969. do maja 1974. godine, sa predsednikom Milenkom Bojanićem.
Bio generalni direktor Združenog elektroprivrednog preduzeća - Beograd od 1.6.1974. do kraja 1977. godine.
Bio ambasador SFRJ u Zambiji od 15.1.1978. do 31.10.1981. godine.
Po povratku u zemlju do penzije bio direktor Republičkog zavoda za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju SR Srbije.
Penzionisan 1.1.1989. godine

NEŠTO O ŠKOLOVANJU

Kao učenik VIII razreda gimnazije u Kragujevcu, zahvaljujući igri slučaja i svojoj snalažljivosti, preživeo je streljanje gimnazijalaca 1941. godine. Tri godine kasnije aktivirao se u NOB-u i omladinskoj organizaciji. Godine 1946. upisao se na Elektrotehnički fakultet TVŠ, koji je završio 1952. godine. Bio je aktivan u Savezu studenata i generacija električara ga je prihvatila kao nenametljivog vođu. Na "Omladinskoj pruzi Šamac – Sarajevo" bio je komandant brigade studenata I godine Elektrotehničkog fakulteta "Mirče Acev", na gradilištu pruge kod mesta Modrinje. Studenti su po završetku akcije pevali pesmu: "Oj Modrinje Modrinje, kad me vidiš j....i me!"

Tokom njegovih studija pojedina savezna ministarstva dodeljivala su stipendije dobrim studentima. Pri kraju studija uveden je sistem tzv. "planske raspodele kadrova", koji je obuhvatao i sve stipendiste. Cilj te raspodele bio je da se obezbede fakultetski obrazovani kadrovi na gradilištima ključnih objekata Prvog petogodišnjeg plana. Radivoje se opredelio za rad na izgradnji Fabrike kablova u Svetozarevu i tamo i otišao, iako su neposredno pre toga ukinute obaveze konstituisane "planskom raspodelom kadrova".To ukidanje obaveza mnogi su jedva dočekali i masovno se zapošljavali u Beogradu. Radivoje nije.

RAD U FABRICI KANBLOVA U SVETOZAREVU
U fabrici je započeo karijeru prirodnim tokom. Vodio je poslove na uvođenju elektro-instalacija u fabrici, na polaganju kablova. Kako se svojim radom isticao među vršnjacima, postao je šef radionice a zatim i šef elektro-službe. Godine1955. ukazala se potreba za popunom radnog mesta šefa proizvodnje kablova. Sve do 1958. Radivoje je uspešno obavljao tu dužnost, objedinjavajući celokupnu proizvodnju i odgovarajući za rešavanje svih problema vezanih za nju.

Marta 1958. godine na dužnost generalnog direktora Instituta u Vinči odlazi dotadašnji generalni direktor FKS-a Vojislav Babić. U funkciji v.d. generalnog direktora odmah ga zamenjuje Radivoje, a na dužnost generalnog direktora biva imenovan posle konkursa. Na toj dužnosti ostaje do početka maja 1963.

Radom u FKS-u Radivoje je stekao znanja i iskustva koja su bila neophodna za uspešno rukovođenje velikim privrednim preduzećima.

RAD U ZAJEDNICI JUGODLOVENSKE ELEKTROPRIVREDE
Rad i rezultati rada Radivoja Markovića u FKS-u bili su visoko ocenjeni od strane organa koji su vodili kadrovsku politiku u SR Srbiji i SFRJ, čim je krajem aprila1963. godine od strane SIV-a imenovan za generalnog direktora Zajednice jugoslovenske elektroprivrede. On kaže da je o svom imenovanju saznao prvo iz sredstava javnog informisanja i da o tome uopšte nije bio prethodno konsultovan. Bio je veoma iznenađen jer nije znao da takav predlog uopšte postoji, ali je disciplinovano i bez prigovora i pitanja prihvatio ovo radno mesto. Istovremeno su postavljene nove ličnosti na čelo Zajednice jugoslovenskih železnica, Zajednice PTT Jugoslavije i Carine Jugoslavije.

Članove kolektiva ZJE (u daljem tekstu JUGEL-a) upoznao je prilikom ispraćaja dotadašnjeg direktora Ante Raosa koji je otišao na neku novu dužnost. O prvim utiscima Radivoje kaže:

"Moram da priznam da je moj prvi susret sa kolektivom JUGEL-a bio za mene iznenađenje, jer su moji osnovni saradnici bili daleko stariji od mene. To su bili Gaga Đurđević, prvoborac, koji je bio prvi direktor Zajednice elektroprivrede Srbije, zatim ing. Dušan Čučković, predratni inženjer, pre i za vreme rata bio direktor Zemunske električne centrale a zatim na veoma odgovornim dužnostima; Dragi Obradović, dotadašnji generalni direktor Zajednice EPP-a BiH a sada direktor za investicije u JUGEL-u; Žarko Srdić, glavni dispečer ZJE; čika Vasa Veljković, poznati predratni elektro-inženjer, čije sam fotografije viđao na mnogim mestima na kojima je ranije radio (kao što je polaganje kabla preko Dunava radi snabdevanja Pančeva) i koji je inače bio na vrlo odgovornim dužnostima i posle rata u Ministarstvu elektroprivrede, Zajednici EPP-a Srbije, itd. Bili su iskusni elektroprivrednici a ja sam došao iz fabrike pa sam imao tremu od toga kako će me oni primiti i da li ću ja uspeti da rukovodim jednom takvom organizacijom".

Tremu je ulivala i činjenica da je razvoj elektroprivrede u Jugoslaviji bio u punom zamahu, da su bile u izgradnji brojne elektrane, trafo-stanice i dalekovodi i da je trend porasta potrošnje električne energije u zemlji bio vrlo visok i, gledano na duži rok, neodrživ. (U periodu 1958 – 1964. prosečna stopa rasta potrošnje iznosila je za zemlju u celini 12,8%).

Odnosi između elektroprivreda pojedinih republika bili su usklađivani u JUGEL-u. Vrlo često na sastancima dolazilo je do svađa i nadmudrivanja. Radivoja su relativno brzo prihvatili i njegovi neposredni saradnici, kao i direktori elektroprivreda republika. Urođena komunikativnost i pragmatizam omogućavali su Radivoju da, bez teorijskih rasprava i krupnih reči, pronalazi praktična rešenja problema, koja su bila zadovoljavajuća za sve strane u sporu. Zahvaljujući i njegovim nastojanjima, sukobi stavova i interesa odvijali su se u dostojanstvenoj i tolerantnoj atmosferi. Tome je doprinosila i Radivojeva nepristrasnost u prilazima spornim pitanjima, odnosno njegova principijelnost.

Elektroenergetska situacija u Jugoslaviji bila je na početku Radivojevog mandata loša, jer nisu blagovremeno izgrađeni proizvodni kapaciteti za pokriće intenzivno rastuće potrošnje. Jesen 1963 – 1964. bila je vrlo sušna. Izostao je tzv. "Đenovski ciklon", koji tokom decembra najčešće dovodi do visokog vodostaja na rekama, omogućava visoku proizvodnju protočnih hidro-elektrana i pomaže punjenje i očuvanje akumulacija za kritične zimske mesece. Februar je bio izuzetno hladan, akumulacije su bile prethodno ispražnjene pa se moralo pristupiti redukcijama isporuka struje na celoj teritoriji SFRJ. Redukcije je naređivao glavni dispečer JUGEL-a po nalogu generalnog direktora.

Postojao je pravilnik koji je utvrđivao redosled idključivanja potrošača. Prvo su isključivane industrije fero-legura i aluminijuma, delimično ili potpuno. Ove grane su bile veliki potrošači električne energije i tehnički su lako podnosile isključenja. Za uzvrat, cena struje za njih bila je relativno niska. Pri redukcijama dolazilo je do protesta elektroprivreda Hrvatske i Slovenije, a i BiH, pošto su ovi potrošaći bili na njihovoj teritoriji. Posle toga, sledile su redukcije industrije u celini i, na kraju, široke potrošnje. Redukcije su stvarale neugodne situacije tamo gde su primenjivane, naročito kada su bile širih razmera i dužeg trajanja.

U uslovima redukcija Radivoja su, kao direktora JUGEL-a, često pozivali u Savezno izvršno veće, Saveznu skupštinu i njen Odbor za privredu da bi odgovarao na pitanja zašto je došlo do redukcija i da li su se one mogle izbeći. Tokom redukcija vršeni su pritisci na dežurne dispečere da se ukinu redukcije nekoj industriji ili nekom području. Radivoje je insistirao da se dežurni dispečeri ostavljaju na miru da rade svoj posao, kako ne bi bili ometali u traženju rešenja za popravljanje situacije. Pri tome su se kritičari elektroprivrede činili kompetentniji od stručnjaka u njoj, a pokušavalo se da se otklone sumnje u odgovornost političara zbog neblagovremenog obezbeđenja uslova da se elektroprivreda razvija u skladu sa sve većim zahtevima potrošnje. U tome su prednjačili pojedinci iz republika na čijoj teritiriji je ostvarivana veća proizvodnja struje nego potrošnja, zaboravljajući pri tome da se kod njih gradilo više elektrana nego kod drugih, zbog višegodišnje politike da se elektrane grade tamo gde to ima ekonomske prednosti za zemlju kao celinu. To je imalo za posledici neravnomernu raspodelu proizvodnih kapaciteta po pojedinim republikama i različite mogućnosti da se proizvodnjom struje iz elektrana na vlastitom području zadovolje potrebe potrošnje na njemu.

Neposredno pred Radivojev dolazak u JUGEL, izmenjen je savezni Zakon o elektroprivredi. Prema izmenjenom Zakonu, Upravni odbor ZJE činili su članovi isključivo iz elektroprivrednih organizacija, a ne kao do tada, izvan elektroprivrede. Dotadašnja praksa bila je da je odluke u vezi investicija donosio SIV a posle izmena Zakona pomenute odluke donosio je Upravni odbor JUGEL-a, uz saglasnost organa Banke preko koje je obavljano finansiranje, odnosno organa Jugoslovenske investicione banke. Finansiranje krupnih elektroenergetskih objekata, i to hidroelektrana sa 80% a termoelektrana sa 60%, realizovano je iz sredstava saveznog Opšteg investicionog fonda, pa je bilo logično da se investicione odluke donose u centru države. Proširenje delokruga rada Upravnog odbora ZJE u oblasti investicija nosilo je i produbljavanje odgovornosti ovog organa, a i Stručnog saveta ZJE za valjanost predlaganih investicionih odluka, a i za valjanost planova investicione izgradnje. Drugim rečima, za valjanost razvojnih planova elektroprivrede, odnosno za njihovu energetsku opravdanost i ekonomsku optimalnost. Od posebnog značaja bio je rad Stručnog saveta na reviziji investicionih programa objekata obuhvaćenih planovima izgradnje. Članove Stručnog saveta imenovao je generalni direktor ZJE iz redova najboljih stručnjaka Jugoslavije za hidroelektrane, termoelektrane, razvodna postrojenja i trafo-stanice, kao i za dalekovode.

Pred Stručnim savetom opravdanost izgradnje pojedinih objekata branili su projektanti postrojenja i investitori. Na taj način stvoreni su uslovi za maksimalno korektnu ocenu od strane Stručnog saveta valjanosti investicionih programa, planirane vrednosti investicija i realnosti rokova izgradnje.

Tada su počele obimne pripreme i široke rasprave u celoj zemlji. Trebalo je ne samo izabrati najbolje objekte, nego i postići saglasnost zainteresovanih elektroprivreda. Radivoje je ulagao mnogo truda kako bi se uskladile sve ambicije i apetiti. Upravni odbor ZJE doneo je 19.12.1963. odluku o izboru novih objekata koji će se graditi.

Usaglašavanje stavova sa organima Investicione banke išlo je i teško i sporo. Razlog je bio u tome što je tadašnji direktor Investbanke, Žagar, sebi i banci pripisivao veću ulogu od one koja im je pripadala po Zakonu o elektroprivredi, time što su pokušavali da sebi pripišu ekskluzivna prava odlučivanja o investicijama, a ne pravo da daju saglasnost na odluke Upravnog odbora ZJE. Ili ne daju.

Među objektima koje je sadržavala odluka Upravnog odbora, u SR Srbiji je počela izgradnja TE Morava 125 MW, HE Potpeć 51 MW i TE Kosovo III 125 MW. Kasnije je odlučeno da to bude jedinica od 200 MW, kao što je bila jedinica u TE Tuzla. Dotle su najveće jedinice termoelektrana imale po 125 MW.

Još pre Radivojevog prelaska u JUGEL, posebno na insistiranje Hrvata i Slovenaca, odlučeno je da se u oblasti elektroprivrede ide ka osamostaljenju republika u domenu upravljanja elektroenergetskim sistemom i u domenu investicionih odluka, odnosno ka prenošenju nadležnosti u ove dve oblasti sa JUGEL-a na elektroprivrede republika. O tome Radivoje kaže sledeće:

"Tu načelnu odluku su, pored Hrvata i Slovenaca, podržali i Bosanci. Njoj se žestoko opirala elektroprivreda Makedonije, ali i elektroprivreda Srbije. Objašnjenje je vrlo jednostavno. Lokacija elektrana je dotle birana po kriterijumu tobožnje ekonomičnosti za zemlju kao celinu. Desilo se da je najviše objekata po tom kriterijumu izgrađeno u BiH, Sloveniji pa i u Hrvatskoj, a najmanje u Srbiji i Makedoniji. Stoga su se Srbija i Makedonija snabdevale dobrim delom sa područja BiH i drugih republika. Imajući u vidu da bi prihvatanje ovakve organizacije značilo da bi Srbija i Makedonija praktično ostale bez svojih izvora električne energije i da bi postale zavisne od drugih, kao i da ne bi više važio sistem da se svi potrošači električne energije u zemlji snabdevaju pod istim uslovima (iste cene i isti tarifni sistem, jednaki kriterijumi redukcija), jasno je bilo zašto su postojali ti otpori.

Krajem 1964. godine doneta je odluka da se pripremi Osnovni zakon o elektroprivredi za zemlju kao celinu, u koji bi trebalo da budu ugrađeni stavovi Hrvatske i Slovenije. Moram da kažem da su se ti stavovi uklapali u privredni sistem koji je tada bio proklamovan. Prema tome, to nije bio neki hir ove dve republike. Druga je stvar što su se Srbija i Makedonija našle u nepovoljnoj situaciji u trenutku izrade i donošenja Zakona. Bez dodatnih prelaznih mera i rokova, primena novih organizacionih načela u elektroprivredi mogla bi imati nedopustivo velike negativne posledice za ove dve republičke elektroprivrede i republike."

Posle intenzivnog razmišljanja, Radivoje je došao do zaključka da bi, pod određenim uslovima, mogle da se prihvate najavljene promene u statusu i položaju elektroprivrede. Zato je uložio veliki trud da smisli prelazna rešenja, koja bi rešila problem ali i omogućila da Zakon prihvate najodgovornije strukture u SR Srbiji i Makedoniji.

U razmišljanjima je pošao od toga da će se 1970. godine energetska situacija u SR Srbiji bitno razlikovati od situacije 1964. godine, a isto tako i ekonomski položaj elektroprivrede.

U tom periodu ući će u pogon HE Bajina Bašta, TE Morava, HE Potpeć i prvi agregati HE Đerdap, prva dva agregata TE Obrenovac i odgovarajući kapaciteti rudnika uglja. Svi oni dovešće do smanjenja troškova proizvodnje električne energije po kWh u Srbiji i time do lakog uklapanja u jedinstvenu cenu električne energije u Jugoslaviji. Da ne govorimo o tome da će SR Srbija moći u potpunosti da pokrije potrebe potrošnje na svojoj teritoriji proizvodnjom u sopstvenim elektranama, bez potrebe za uvozom, umesto dotadašnjeg "uvoza" oko 30 % količina potrebnih za potpuno pokriće potrošnje.

To prelazno rešenje sastojalo se u sledećem: Srbija je u periodu 1965–1970. nastavila da se snabdeva iz elektroenergetskog sistema Jugoslavije kao i do tada, smanjujući postepeno kupovinu struje iz sistema u skladu sa ulaskom u pogon novih kapaciteta. S druge strane, imajući u vidu da su njeni dotadašnji izvori bili nerentabilni, da je proizvodna cena bila daleko viša od prodajne cene električne energije, svake godine bi se iz saveznog budžeta davala dotacija elektroprivredi Srbije, koja bi se sukcesivno smanjivala do 1970. godine, kada bi se i potpuno ugasila.

Savezni sekretar za industriju bio je u to vreme Hakija Pozderac, koji nije bio čovek iz struke. Zamenik mu je bio Vinko Hafner, Slovenac o kome je Radivoje imao visoko mišljenje kao marljivom, vrednom i temeljitom čoveku sa kojim je uspešno sarađivao na izradi Osnovnog zakona o elektroprivredi, a uz nužne konsultacije. Radivoje se često konsultovao sa odgovarajućim drugovima u Izvršnom veću Srbije, a Hafner sa rukovodećim ljudima iz Slovenije.

Tokom oktobra, novembra i decembra 1964. i početkom 1965. godine pripremljen je prednacrt Zakona. Drugovi iz Izvršnog veća Srbije najzad su prihvatili Radivojeve predloge i ideje, uverivši se da prednacrt Zakona pruža povoljnu šansu elektroprivredi Srbije da do kraja 1970. zauvek izađe iz energetskih i ekonomskih teškoća.

Pokazalo se da su bile tačne pretpostavke da će ovaj "prelazni period" pozitivno delovati i da neće biti potrebe za njegovom daljom primenom. Do 1970. godine ulazile su u pogon HE Bajina Bašta 3x91 MW (1966. i 1967), TE Obrenovac 2x200 MW (1970), HE Potpeć 3x17 MW (1966-1970), TE Morava 125 MW (1969) i HE Đerdap I 2x178 MW (1970). Kao posledica ovog porasta kapaciteta, elektroprivreda Srbije je ekonomski ojačala i nije morala da prima nikakve dotacije iz budžeta.

Republičke elektroprivrede su se osamostalile i svaka je pristupila reorganizaciji onako kako je smatrala da je za nju najpovoljnije. U sklopu tih aktivnosti u SR Srbiji su počeli razgovori o formiranju, prvo Jedinstvenog, a onda Združenog elektroprivrednog preduzeća Srbije, koje bi zamenilo dotadašnju Zajednicu elektroprivrede Srbije.

Posle izvesnog vremena, Vinko Hafner je premešten u Sloveniju. Jednom prilikom, kasnije, u susretu sa Radivojem pripitao je: "Zdravo Raka, kako si, kako se sprovodi Zakon?" Radivoje mu je odgovorio da je sve u najboljem redu, osim što struja i dalje teče po zakonima Kirhofa, a ne po Hafnerovom zakonu. (Taj zakon su u šali nazivali "Hafnerov", jer je on bio glavni nosilac njegove izrade).

Saglasno Osnovnom zakonu o elektroprivredi, republike su bile obavezne da obezbede dodatna sredstva za investicije iznad 80% početne planske vrednosti, koja su obezbeđivana iz saveznog Opšteg investicionog fonda. To bi bila sredstva za pokriće 20% početne vrednosti investicija kao i svih prekoračenja, koja bi bila posledica inflacije tokom gradnje i nepredviđenih i dodatnih troškova izgradnje.

Tim povodom u Republičkoj skupštini vođena je rasprava o donošenju Zakona o javnom zajmu za izgradnju HE Đerdap I i Zakona o obezbeđenju dodatnih finansijskih sredstava za izgradnju elektroenergetskih objekata u periodu 1966–1970, kojima je obezbeđivan deo finansijskih sredstava za objekte čija je izgradnja bila u toku. Kao poslanik Skupštine SR Srbije, Radivoje je uzeo aktivno učestvovao u objašnjavanju značaja ovih zakona u Skupštini i njenim odborima. Ubedljivost njegovih izlaganja, po mišljenju visokih funkcionera Skupštine, značajno je doprinela usvajanju ovih zakona.

Tokom svog rada u JUGEL-u Radivoje je znatno poboljšao kadrovsku strukturu kolektiva, dovodeći mlađe školovane kadrove, što je bitno podiglo produktivnost i kvalitet rada kolektiva.

JUGEL je razvijao postepeno saradnju sa Zapadnoevropskom interkonekcijom UCPTE i istočnoevropskom interkonekcijom SEV. Glavna saradnja usmerena je bila na UCPTE. Kao prvi korak trebalo je napraviti regionalnu organizaciju sa Italijom, Austrijom i Grčkom.

Maja 1964. u Ljubljani je formiran SUDEL, čiji su članovi bili Jugoslavija, Italija, Austrija i Grčka. SUDEL se kasnije sastajao svake godine, a naš prvi predstavnik u SUDEL-u bio je Radivoje. Prvi rezultat tog organizovanja bilo je formiranje na nivou 220 kV tzv. SUDEL-Ringa, koji je obezbedio galvansku povezanost mreža 220 kV između Italije, Jugoslavije i Austrije. To je bio početak, a kasnijih godina, kada je završen Đerdap, dolazi do direktnog uključivanja elektroprivrede Jugoslavije u organizaciju UCPTE. I kao pridruženi članovi UCPTE-a, na raznim sednicama radnih tela mi smo uspevali da dolazimo do dragocenih podataka i informacija.

Kao rezultat razvoja odnosa sa elektroprivredom Bugarske prvo je došlo do izgradnje DV 110 kV Bor – Zaječar – Kula – Vidin, preko kojeg smo se međusobno povezali i počeli da lokalno razmenjujemo energiju sa Bugarskom.

Posle toga obezbeđena je izgradnja DV 400 kV Niš – Sofija. Izgrađen je sredstvima Jugoslavije i Bugarske i u prvo vreme korišćen kao izvor reaktivne snage u čvorištu Niš, a tek kasnije za povezivanje dva sistema (Jugoslavije i Bugarske).

ZJE je nešto kasnije uspostavila i sličnu saradnju sa interkonekcijom SEV, ali sa njom i sa UCPTE-om nije bio moguć istovremeni paralelni rad, zbog različitih frekvenci. Radivoje je aktivno sarađivao i sa elektroprivredama SEV-a, učestvujući u radu organa ove interkonekcije.

Treba istaći činjenicu da je Radivoje bio inicijator za donošenje prvog godišnjeg elektroenergetskog bilansa Jugoslavije. Bilansi su bili slika sposobnosti elektroprivrede Jugoslavije da u datoj godini i u kom stepenu zadovolji potrebe potrošnje električne energije u zemlji i da li postoje i koliki sezonski viškovi ili manjkovi struje. U početku je od ponekih rukovodilaca elektroprivrede izražavana sumnja u praktičnu potrebu i vrednost bilansa. Ipak, ustanovljena je praksa donošenja jedinstvenog elektroenergetskog bilansa Jugoslavije krajem svake godine za narednu, koju su kasnije donosile i republičke elektroprivrede i usaglašavale ih u JUGEL-u. Ovaj je, najposle, donosio usaglašeni bilans za zemlju kao celinu.

Radivoje je ostao u JUGEL-u do 1969. godine. Te godine je ponovo izabran za poslanika republičke Skupštine, a zatim i za člana Republičkog izvršnog veća. Kao član Izvršnog veća on je još neko vreme obavljao dužnost generalnog direktora JUGEL-a, sve dok nije izabran novi direktor.

O RADU U IZVRŠNOM VEĆU

U to vreme članovi Veća nisu imali svoje stalne resore. Resore u državnoj upravi imali su sekretari, koji nisu bili članovi Veća, ali su prisustvovali sednicama i učestvovali u radu. Radivoje je predsedavao Komisiji za privredu RIV-a. Posebno je bio aktivan kada su razmatrana pitanja energetike, a naročito elektroprivrede. Radi toga se za svog mandata povezao sa elektranama, pratio njihov razvoj i brinuo o razvoju cele elektroprivrede Srbije, sa kojom je tesno sarađivao.

Po dolasku u Izvršno veće imenovan je za predsednika srpske Komisije za Đerdap, a nešto kasnije i za kopredsednika Mešovite jugoslovensko-rumunske mešovite komisije za Đerdap. Predsednik srpske Komisije za Đerdap ostao je do kraja mandata u Veću, a kopredsednik Mešovite jugoslovensko-rumunske komisije ostao je i neko vreme po prelasku u ZEP.

Tokom mandata Radivoje je davao podršku svim planovima razvoja ZEPS-a, koje su tada usvajali Republička i pokrajinske skupštine. U Perspektivni plan razvoja ZEPS-a za period 1971–1975. ušli su TE Obrenovac IV i V (2x300 MW - izgradnja Obrenovca III počela je nešto ranije po posebnoj odluci), TE Kostolac III (210 MW), odgovarajući rudnici, reverzibilna HE Bajina Bašta (2x310 MW), HE Sjenica (37 MW), itd. Pored toga, donet je poseban Zakon o obezbeđenju nedostajućih sredstava za izgradnju tih objekata. U tom Zakonu vidljiv je stalan porast učešća sredstava koja je udruživala elektroprivreda za razvoj iz ostatka čistog dohotka (profita) i slobodne amortizacije, što je bilo posledica neprekidnog poboljšavanja ekonomskog položaja i poslovnih rezultata ZEPS-a. Radivoje stalno ističe dobru saradnju sa ZEPS-om pri izradi Plana razvoja ZEPS-a, posebno sa Momčilom Simonovićem, direktorom službe za razvoj i investicije, koji je, uz Radivojeve sugestije i saradnju, prezentiran najpre Komisiji za privredu Izvršnog veća, zatim Izvršnom veću i, najzad, Republičkoj skupštini.

Radivoje je vrlo lako našao zajednički jezik sa predsednikom veća Milenkom Bojanićem i potpredsednikom Veća Branislavom Ikonićem oko donošenja pomenutog Zakona. Oni, a i dobar deo Veća, shvatali su problematiku i prihvatili inicijativu za njegovo donošenje. Dva člana vlade zadužena za privredni sistem, jedan fakultetski profesor ekonomije a drugi ekonomista, stavili su primedbu da se ovakvi problemi ne mogu rešavati Zakonom, već samoupravnim sporazumima elektroprivrede i potrošača. To bi značilo da bi trebalo zaključivati samoupravne sporazume sa hiljadama sitnih i krupnih investitora, koji u principu ne bi bili spremni da sklapaju takve sporazume. Te primedbe nisu šire prihvaćene, pa je Republička skupština februara 1972. godine donela Zakon o finansiranju izgradnje elektroenergetskih objekata 1971–1976. godine i na taj način omogućila njihovo finansiranje zaključno sa 1976. godinom.

Po tom zakonu, 2% ukupnih ulaganja u investicije izdvajana su u poseban fond za izgradnju elektroenergetskih objekata a elektroprivreda je izdvajala 85% ostatka čistog dohotka (profita) i 85% slobodne amortizacije u taj fond.

Po Radivojevim proučavanjima, za razvoj elektroprivrede trebalo bi da se izdvoji 25% ukupnih ulaganja u investicije u privredi da ne bi došlo do nedostatka električne energije u zemlji, odnosno do kočenja razvoja privrede i standarda stanovništva.

Tokom trajanja Radivojevog mandata u RIV-u doneti su "amandmani" na Ustav SFRJ, koji su dali određena prava i odgovornosti autonomnim pokrajinama u odnosu na Republiku u celini i na područje izvan pokrajina, tzv. "Užu Srbiju". Između ostalog, trebalo je zbog toga doneti republički Zakon o elektroprivredi. Za nosioca izrade toga Zakona bio je određen Radivoje Marković. Pošlo se od toga da to bude Zakon za celu Republiku, ali se Kosovo opredelilo da donese svoj Zakon. Vojvodina se opredelila da se donese zajednički zakon sa Užom Srbijom.

Jedno od pitanja koje je trebalo regulisati Zakonom bilo je i procentualno učešće oba područja u finansiranju zajedničkih investicija. Posle mnogo razgovora i muke, prihvaćen je Radivojev predlog da učešće svakog od dva područja bude srazmerno udelu potrošnje električne energije tog područja u ukupnoj potrošnji oba područja zajedno. To je značilo da Uža Srbija treba da obezbedi 70% a Vojvodina 30% dodatnog učešća u finansiranju. U očekivanju donošenja Saveznog Ustava iz 1974. godine, zastalo se sa izradom i donošenjem republičkog Zakona o elektroprivredi, pa je Zakon konačno donet 15.7.1975. godine, godinu dana pošto je Radivoje već bio izabran za generalnog direktora ZEPS-a.

Mandat članovima Izvršnog veća trajao je četiri godine, od 1969. do 1973. Međutim, s obzirom na to da se donosio novi Savezni ustav, a zatim i republički, Republička Skupština je sebi i Izvršnom veću produžila mandat za godinu dana, tako da je trajao do maja 1974.

Istovremeno sa prestankom Radivojevog mandata u Izvršnom veću, desilo se da je generalni direktor ZEP-a Jovan Janković odlazio u penziju i da je, na bazi konsultacija u elektranama, rudnicima i prenosu, podržan njegov predlog da ga na toj dužnosti zameni Radivoje. Na sednici Radničkog saveta ZEP-a održanoj 24. maja 1974. godine, Radivoje je izabran za generalnog direktora Združenog elektroprivrednog predzeća. Samoupravnim sporazumom udruženih organizacija prethodno je promenjeno ime sa Združenog elektroprivrednog preduzeća Srbije (ZEPS) u Združeno elektroprivredno preduzeće – Beograd (ZEP).

Tokom celog mandata u Veću, Radivoje se zalagao da cene električne energije budu na takvom nivou koji bi obezbedio normalno poslovanje elektroprivrede i njenu investicionu sposobnost. Ta politika je u Veću prihvaćena kao trajni cilj. Tokom rada u ZEP-u, učešće vlastitih sredstava u ukupnim investicijama popelo se sa 17% na 30%, što svedoči o uspešnoj realizaciji politike cena električne energije koju su zastupali i ZEP a i Radivoje, a podržavale rukovodeće strukture u SR Srbiji.

Kao član republičke komisije za Đerdap, a posebno kao kopredsednik Mešovite jugoslovensko-rumunske komisije za Đerdap, Radivoje je bio vrlo aktivan. Tokom izgradnje Đerdapa bilo je puno pitanja i problema koje je trebalo rešavati na pomenutim komisijama. Opšta je ocena da je Radivoje te poslove uspešno obavljao. Sa Rumunima je na Mešovitoj komisiji uvek bio nađen zajednički jezik, pa nije bilo potrebno da se za neka pitanja traže reženja na drugom nivou.

RAD I AKTIVNOSTI U ZDRUŽENOJ ELEKTROPRIVREDI

Pre izvesnog vremena Radivoje je svoja sećanja na rad u ZEP-u počeo da izlaže otprilike sledećim rečima: "Došao sam u organizaciju u kojoj sam praktično sve poznavao, ljude i probleme. Imao sam sreću da sam u užem kolegijumu i na čelu organizacija nasledio pojedince koje sam već dugo poznavao i sa kojima sam uspešno sarađivao. To mi je omogućilo da se u svom radu pridržavam usvojenih principa. Jedan od njih je da u svoje saradnike imam puno poverenje u domenu njihovih delatnosti, ali i da za uzvrat tražim maksimalnu odgovornost. S tim u vezi, nastojao sam da odvajam bitno od nebitnog i da se ne rasplinjavam u sporednim stvarima i sitnicama."

Smatrao je da se njegov glavni zadatak sastoji u obezbeđivanju uslova za nesmetanu izgradnju investicionih objekata iz plana razvoja. O svemu drugom može bez velike štete da se diskutuje, o međusobnim ekonomskim odnosima, o organizaciji, da se odugovlači i da se rešava na ovaj ili onaj način, ali ako izgradnja ne počne na vreme i ne završi se na vreme - sve drugo gubi smisao.

Odmah po dolasku u ZEP nastojao je da čvrsto uhvati u ruke tekuće investicije. S jedne strane, trudio se da obezbedi da se one odvijaju kako treba i objekti završavaju na vreme. S druge strane, uporno se zalagao da se sprovode brojne aktivnosti i pripreme da bi se Perspektivni plan razvoja za period 1976–1980, sa kontinuitetom do 1985. godine, mogao izraditi i usvojiti na vreme. Tako je već 12.11.1974. godine Radnički savet ZEP-a informisan o pripremama koje treba u tom cilju obaviti. Intenzivirana su različita istraživanja i studije, pripremani i stručno ocenjivani brojni investicioni programi i projekti i obavljane pripreme za izbor objekata koji bi ušli u taj plan. Bilo je različitih ambicija kod udruženih organizacija, bilo je i oprečnih mišljenja i interesa. Uprkos njima, usaglašavanje stavova oko plana je uspelo i on je donet 1976. godine.

Glavni problem tog plana, i glavna Radivojeva briga, bio je izbor lokacije za nove termoelektrane koje bi koristile kolubarski lignit. Obrenovac je predlagao da to bude Obrenovac B, lociran uz Savu kod Vorbisa, a Kolubara je predlagala da to bude uz rudnik lignita Tamnava. Prvi su zasnivali svoju argumentaciju na energetsko-ekonomskim prednostima lokacije Vorbis, dok su drugi insistirali na pravu rudara da imaju svoju elektranu, da nema smisla da oni crnče vadeći ugalj, a da drugi na tome ostvaruju korist.

Na Stručnom savetu ZEP-a, kojem je predsedavao Radivoje, održanom u zgradi JUGEL-a 27.12.1974. godine od 8h ujutro do 20 h 30' uveče, raspravljano je pitanje lokacije i konačno zaključeno da je povoljnija lokacija Obrenovca B nego Tamnave.

Međutim, Kolubara se nije pomirila s tim. Tadašnji direktor Kolubare Milan Miletić animirao je Republičko izvršno veće i gradski komitet SK Beograda, na čijem čelu je bio Saša Gligorijević, da rudari imaju pravo da grade svoju elektranu. Tada su nastale beskonačne rasprave o tome da li treba prihvatiti jedno ili drugo rešenje. Radivoje se seća jednog sastanka u Izvršnom veću na kojem je s jedne strane stola bio on a s druge predsednik Izvršnog veća, sekretar gradskog komiteta SK i direktor Kolubare. Ova trojica su satima ubeđivali Radivoja da prihvati lokaciju Tamnave, što on nije učinio. Ostao je uporan, pozivajući se na zaključke Stručnog saveta ZEPS-a koji nisu doneti napamet, nego na bazi solidne dokumentacije.

Izuzev ovoga, svi ostali objekti plana bili su usaglašeni, ali plan nije mogao biti donet do kraja 1975. godine, pa se sa njegovim donošenjem prešlo u 1976. godinu. Tada se direktor Kolubare dosetio i došao kod Radivoja sa predlogom: "Dobro, neka se prva dva agregata grade u Obrenovcu, a neka se zatim grade prva dva agregata u Tamnavi." U prvom trenutku Radivoje je odbio to rešenje. Međutim, kada je o njemu razmislio, zaključio je da dalje odugovlaćenje sa donošenjem plana ne vodi dobru, jer nije jasno kada bi rešenje plana sa Obrenovcem B moglo biti doneto, kada bi mogla da započne izgradnja tih objekata, a pare stoje, itd.itd.

Polazio je zatim i ovom logikom: ako mi izgradimo prva dva agregata u Obrenovcu B sa infrastrukturom izgrađenom za četiri agregata, kada dođe vreme da se nastavi gradnja biće, valjda, toliko pameti da se odabere rešenje koje će biti bolje. Ovo rešenje predstavljalo je jedini kompromis prilikom donošenja plana. Pokazalo se da je to bilo loše rešenje, danas su poznate posledice. No, s druge strane, postavlja se pitanje šta bi bilo da se nastavilo sa odugovlačenjem i kako bi se uopšte ovaj plan doneo?

Radivoje napominje da je tadašnji predsednik Izvršnog veća, Dušan Čkrebić, napisao knjigu "Zapisi u pesku" u kojoj je pisao o raznim periodima svog rada. Tri strane u toj knjizi posvetio je obrazloženju zašto se zalagao za izgradnju Tamnave, a ne Obrenovca. To pitanje je, znači, u tom trenutku, bilo u centru pažnje političkog vrha.

Po tadašnjem sistemu, organizacije u sastavu su predlagale objekt, Izvršni odbor RS-a je na bazi toga pripremao predlog za Radnički savet. Radnički savet je usvajao nacrt plana koji je onda upućivan organizacijama na usaglašavanje i prihvatanje i tek kada sve organizacije prihvate plan, onda se on proglašava na sednici Skupštine samoupravljača.

Sve je išlo tim redom, tako da je Radnički savet ZEP-a na sednici od 25.3.1976. godine imao na dnevnom redu nacrt plana razvoja za proizvodnju i prenos električne energije, kao i kapaciteta lignitskih kopova za period 1976–1980, sa kontinuitetom do 1985. godine, i uputio ga udruženim organizacijama na saglasnost. Sve organizacije su na sednicama svojih radničkih saveta skoro jednoglasno prihvatile taj plan, pa ga je konačno, 28.5.1986, Skupština samoupravljača konačno proglasila.

U planu su bili Obrenovac B 2x500 MW, Tamnava 2x500 MW, Drmno 2x300 MW, reverzibilna HE Bistrica 2x156 MW i HE Đerdap II 8x27 MW. Pored toga, još polje Tamnava-Istok od devet miliona tona godišnje proizvodnje lignita, Tamnava-Zapad sa 12 miliona tona i polje Drmno sa šest miliona tona. Izgradnja rudnika traje najduže. Ne čekajući donošenje plana, već u toku 1975. godine sa Investicionom bankom je zaključen ugovor o finansiranju izgradnje kopova Tamnava i Drmno, kada je i započela njihova izgradnja. Zahvaljujući tome ovi kopovi ušli su u pogon blagovremeno, zajedno sa ulaskom u pogon termoelektrana Obrenovac B i Drmno.

Po donošenju plana nastavljene su i intenzivirane investicione delatnosti na objektima započetim sa gradnjom u prethodnom planskom periodu a koji nisu bili potpuno završeni, pa su predstojali vrlo veliki poslovi.

Krajem svake godine donošeni su programi investicione izgradnje za narednu i predviđala potrebna finansijska sredstva. Pored toga, Radivoje je svakog meseca držao sastanke sa investitorima, na kojima su podnošeni izveštaji i pravljeni pregledi kako su izvršavani planirani radovi. Pošto su investicije bile izuzrtno obimne, nije se moglo ulaziti u pojedine stavke i sitnice. Bitna su bila samo dva podatka: koliko je planirano a koliko je bilo utrošeno sredstava. Poznata je bila Radivojeva poruka investitorima:"moje je da vam obezbedim sredstva za normalnu izgradnju a vaše je da ih potrošite!"

Treba napomenuti da je Radivoje dok je bio direktor ZEP-a ostvarivao uspešnu saradnju sa elektroprivredama drugih republika, kao predsednik Upravnog odbora ZJE ili u bilateralnim kontaktima. Kao direktor JUGEL-a počev od 1975, a i kasnije kao njegov predstavnik, učestvovao je aktivno u radu istočnoevropske interkonekcije SEV.

Radivoje s pravom ističe da su sedamdesete godine za ZEPS i ZEP bile veoma uspešne. Dohodak je iz godine u godinu rastao dvocifrenim trendom. Iznošenje veličine tih brojki danas spadalo bi u fantastiku i ne bi imalo nekog praktičnog smisla. Ali treba napomenuti da su lični dohoci u ukupnom prihodu ZEP-a od prodaje električne energije učestvovali sa nešto više od 9%. To je omogućavalo da značajan deo prihoda i dohotka ostane raspoloživ za udruživanje za finansiranje investicija. ZEP je u to vreme nesumnjivo bio najveći proizvođač električne energije u Jugoslaviji, ostvarivao najbolje poslovne rezultate, imao najniže troškove po kWh i imao najjači stručni i kadrovski potencijal, posebno u oblasti razvoja, investicija i studijsko-istraživačkog rada. Ali, nije li upravo ta uspešnost ZEP-a i samostalnost i principijelnost njegovog direktora u odlučivanju postala postepeno intimni razlog animoziteta dela rukovodećih struktura u Srbiji prema njemu i vodila ka njegovom tihom uklanjanju sa tog položaja?

U ZEP-u je sa nevericom primljena vest koja je neoficijelno procurel,a da će Radivoje Marković uskoro otići za ambasadora SFRJ u Zambiji. A ni Radivoje nije dao nikakvo obrazloženje predlažući sredinom 1977. godine da se povuče iz poslova radi priprema za odlazak u diplomatiju. To nisu saznali ni njegovi najbliži saradnici.

Kako je počela ta tiha likvidacija o kojoj se nije moglo ništa saznati, već samo naslućivati?

U vreme Radivojevog rada u ZEP-u donet je Zakon o udruženom radu, prema kojem je i ZEP trebalo uskladiti sa promenama koje je taj Zakon nalagao. Međutim, taj zakon je svako mogao tumačiti kako mu odgovara, gledajući kako da iz njega izvuče što veće koristi za sebe.

Tako su npr. lideri iz istočne Srbije, od kojih je nekolicina bila vrlo lepo raspoređena na uticajnim dužnostima u Republici, na jednom sastanku doneli zakljčak da bi HE Đerdap trebalo da bude nosilac razvoja Istočne Srbije. To bi značilo da bi sredstva dohotka koja ostvaruje Đerdap, najvećim delom trebalo da ostanu u Istočnoj Srbiji, a da se manji deo udružuje za izgradnju objekata u ZEP-u. Bio bi to logički nonsens jer su u finansiranju izgradnje Đerdapa sa velikim iznosima učestvovali federacija i Republika Srbija, koja je posebnim Zakonom prikupljala sredstva za izgradnju i završetak HE Đerdap. Đerdap je i inače bio nosilac razvoja Istočne Srbije, jer je u toku izgradnje mnogo učinjeno za čitav taj kraj.

Izgrađeni su putevi, izgrađena je infrastruktura. Kladovo, koje je na početku izgradnje Đerdapa 1964. godine bilo slepo crevo sa izgledom srbijanske palanke, na kraju izgradnje predstavljalo je moderno uređen gradić. To je samo deo onoga što je na tom području bilo izgrađeno.

U sklopu dalje akcije lokalnih snaga, održan je niz sastanaka sa raspravama o organizaciji ZEP-a, koja je napadana. Govoreno je o tome da je raspodela prihoda nepravedna, da sredstva ne ostaju tamo gde se ostvaruju, itd. U svemu tome nedostajala je logika, jer prihod nije ostvarivan samo radom onih koji su tu radili, nego i ogromnim sredstvima koja su drugi uložili u izgradnju Đerdapa, odnosno kapitalom drugih.

Radivoje je odlučno odbijao da prihvati pomenute ideje, suprotstavljao im se i zbog toga navukao na sebe gnev jednog broja tih rukovodilaca. Nije bilo sastanka na kome nisu odapinjane otrovne strele na ZEP, iako on to rezultatima poslovanja i investiranja nikako nije zasluživao.

Desilo se da Radivoje iz novina sazna da je na Đerdapu održan sastanak kojem su prisustvovali predsednik Izvršnog veća i sekretar Centralnog komiteta SK Srbije, na kojem su predstavnici Đerdapa i rukovodioci sa tog područja pričali sve najcrnje o ZEP-u. Radivoje, kao generalni direktor ZEP-a, čak nije bio ni pozivan na ovakve sastanke, što se može protumačiti samo strahom od argumenata druge strane, ali i manjkom domaćeg vaspitanja predlagača sastanaka. Na kraju ova akcija je doživela neuspeh, jer nije dobila podršku u republičkom vrhu, ali je sigurno ostavila tragove u glavama njenih protagonista.

U ovom napisu već je izneto da su u novom Zakonu o elektroprivredi, zajedničkom za uže područje Srbije i AP Vojvodinu, unete proporcije u kojima će ova dva područja obezbeđivati dopunska sredstva za finansirnje izgradnje objekata iz plana razvoja ZEP-a, (70%, odnosno 30%). Vojvodina je to na razne načine izbegavala da izvršava, tako da je procenat njenog realnog učešća u dodatnom finansiranju bio znatno manji u odnosu na onaj utvrđen Zakonom. Radivoje se ovakvoj praksi vojvođanskih vodećih ljudi i krugova odlučno suprotstavljao i tražio da se zakon u ovoj oblasti striktno primenjuje.

Iz Vojvodine su iznošene razne neistine u pogledu rada ZEP-a i stavova njegovog generalnog direktora prema Vojvodini, kojima je optuživan da lično kvari odnose sa pokrajinama. I taj nedokazani negativni sud o Radivoju taložio se najverovatnije u podsvesti nekih političara da bi jednog dana uticao na njegovo neopravdano uklanjanje sa čelnog položaja u ZEP-u.

Nekoliko godina pre toga, 1965.godine, Kosovske elektrane i rudnici odbili su da se udruže u tadašnji ZEPS i postali samostalno preduzeće. To ipak nije uticalo na ZEPS koji je Kosovo tretirao kao da je organizacija u njegovom sastavu, pa i znatno povoljnije. Primao je i plasirao proizvedenu energiju onoliko koliko Kosovo realno proizvodi, a ne prema elektroenergetskom bilansu ili usaglašenim voznim redovima, plaćao je prema internim cenama za garantovanu energiju TE Obrenovac A, a naplaćivao potrošačima po prosečnim cenama koje su bile manje od internih cena za garantovanu proizvodnju TE Obrenovac. Pored toga, prilikom usvajanja periodičnih obračuna i završnih računa, RS ZEPS-a je često dodatno dotirao Kosovo da bi izašlo iz poslovnih gubitaka. To je bila neposredna pomoć ZEPS-a i ZEP-a nerazvijenoj pokrajini, naravno uz saglasnost republičkih izvršnih veća.

I pored rečenog i uprkos tome, Kosovo je, ne konsultujući ni ZEPS a niti tražeći savet od ma koga drugog, zaključilo ugovor sa Železarom Skoplje o izgradnji jednog agregata od 200 MW za njene potrebe. Ugovor je bio štetan po Kosovo jer je trebalo garantovano isporučivati velike godišnje količine električne energije uz relativno nisku cenu. No, ulazak u pogon ovog agregata (Kosovo IV) je kasnio u odnosu na ugovoreni rok. Direktor TE Kosovo zamolio je tadašnjeg direktora ZEP-a Jovana Jankovića da preuzme na ZEP snabdevanje železare dok Kosovo IV ne bude završeno. Imajući u vidu da je ZEP u tom periodu imao na raspolaganju dovoljno snage i energije, ta obaveza je preuzeta i ZEP je redovno snabdevao Železaru u količinama koje su bile predviđene ugovorom sa Kosovom.

Cena po kojoj je ova energija isporučivana bila je ona koju je ZEP primenjivao u međurepubličkoj razmeni, a bila je niža od cene proizvodnje u samom Kosovu. Kada je Kosovo IV bilo završeno, ova praksa je nastavljena. Kosovo je nastavilo da isporučuje celokupnu proizvodnju sistemu ZEP-a, po ceni koja je pokrivala troškove proizvodnje u Kosovu, a isporučivana je od strane ZEP-a Železari po znatno nižoj ceni.

Smatrajući da to nije logično, Radivoje je prekinuo sa tom praksom i zbog toga doživljavao napade ne samo od strane direktora TE Kosovo, nego i od strane kosovskih rukovodilaca. Opet je to od strane ljudi koji se nisu hteli udubljivati u suštinu nelogičnih odnosa između ZEP-a i Kosova, tumačeno kao pokušaj s njegove strane da kvari odnose sa pokrajinama.

Da bi se to razumelo treba imati u vidu da su, prema Ustavnim amandmanima i prema Ustavu iz 1974. godine, izbori rukovodilaca u SR Srbiji regulisani na taj način, što niko nije mogao biti izabran na mesto rukovodioca u Republici bez saglasnosti pokrajina. S druge strane, pokrajine su potpuno samostalno birale svoje rukovodioce bez ikakve saglasnosti Republike. Zbog toga su mnogi rukovodioci u Republici u prve dve godine svoga mandata bili principijelni, a druge dve godine razmišljali šta će s njma biti po isteku mandata, pa su pravili razne kompromise i često nekritički prihvatali primedbe koje su upućivane iz pokrajina.

Sve to stvorilo je Radivoju mučnu situaciju. Kao da nije bilo bitno što je ZEP uspešno poslovao, što se investiciona izgradnja besprekorno odvijala, što je u sve to Radivoje uložio maksimalan trud. Jednog dana mu je, kako on kaže, u neformalnom razgovoru predloženo da preda dužnost u ZEP-u i da ode za ambasadora negde gde mu bude određeno. Pošto nikada nije imao takve ambicije, on je takav predlog primio sa čuđenjem i odlučno ga odbio. Mislio je da mu je mesto u struci za koju se školovao i za šta je stekao određeno iskustvo uz velike napore i u kojoj može uspešno da radi.

U međuvremenu mu je, više direktno nego sa okolišenjem, rečeno da u svakom slučaju neće moći da nastavi rad u ZEP-u, verovatno kad mu istekne mandat. U toj situaciji on je zaključio da je ipak bolje da prihvati predlog koji mu je dat i ode na drugu dužnost.

U Leto 1977. godine predao je dužnost svom zameniku, koji je imenovan za v.d. direktora i počeo da se priprema za novu dužnost.

Tako se, na žalost, na prečac i bez obrazloženja, završila karijera jednog od najsposobnijih generalnih direktora u elektroprivredi Srbije. Ovaj napis njega ne može da rehabilituje, a ne može ni da učini, a trebalo bi da može, da sudije bez suda i suđenja bar pocrvene, ukoliko to uopšte može da im se desi. Na žalost, još jednom se može upotrebiti latinska poslovica: Sic transit gloria mundi! ali za one koji su bili anonimne sudije a sada su postali istorijski anonimusi.

U ČEMU SU KORENI UGLEDA KOJI JE RADIVOJE MARKOVIĆ UŽIVAO U ELEKTROPRIVREDI SRBIJE

Radivoje Marković bio je generalni direktor Združene elektroprivrede nepun jedan mandat. Za to kratko vreme stekao je visok ugled u elektroprivredi. U čemu je bila tajna njegovih uspeha i čime je on to zadužio ZEP da bi ga se i danas rado sećali svi koji su imali priliku da sa njime sarađuju?

a)On je prošao ozbiljnu školu rada i upravljanja u Fabrici Kablova u Svetozarevu, u kojoj je ne samo stekao znanja i iskustva u vođenju investicija i proizvodnje, već i u upravljanju poslovanjem jednog složenog preduzeća, koje je vrlo uspešno poslovalo na domaćem i na stranim tržištima. Dolaskom u ZEP on nije morao dauči šta je preduzeće i da ono može uspešno da posluje i razvija se moraju unjemu skladno da funkcionišu službe razvoja i investicija, proizvodnje, finansija, studijsko-istraživačkog rada, pravna i služba za opšte poslove.
b)Kroz rad u Zajednici jugoslovenske elektroprivrede, upoznao je sve specifičnosti ove grane, njenu organizaciju i probleme. Posebnu pažnju posvetio je upoznavanju sa situacijom u pogledu snabdevanja strujom u SR Srbiji, njenim razvojem i ekonomskim položajem.
c)U radu u Republičkom izršnom veću usredsredio se na to da se u Republici donesu propisi koji bi obezbedili nesmetanu realizaciju planova razvoja elektroprivrede i da se vodi takva politika cena struje, koja bi obezbedila poslovanje bez gubitaka u elektroprivredi i trajno učvrstila njenu kreditnu sposobnost. Radom u ZJE i RIV-u stekao je poznanstva sa brojnim funkcionerima federacije i republike i ugled među njima, što će mu olakšati kasnije aktivnosti u korist ZEP-a.
d)U radu u ZEP-u oslanjao se na rad svojih osnovnih saradnika u stručnim službama i udruženim organizacijama ZEP-a, prema kojima je gajio veliko poverenje, ali je za sebe ostavio da se konkretno i takoreći svakodnevno bavi problematikom izrade i donošenja Perspektivnih planova razvoja, odvijanja investicionih aktivnosti i poboljšanja ekonomskog položaja ZEP-a, kao ključnim zadacima direktora.
e)Kao generalni direktor preduzeća velikog sistema, koje je svoju delatnost obavljalo na teritoriji cele Republike, morao se sudarati sa problemima sprovođenja ZUR-a unutar ZEP-a, koji su nastali težnjama pojedinih kolektiva da povećaju svoje učešće u raspodeli ukupnog prihoda sistema, ili pak da se iz dohotka pojedinih organizacija pretežno finansiraju potrebe užih društveno-političkih zajednica, a na uštrb finansiranja investicija u ZEP-u. Radivoje se odlučno i principijelno odupirao takvim tendencijama, braneći interese ZEP-a i Republike Srbije.
f)Isto tako, Radivoje se borio, principijelno i uporno, da se u odnosu na učešće AP Vojvodine i užeg područja Srbije u dopunskom finansiranju investicionih objekata iz zajedničkog plana razvoja striktno primenjuju proporcije predviđene republičkim Zakonom o elektroprivredi, opet braneći interese ZEP-a i užeg područja Srbije.
g)Polazeći od principa da svaki privredni subjekt treba sam da snosi posledice dobrih ili loših ugovora, Radivoje je prekinuo dotadašnju praksu da se na teret ZEP-a, i bez njegove odgovornosti za loš ugovor zaključen između TE Kosovo i Železare Skoplje na ZEP, prevaljuje i finansijsko obeštećenje TE Kosova.

Pored ovih glavnih poslovnih karakteristika i rezultata, Radivoja su krasile mnoge osobine i talenat rasnog, ali nenametljivog rukovodioca. Ovo što ću napisati nije deo nekog psihološkog profila, ja za to nisam ni kvalifikovan, već skica Radivojevih glavnih osobina, bilo da su one genetskog porekla, bilo da su uslovno-refleksne osobine stečene vaspitanjem u porodici ili pak kroz borbu sa teškoćama tokom života. Koje su to osobine?

Ambicija, ali ne bolesna. Mudrost, da se čini ili govori samo ono što neće škoditi. Velika radna sposobnost i radinost. Preduzimljivost. Lično poštenje i nekoristoljubivost. Odgovornost. Perfekcionizam. Inteligencija i oštroumnost. Fantastična memorija. Pragmatizam. Upornost. Taktičnost. Principijelnost ali i racionalnost. Praktičnost bez sklonosti ka apstraktnim teorijama. Komunikativnost bez familijarnosti. Uzdržljivost. Ljubav prema poslu koji radi, posebno prema elektroprivredi. Laissez faire prema saradnicima. Diplomatičnost. Organizaciona sposobnost. Spremnost da se bori za principe uprkos rizicima. Ideološka opredeljenost, ali bez ambicije da se bude profesionalni političar. Čitljivost rukopisa, uprkos brzom pisanju. Dobar student, uprkos velikim zaduženjima na fakultetu. Zna da se ljuto spori, ali da se ne posvađa. Nenametljiv, a rado prihvaćen vođa. Sigurnost u postupcima. Solidna priprema stavova i proračunatost. Neprepuštanje slučaju. Tolerancija. Izuzetna samokontrola. Skromnost. Nerazmetljivost.

11. maja 2004. godine                                  Miroslav Jovanović, dipl. ing.

Napomena: Ovi redovi napisani su uz korišćenje diktafonskog snimka razgovora između Radivoja Markovića i Miroslava Jovanovića, vođenih na inicijativu M.J. u dane 14.4.2004, 23.4.2004 i 11.5.2004. godine.M.J.